аутор: Николина Нина Бабић, написано 2014. године

„Мислим да би на поједине детаље у тексту морао да обратиш више пажња –  рече Сава, гласом сасвим разумног човека. – Није све онако како на прво читање изгледа. Нити су они које упознајеш увек онакви каквима се представљају.“

Из романа „Бергдорф“

Тек затворена задњa корица „Бергдорфа“ била је болно читалачко сазнање да овако сјајан роман има свој завршетак, иако га током читања нисам била или нисам желела бити свесна. Идентичан скорији читалачки утисак имала сам и са феноменалном Уелбековом „Платформом“, када је реч о тзв. савременом роману. Још приликом читања Дејановог првенца, „Парискe менанжеријe“, интуитивно сам предосећала  одличног писца, који се са овим романом не само потврдио, већ атрибут „одличан“ заслужује појачање.

Саме су корице носиоци антиципативне симболике: удвојеност пејзажа, простора, расцепаног на лице и наличје, црвено и зелено. Стил који не оптерећује, једноставан, али толико флексибилан да истовремено успева да одржи велики спектар различитих емоција, а да је у сваком тренутку светлосним годинама удаљен од патетике, као и од, уопштено, било какве узвишене реторике (сем када је у функцији сарказма). Зачињен је вишеврсним хумором, толико фино дозираним, суптилним да се озбиљни и горки тематски залогаји, којим се роман бави, лакше читалачки прихватају. А тематски опус је огроман − питање идентитета, смисла једног чиновничког, шире и људског живота, питање оправданости човекових амбиција, одговорности, угрожености љубави у модерним везама, не само мушко-женским, него и родитељским, пријатељским, колегијалним, пословним… шта радити са реликвијама живота у материјализованом друштву када је празнина унутар човека величине њега самог, празнина чија је спољашња метафора град, полис, а унутрашња − тотално безнађе. Две јалове празнине између којих је људска кожа, душа и ум, чиме попунити? Човек љуштура, човек- Шмит, кога једини хронотоп среће одбацује, излаз види у самоизазваној физичкој смрт (јер га је духовна смрт одавно опустошила), која је опет повод да један други живот нађе своју путању.

Кроз роман нас води наративни глас и свест главног лика Владана Михајловића, службеника „у земљи којa вечито мења име“, човека у јаловој безбрачној заједници „докторкe и службеникa“, човека који је запео у процепу прошлости и будућности, без идеја, писац у стваралачкој кризи , иза кога је један маестрални роман (по сведочењу неких блиских му ликова). Управо такав, нуди нам се иницијално као узорак сивог града, простора који свакодневно убија људску слободу на хиљаде малих начина, чудовиште које се храни умишљеним људским потребама, страховима, слабостима и амбицијама. Једна антиутопија. „Град је журио ка врху брега, а ја сам одувек желео да остане у подножју. Свака нова сијалица – нова победа цивилизације, урбани терор“, казује нам Владан, пружајући поглед с прозора на брег. И тај његов осећај да ипак овде нешто није у реду наговештава да га још није оковала градска колотечина и да он заправо постаје трагалац за нечим бољим мимо цивилизације (и њене статичне културе) за коју се не зна да ли више има шта да понуди новом човеку. Његов сивоградски живот, микро варијанта цивилизације, састоји се из њему наметнуте приче. Ту причу чини веза без љубави са Биљаном у туђем стану, који се пак не може назвати домом, а чији ће завршетак бити за Владана готово безболан као све тиши одлазећи пар корака; изморено пријатељство са Љубинковићима; посао чиновника без ентузијазма са хладним и отуђујућим пословним простором, где су сви само шрафови у систему; затим, окружење које неаргументовано критикује, завиди или исмева; пријатељство из детињства са Јованом, које траје по некој тврдоглавој инерцији, али без истинске блискости и поверења. Лик Јована можемо посматрати  као метафору хиљаде младих образованих људи, неснађених у земљи вечите транзиције, с идеалом да се отисну пут обећане земље и тако буду део једне од највећих сеоба Срба 21. века, највећа је, ипак, морталитет; или пак да својства страних земаља вештачи накалеме на домаћи менталитет по принципу „све што је туђе добро је“. Да ли се пронашао на простору између остављене породице и боље будућности, коју, парадоксално, гради за њих? Остаје недоречено, јер то није само Јованова прича, него прича поменутог милиона младих који су се отиснули ван граница своје земље. А онима који остану, прети животни сценарио трочлане породице Љубинковић, који су одлучили да трампе поподневну слободу и шетњу са дететом за 300 евра месечно. Али није то само њихова кривца, примећује приповедач, по коме

