А13

Autor: Zdravko Šumić

Pišite autoru:

* Priča je nastala kao odgovor na izazov „Una“. Nakon što pročitate priču (koja se nalazi u produžetku), pogledajte odgovore i na ostale izazove ovde.

A 13

Здравко Шумић

Све је стало… Све је пропало и још увек тоне у бескрај проблема и растућег страха. Погасила су се светла вољеног Сантарема.

Три месеца раније.

Пробудило ме је Сунце које се наизменично појављивало иза ветрењача покрај пруге. Протежем укочене ноге, пуцкетају ми зглобови. Воз успорава, стижемо у Сантарем! Поправљам шминку и рашчешљавам локне, не желим да ме Португал упозна мусаву и чупаву. Биће ово љубав на први поглед, Сантарем и ја.

  Излазим из воза, мој први корак и контакт са врелим коцкицама попут скадарлијских. Понављам у себи: “Памти овај тренутак, памти коцкице, бршљен на зиду железнице, жардињере и људе који их ужурбано прескачу и заобилазе, памти, памти, све запамти!“ Овде почиње нови живот, сан који је деловао недостижно у 40 квадрата на Канаревом Брду, са мизерном стипендијом студента хебрејског. Моје сањарење и хипнозу прекида договорени знак распознавања. То је Марко! Мој фејсбук пријатељ који се понудио да ми помогне да нађем посао. Рођен је у Јагодини а овде живи и ради већ седам година. Ово је наш први сусрет уживо! Веома ми је драго и узбуђена сам због нашег сусрета. Нешто је нижи но што сам замишљала, преко камере је деловао знатно крупније. Но, подједнако слаткоречив и луцкаст. Каваљерски преузима мој кофер и позива на слатке чаролије из посластичарнице у близини железнице. Најпре, наручујем кафу а затим и неки колач, налик баклави. Несвакидашње ми прија кофеин и укус који милује непце, разбуђује чула у ово рано, португалско јутро. Марко зна моју склоност према слатким посластицама и зато је ово прва дестинација за мене сладокусца. Уз бројне импресије, време лети. Већ два сата се гостимо, време је да одем до свог смештаја. И поред жеље за обиласком града, морам да одморим после пута а ујутру ће ме Марко одвести на моје ново радно место у ресторан његовог пријатеља Маркеза. Таксијем стижемо у улицу “Краља Фернанда“, крај цркве светог Стефана. Диван, питом крајолик и мој нови дом, приземна, дворишна кућа број А13. На самом улазу упознајем симпатичан брачни пар, власнике ресторана у ком ћу радити и куће где ћу боравити. Господин Маркез, мигрант из Мексика и његова супруга Паула, Колумбијка. Ценим да имају између шездесет и седамдесет година. Срдачан дочек уз боцу вина и цвеће ме је изненадио. Марко тегли мој кофер и пред сам улаз пуца ручкица кофера. Нисам сујеверна и нећу кривити симпатични број тринаест. Не дозвољавам да ми било шта поквари тренутак. Сви се смејемо малеру који ме је снашао. Понављам у себи: “Памти, памти блистави, шпански зид, зимзелену ограду и архаичну чесму, све запамти“.

Не марим за стари кофер и еуфорично пратим гостопримљиве домаћине. Улазимо у мали скромни кутак. Простор одише топлином, допада ми се и као да сам већ годинама овде. Дружимо се до касних поподневних сати. Мало је рећи да уживам. У сутон испраћам домаћине као госте и метаморфозирам у домаћицу. Распаковаћу се сутра, сада идем под туш па у кревет.

  Звоно верне позива у цркву Светог Марка, савршен будилник. Лагано, на тенане, користим јутро и припремам се за први дан на послу. Марко стиже тачно на време и његовим колима довози ме на посао.

  Упознајем се са окружењем, послом и колегама. Радићу, по потреби, готово на свим позицијама, од чишћења, прања посуђа, кухиње и конобарисања. Посао ме не плаши и вољна сам да се потрудим. Ресторан је познат у бизнис круговима и често навраћају јевреји, ту ће моје знање хебрејског бити корисно, што је један од главних разлога што су ме примили на посао. Делује ми да на овом отменом месту нема гужви и прекомерног посла, радујем се данима који долазе.

Два месеца касније

  Посао је постао рутина, може се рећи да сам пронашла себе у овом послу и овом граду. Сантарем ми се уселио под кожу, решен да ту и остане. Очекивано, била је то љубав на први поглед. Добила сам нови, додатни ангажман у туристичкој агенцији која је у власништву брата госпође Пауле. Туристи долазе са свих страна света, а ја сам преводилац за оне са хебрејског говорног подручја. Сваког викенда путујем са туристима по Сантарему и околним местима. Махом су имућнији људи који ретко шта раде сами. Након обилазака, достављам им храну, пиће и којештарије које пожеле. Некад доставу вршим и у друге градове у којима одседају.

Месец дана касније

  Сутра са туристима путујем за Лисабон, одакле авионом настављамо мало дужу турнеју до Марока. Затражила сам од господина Маркеза да изађем раније с посла како бих купила нови кофер, јер ми је стари неупотребљив. Рекао ми је да ће то бити поклон од фирме. На крају радног дана, добила сам кофер и несесер са козметиком, мали, практичан сет за оваква путовања. Верујем да су приметили моју посвећеност и преданост послу, па је овакав презент додатни подстицај. Изгледа да су ми звезде наклоњене и спокојно одох да одморим за сутрашње путовање.

  Црквено звоно непогрешиво тачно, стигао је Марко, пакује моје ствари, седамо у ауто, правац Лисабон. Мало смо каснили па све са туристима трчимо по аеродрому тражећи наш лет. Презнојени долазимо до улаза А13, ускоро креће авион за Мароко. Наша група улази, један по један пролазе царинску контролу. Имам благу трему због летења, ситне лептириће у стомаку, али сам неописиво срећна! Долазим до металдетектора, не пишти. Преда мном полицајац са псом трагачем. Пас се залети и почне лајати на мој кофер. Постаје ми непријтно и не знам како да реагујем, гледам у Марка који одмахује главом не знајући шта се дешава. Позивају ме у просторију за претрес где доживљавам шок који ме баца у несвест. Последње чега се сећам јесте, мени непознат садржај који полицајка извлачи из мог кофера…

  Све је стало… Све је пропало и још увек тоне у бескрај проблема и растућег страха. Погасила су се светла вољеног Сантарема. Понављам себи: “Памти, Уна, памти мрак, памти све“.

A, kako glasi tvoja priča o Uni? Pošalji nam je na ninodrag@outlook.com, a kao nagradu za trud očekuj knjigu 🙂

Saznaj više o izazovu ovde.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s