Амбициозни Сизиф

Аутор: Анђелија Дејић

Дејану и Бојани, никада да не престану да траже.

*

Мештани села Стапара данима ће коментарисати овај чудни догађај. Старци су намрштених обрва вртели главом док су слушали млађе жене како до танчина причају о оно двоје који су лутали по селу и распитивали се где је некакав камен. У свакој кући су питали где се налази тај велики камен који је њима очигледно био неопходан. А, на питање шта ће им камен, они би одговорили да им треба да га сниме камером. Зашто би ико снимао камен у Стапарима, питали су се сви они. Баба Роса каже да их је питала чији су они и шта ће им баш њихов камен и да јој је она девојка у белом рекла да су они уметници из Ужица и да им треба некакав амбијент у којем се тај велики камен налази. Деда Миодраг забринуто упита да нису то они мигранти о којима слуша на вестима, али га Роса сасече и рече: “Ама нису мигранти, наши су, само су некаки уметници, шта ти ја знам!” Још им исприча како је онај мушкарац носио неку чудну скаламерију, камеру шта ли је, и још неку опрему али она не зна како се то зове. Није упознала ниједног уметника у свом осамдесетогодишњем животу. Прошапутао је хладни ветар са Златибора. Познали су га по мирису. Свако  од њих сетио се које још послове око дома, стоке или баште није завршио, а ускоро ће Сунце почети да се  спушта. Убрзо су се растали, али су закључили да су то уметници, да делују безопасно и да их треба пустити али свако ће обратити пажњу ако опет прођу.

**

Кад су стигли у село рекао јој је да треба да нађу старо железничко стајалиште одакле се види тај камен. Распитивали су се код мештана куда да иду и објашњавао је људима који му тачно треба. Он је савршен за видео рад. Имао је идеју, имао је инспирацију, сад је само требало наћи тај камен и снимити перформанс. Она, такође уметница, помагала му је у изради његове визије, знала је и сама какве магије вуку ка остваривању идеје. Тражила је тај  савршени камен, као кад она тражи тачну нијансу свиле за костим који је замислила. Тај костим мора да одговара и глумцу као и карактеру који изводи, али и да испрати епоху из које потиче драма која ће засијати под сунцем позоришта и најбитније – свему томе дати личну ноту. Разумела је врло добро зашто мора тај камен. Нервирао се јер су пола дана лутали по селу, ишли су и до пруге, спустили се скроз до реке, тражили су га свуда. Присећао се сваког детаља са тог места где камен доминира околином. Поред пута, пре уласка у шуму, лежао је камен. Може се чак рећи да је стена због гордости која исијава из његове величине. Али назвао га је каменом и безуспешно је лутао са верном другарицом не би ли га нашао. Неопходан му је да заврши своје дело, знао је да неће бити потпуно без камена. Желео је да стане поред њега и да још једном осети колико је само један мали уметник наспрам толике снаге и постојаности, а креирало га је нешто око чега ће научници и свештеници  заувек бити у рату. Његова идеја била је другачија и желео је да је прикаже свету. Прохујао је хладни планински ветар и поиграо се са њеном белом хаљином. Имају још неколико сати до заласка Сунца.

***

Галерија је била пуна. Сви су желели да виде награђено дело, али и да честитају младом, перспективном уметнику. Били су ту и професори са академије и његове колеге са класе и пријатељи и читав уметнички крем престонице. Коментарисали су како је уметник на један савремени начин приказао чувени антички мит. Сложили су се да су кадрови савршени, да амбијент дочарава идеју. Нагласили су како моменти на којима се види уметников бесмислени напор да одгурне тај камен, праћен пажљиво издвојеним звуковима, представља огледало сизифовске апсурдности. Сама величина камена доказује тврдоглавост амбиције да учини и немогуће. Пијуцкао је вино и потврдно климао главом. Одговарао је на питања свеже насталих поклоника његовог дела и слушао, више пута поновљене, фразе одушевљења. За тренутак, погледао је кроз прозор. Био је мрак и видео је како опадају последњи листови са грана. Затим му се вид фокусирао на очи гледалаца који су управо проучавали сваки сегмент његовог награђеног дела. Узео је већи гутљај вина. Знао је да не гледају у прави камен. Није га ни он нашао.


[1]По узору на рад перформанс уметника Дејана Клемента “Ambitious Sisyphus” https://www.youtube.com/watch?v=Yh6NUV7iaOI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s