„држава је мајка која нас се одрекла. Последње до чега јој је стало је да се брине о нама. Ми смо постали друштвена недоношчад без икакве наде. Напустила нас је прерано док још посрћемо при сваком кораку. Моја генерација јој то никад неће опростити. Лидери који су некада пружали руку, већ и тада само илузију сигурности, одавно су мртви, али живела илузија и страх од одрастања. Све те агенције, филијале, представништва, пословни клубови, мали бизнис, велики, средњи, нису ништа друго до поправни домови  из којих као што обично бива не излазимо бољи већ само усавршавамо занат постајући прави шарлатани, квази експерти, врхунски манипулатори и угледни бизнисмени, утемељивачи нових тржишних вредности. И све то само изгледа и зове се као негде тамо. Тако је и Драгана сасвим сигурна да је она данас савремена пословна жена новог доба као било која дуга у Америци, Француској, Енглеској“.

У том случају је лепљење сличица у албум са малим Николом, најмлађим Љубинковићем, најискренији део овог иначе фарсичног квази пријатељског односа.

Владан ће наставити да „лепи“ фрагменте свог живота у романескни албум, у коме време никако није линеарно. Тачније, време у овом роману тежи, као и лик, да пређе у безвременост, у тиху хармонију прапочетка не би ли у њему пронашао давно нестали смисао у овдашњој трошној цивилизацији. У тишину и празнину саму. Време је нешто што треба превазићи и научити се животу ослобођеном од њега, јер само тако се постоји дуже и квалитетније. Тако се Владан нашао у преломном моменту у ком се одлучује на пасивност фрагментарног живота или активност ка свеобухватној, целовитој личности. Чак се улога писца, коју је осећао суштинским делом себе у дугој стваралачкој хибернацији, након писања свог јединог романа „Трагедије ратника“, отцепила  као сопствени бивши аутономни паразит. Писца у себи је осећао као лудака који га дави ноћима, подстанара који паразитира у његовом телу, а кога је одлучио да се одрекне преко телевизије СГ (сивог града), схватајући тај чин несигурним и срамежљивим ловом на боље сутра, након чега је уследило самопризнање да је „потпуно празан човек без иједне идеје“, и према томе, природно је питање које се намеће: како је такав човек у недостатку било какве инспирације, односно изгубљене есенције, уопште и могао више писати? И да је могао, да ли би у таквој средини то имало смисла? Што опет доводи до општег, а вечитог питања смисла књижевности у кризним временима, односно могу ли књижевност или писац као њен творац променити свет? Шмит нам, посредством свог рукописа, поручује да сваки писац пре или касније схвати да књиге не могу променити свет, иако се сваки аутор потајно томе нада, апропо тога разуме Владаново разочарење након прве издате књиге, која је постигла лавину одушевљења и потом ништа сем њега, али је свет и даље остао исти. Исти излаже у свом трактату „О писцима и писању“, чија оштрина потиче од његовог субјективног става према овој врсти стваралаца, којој је сам жудео да припадне, али га ни простор папира, као ни Бергдорф, није хтео. Из тог разлога је овом писцу у покушају био потребан прави уметник са свим списатељским имагинативним реликвијама, односно један Владан-писац. Ратник који се на два животна фронта борио с деструктивном празнином у себи, те спречи могући трагични сценарио сопственог постојања.

