Континуирана нада јутра

Избор из поетске збирке „Тело светлости“, ауторке Анђеле Пендић, објављене 2021. године, у оквиру 52. Фестивала поезије младих, чији је лауреат Анђела била. Промоција збирке најављена је за 19 часова, 24. септембра 2021, у просторијама библиотеке „Данило Киш“ у Врбасу. Добро дошли!

Стваралички портфолио Анђеле Пендић (у припреми)

Анђела Пендић

Континуирана нада јутра

Тако замире врт у клопци зиме,
скривши свој мирис под ризама тмине.
Тако девојке вену, од умора,
под свежим звуком предрасвитног хора.

Волас Стивенс


Пиши ми о свом децембру
док траје
и док траје ова моја немогућност
да препознам уобичајени ток времена
који догађај да опишем
већ сам провела један живот
један идиоживот –
„сакривши свој мир…“
вечерас поново размишљам о теби
и како се ове исте речи
мењају према боји свог циља
плаши ме нешто друго, не
сиромашни распоред боја
јер знам да ће ова љубав почети
у зиму, кад већ све утихне
у плавим сенкама снега који ће изостати
и то ће бити један нови растанак
могу чак и рећи,
у овом дневном триптиху
– једна нова победа

Дрво жеља

Не могу да се изједначим
са сенкама са којим чиним град
ниједна не зна шта нас боли
и да ли реке
тражећи једна љубав друга истину
напуштају обале
сретну ли се у напуклом свету

Љубав као палимпсест

Не будите љубави моје,
не будите је док јој не буде воља


Исписујемо нашу љубав
преко љубави својих родитеља:
наше су речи ближе истини,
ближе једна другој.
Исто то писали су они пре нас
другим узвицима: твоја реч
прожима моју светлошћу.
Нико након преименовања
у Прве, није брисао љубав
својих претходника, поштујући
једино стварање.

Поштујући дубине језика
у којима његови могући преображаји
разгранато одржавају
тишину.

Ипак, уз наш нови текст,
уз хиљаде удвојених
хиљаде измењених значења,
остаје читко дуж целе
дубине слова: спасено време,
ти и ја.

Гранање

Ту је ветар
места непокривена смолом
препознају како доноси у сусрет
нешто ново: слутњу цвета.


Дрво стиче своје време
том јасном намером нежности,
а ја – немошћу,
носећи своја сазвучја
као уздарје тишини
и распростирући између грана.


Ту је бол коре која пуца и сраста
и само прва непосредна јава
може га преобразити својим зеленилом
мојим заувек плахим зеленилом
ведрином нове ране
из чијег ће сада потпуног облика
све започињати.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s