Ту празнину, продукт сивог града и дезинтеграције једне личности, требало је, дакле, нечим попунити. За почетак био је ту клуб Омега и његови стални посетиоци различитих друштвених нивоа, у овом заједничком подземљу поништених, јер „функција, друштвени статус и хијерархија овде не играју никакву улогу“. Омега као последње слово грчког алфабета, као крајња понуда сивог града; лимб, чистилиште које лаже умртвљене душе да чашом пива и површним причама могу побећи од свакодневице. Главни актер једне од таквих аутобиографских анегдота био је Кобац, радник комуналног предузећа, сањар из подземља,  који није веровао у постојање смрти, већ у смену више живота, и у складу с тим слути да је у једном од претходних инкарнација био птица (што додаје дозу комике, када се има у виду и његов надимак)  вечито у висини, јер се од кадрова из птичије перспективе са телевизије обавезно најежи. Комично је везано за ставове овог симпатичног споредног лика, иначе некакве маскоте овог клуба, па и самог места пре изградње клуба, јер Кобац је вероватно био ту и непосредно пре Великог праска, како ће се нашалити наратор.  У клубу Омега, „средњовековном храму“, у коме је време умртвљено доколицом, људи су „музејски експонати“, пријатно предвидиви у својој једноставности и као такве наратор их воли посматрати „са временске дистанце“. Међутим, свака омега, крај, по некаквој инерцији, призива нови почетак, алфу. Ако су могућности сивог града, трошне цивилизације, друштва огрезло у самодеструкцији дошле до свог краја, где пронаћи нови почетак? Вид решења понудили су одређени филозофски ставови Жан Жак Руса, иначе идејни крвоток романескног рукописа у роману, а који, упрошћено, подразумева савремену културу као негацију  природе, а саму природу поистовећује са слободом и једнакошћу, нарушеним у тренутку склапања друштвеног уговора. На први поглед, делује да је повратак природи и зачецима друштвених заједница решење, међутим, оно је много комплексније, јер се не тиче само простора у ком се човек егзистенцијално остварује, него се тиче и развоја нове духовности код човека, индивидуалне и самотрагалачке. Из тог разлога нису „случајно“ одабрани поједини Русови цитати: „Ако разум чини човека, осећај га води“ (зато је ово роман осећаја, доживљаја) и „Човек је рођен слободан, а посвуда је у оковима“ (и роман личности обележене временом и самопотрагом). Симбиоза простора и душе човека чини Бергдорф, управо тежња ка свеколиком јединству и хармонији материје и енергије. На крају, како се Владан приближава свом духовном врхунцу, и схватање о самом Бергдорфу еволуира са његовом свешћу и сазнањем.

Владан је након пењача, постао трагач тајне Бергдорфа. Улога пењача је била неопходна ради промене перспективе, а самим тим и проширења видика, јер све лежи у подизању на тачку са које видиш себе. И управо прву верзију локалне легенде о Роману Бергману, митском оснивачу насеља, сазнао је од Ане, Шмитове кћерке, а потврду исте нашао је у Шмитовом рукопису. Бергдорф је заправо наличје Бергхолца, Романове постојбине. „Бергдорф је постао отисак Бергхолца, Романова сетна мрља на хартији пресавијеној напола. Јалова симетрија патње и радости давно помућене свести“. Ово место је у ствари јединствен покушај једног човека да врати време уназад или да га бар заустави“, односно да се у једном реалитету ослободи времена како би се тиме ослободио свега што га је везивало за пређашњи живот, изузев најранијег детињства. […] Шмит верује да је он желео тиме да се издигне од свог овоземаљског бића на неки начин представљајући себе као легенду или чак божанство“. Шмит је Бергдорф поредио са митским градовима, попут Шамбале, града мира, среће и умерености, иначе често поређеним „са Рајском баштом која је савршен свет сакривен иза модерног човека. Као метафора представља људску тежњу ка савршенству у форми љубави, среће или утопијских идеала“, са становницима припадницима супер расе. Међутим, по Ани,

„Бергдорф није никакво скривено место. Овде може доћи свако […] Потребно је само мало се удаљити од свакодневице, мало пешачења и већ си ту. […] Има ли ово место било какве везе са градом? – Град је „имати“, а Бергдорф је „бити““. 

При том, Бергдорф штити прећутно правило да се о њему не говори у сивом граду, и његова локација је успела да остане у тајности напором и неких политичара, његових привремених посетилаца, међу којима је и Јованов отац. Мада, и када би неко и чуо за ово место, долазак би сувише реметио комфор на који су сви навикли, јер се овде не долази ни колима ни бициклом, једино пешачењем, па би одустајао. Неко може и случајно да залута, али ако се у том тренутку не поклопи са местом, одлази одатле и заборавља као да је икад био ту. Као да је у питању нека врста енергетске капије кроз коју можеш проћи, али у одређено време.

„Овде се ради о прихватању, потпуном безусловном прихватању. То је кључ до коначног мира“.

Мистика места потиче управо од Стене упаљене руке, наравно такође везана за легенду о Роману. Рука је органски инструмент стваралаштва, витални део уметности, па је у комбинацији са атрибутом „упаљена рука“ заправо метафора стваралачког активитета, али и стања, најчешће трагизам искуства и новорођењски бол уметника док ствара. Творевина припаја својства бесмртности и трајности од стене са којом се спаја. Она се објашњава и као рефлекс Романове чежње да преслика место свог детињства, али да би то урадио требало је да врати точак времена уназад и да скамени време. Тако да је сама стена „материјализована вечност“, односно симбол вечности саме. При том, Роман се сјединио са стеном, постао је део ње, обезбедивши себи вечан живот, и то беше последица контакта два одвојена света,

„блиски сусрети удаљених реалитета. Могуће је да су исто чинили Исус, Буда, Мухамед, праотац Абрахам или Аврам, што је, гле случајности, било име његовог оца. […] Почео је да се осећа изнад Свега. Одустао је од грађења цркве. Стена спаљене руке постаде његова богомоља“.

Тако Роман од локалне легенде постаде апостол, проповедник једне другачије религије, као код осталих великих проповедника (нпр. Исуса, али и филозофа Сократа), без иједне сачуване властите речи. Те је у ову легенду уграђен аутопоетички механизам генезе саме приче, иначе живе, флексибилне и зависне од доживљаја и искуства преносилаца. Тако је и истина релативна и многострука, и њени носиоци су појединачне личности, а не људска заједница.  

 И цео роман је композиционо уређен на  принципу контраста сиви град- Бергдорф, чак је и сунце захваћено антитезом, као да их не греје на исти начин.

„Свитање у граду је генетски модификовано. Један потпуно извештачен и натегнути чин у којем се сунце мигољи по казни, па се лењо и стидљиво показује најупорнијим посматрачима убиствено досадне игре облака. ово сунце овде је храбро, пркосно. Провоцира вас да га погледате, а онда лукаво поентира заслепљујући вас у трену. Ако бих отишао предалеко, могао бих да кажем да на неки нестваран начин оно жели да комуницира са вама.“

Шмитов рукопис „говори да овде људи, растиње и саме зидине пролазе кроз кафкијанску метаморфозу, постајући тако нешто што ни сами не слуте, али се то нешто дуго скривало у њима и тек је овде испливало на површину“.

„Овде све само личи на нешто што се налази негде другде“.

На крају, Бегрдорф се поистовећује са крстом. Наиме, положај кућа посматраних из птичије перспективе правилно оцртавају крст, који пак, у својој изворној симболици представља пут кретања ваздуха кроз душник и плућна крила приликом уздаха. „Значи представља сам живот у свом есенцијалном облику. Шта је живот него уздах и издах?

„Бергхолц је удах, а Бергдорф издах“

Сусрет са овим местом инициран је, како сам већ навела, смрћу Владановог канцеларијског колеге чиновника, Ивана Шмита, кога нам Владанова свест нуди као човека цифара и статистике, човека-антиквитета заробљеног у свету своје зелене свеске, а Шмит ће нам сам за себе, постхумно, у једном делу свог рукописа рећи да је „био само флека чврсте материје у празном простору“. Заправо, Шмит и Владан су били антиподи, све што је Шмит био у сивом граду претило је Владану да буде: чиновник са празним животом, човек статистичких података. Међутим, као ефективно изненађење на крају даје нам се спознаја Шмитове иманентне идентификације са Владаном као писцем, тако је, састављајући роман за који је имао грађу, али не и довољно талента да је уметнички обликује, посао настављача, приређивача и главног аутора рукописа препустио Владану. Та Шмитова унутрашња психолошка игра идентитета започела је након читања Владановог романа „Трагедије ратника“, по његовом мишљењу ремек-дело новије српске књижевности, јер је успео да до врхунца доведе његове до тад умртвљене емоције.

„Ниједна реченица тог романа није сувишна, ни једна реч не недостаје. Савршено […] Једва да сам чуо твој глас у животу, а заволео сам сваку твоју писану реч […] Ћутали смо милионе речи све ове године. Какав несавршен свет. Ако не говориш – мртав си“.

За Шмита, Владанова мисија је била да заврши његов роман, и за њено остварење је уложио властити живот. Самоубиством је покренуо Владанову радозналост да се интензивније позабави његовим, а посредно и сопственим животом, што је заправо био почетак пута ка Бергдорфу, креирању личне легенде о Роману Бергману и, коначно, ка новом роману. Најпре, зачиње се истрага једног чиновничког живота шкрто сабијеног у маленом броју предмета, стварима, попут свеске, наочара, оловака, читавог једног живота сакривеног „у фиоци писаћег стола“, недовољних да испричају причу, ипак довољних да, на први поглед, посведоче о одсуству приче. Ембрион евентуалне будуће приче био је у плавој коверти са Владановим именом на полеђини и молбом да оде до места чија је мапа приложена уз текст писма. Иако је Шмитову поруку узимао као постхумну шалу једног покојника, његова стваралачка радозналост и машта нагнали су га да се поруком мало више „детективски“ позабави. Привремени детектив сопствене авантуре претвара се у пењача (каквог ће у Бергдорфу и наћи-Тонија Клајмбера) по непроходним деловима брега, с тежњом да досегне највиши врх тајне која се постепено расплитала пред њим, паралелно са низом ретроспекција из детињства (у једној од њих помиње се Ђоле Степић- „идејни творац клиначких авантура“, попут приче о дивљем Тому, која је временом прерасла у урбану легенду; касније се нижу фрагменти уочи несреће и сама несрећа његових родитеља, касније преточена у живе снове алтернативних стварности). Затим, истраживач, након што је пронашао место самоспознаје и скривени рукопис, препушта се улози читаоца, настављача туђег рукописа и писца истог. Међутим, Владану скептични разум налаже да треба да буде бесан на тог „лудака“ и његов морбидно-гениозни план, али интуиција га тера да настави даље путем русоовског осећаја, као и том Шмитовом добро режираном „игром“ уопште. Покреће се и механизам жеље да пише о мистериозном (али углавном по географском положају) и посве инспиративном месту, какав је Бергдорф. Допуњавао је, подвлачио, писао белешке на маргинама рукописа, тако да, како наводи, „није се могла наћи граница између делова које је писао он и делова које сам писао ја“, и то сасвим несвесно, верујући све време да је заувек престао са писањем. Овде се увиђа имплицитна аутопоетика аутора, тако блиска посмодерни, чији је циљ био да покаже како тече пут од кризе ауторске имагинације, услед разних спољашњих околности и недостатка извора, па до обнове истог, прераду старих рукописа (међуутицају других аутора) и настанка новог дела, и то дела посебно жанровски одређеног – романа. Заиста, када се осврнете на легенду о Роману Бергману, чији назив такође указује на овај жанр, уочава се суптилна историја романа, најпре у ширем смислу као прозе уопште чији развојни пут пратимо још од митова и легенди, библијских списа, па све до конкретних примера жанра: пикарског, авантуристичког, романтичарског, просветитељског (име Ж.Ж.Русоа је најуже повезано са овим типом романа), сентименталног романа итд, до коначних постмодернистичких творевина чија је главна карактеристика симбиоза не само жанрова, него и (не)књижевних врста и родова у циљу да се уметнички обухвати тоталитет света и живота једног лика или групе, или пак једног друштва и времена. У нашем постмодерном роману, више него у иједном дугом ранијем, дијагностиковано је распадање субјекта, па се и еволуција овог жанра може, с разлогом, посматрати као постепено обелодањивање трагедије прогреса. Роман је, за разлику од других жанрова, трагалац свог устаљеног канона, неснађен у свету жанрова, па је аналогно томе персонификација свог трагалачког  јунака, такође неснађеног у свету фикције, у мору савремених проблема распадајуће цивилизације. Владан је романописац, један од коаутора рукописног романа о Роману Бегману, чију је причу плело мноштво варијантних гласова у роману. Приче и њихови творци се међусобно преплићу на разним временским и наративним нивоима, тако да се не зна ко је заправо чији творац, односно ко коме претходи. Тако могу направити паралелу између Владановог лика и митског  Романа, чије се приче међусобно проналазе. Посредством Владана, Роман добија улогу и политичара, поред пењача (по верзији Тонија Клајбера), путника (Ђорђа Степића), трагичног родитеља (Ане) и остављеног љубавника (Мите Глишић), малоумника (Лудог Саве) итд. Романова прича је сабирна тачка свих индивидуалних прича мештана Бергдорфа, модерних људи заробљених у властитом интроспективном истраживању. У исто време то су и опште приче људских судбина и извора тематика свих врста романа. И то је тачка на којој се судбине човека и романа огледају једна у другој. Романескна свест која је свесна саме себе рађа тзв. метафикцију (коментарисање самог процеса писања, разара континуитет нарације и пажњу премешта на сам дискурс, што омогућава да читалац континуирано буде свестан производње текста). Књижевност се тако, кроз метафикцију, враћа себи самој (као што се и човек, наизглед, враћа самоме себи, јер константно вербализује своје сензације и унутрашња преживљавања), али се заправо минимизира њена улога и значај. И не само да је роман интимна човекова историја већ је еволуција романескног жанра историја еволуције и човекове свести о себи. Да трансформација јунаковог односа према стварности условљава трансформацију романа, видљиво је и у овом роману, јер са самосвешћу Владана као човека, с једне стране, и као писца, с друге, расте и романескна самосвест о сопственим наративним поступцима и начинима њихове употребе, односно метафикционалност.

Посебно је важан фино карактеризован лик Шмитове кћерке Ане. Она ће бити Владанов главни водич кроз самоспознају и спознају места, попут узвишеног бића, гуруа. Владану ће се у једном од њених медитативних тренутака дисовски учинити да „можда спава, помислих“, чиме ће је отворити у кључу архетипа уснуле лепотице, бићу које егзистира између живота и смрти, у димензији снова. И заиста, Владана ће за њу везивати једно потпуно ново, платонистичко осећање љубави, које подразумева обострани осећај савршеног телесног јединства. На почетку ће му рећи:

„Изоштри своја отупела чула, остави речи с оне стране брега, оне ће те овде само спутавати“.

Тумачећи његове снове с јарким бојама, Ана ће објаснити да се овде суочава са страхом од празнине, која убрзо почиње да се пуни, а боје у сновима постају баш онакве какве треба да буду, делују јарко јер су раније биле беживотне, сиве. „Речи овде ништа не значе“, да би на крају затворила круг духовног искуства:

„Сети се тишине из које си настао- рече шапатом- урони у њу и остани тамо“.

Она је такође стваралац „упаљене руке“, сликар једне огромне исте слике раздељене неизбројивим бројем рамова због којих се и не види целина. У питању су слике експресивног апстрактног пејзажа њене душе у који је сместила свог преминулог трогодишњег дечака.

На кулминативној сцени романескне позорнице, где је најкарактеристичније оно политичко глумиште у сивом граду где су све улоге унапред одређење од стране редитеља из сенке, Владан коначно одлучује коју ће улогу изабрати: роба својих амбиција и празнине, политичког трубадура у претесном костиму, или господара сопствених емоција, мира и тишине – и од силних могућности сопства, коју ће остварити. У једној од антологијских сцена, он цепа плакате са својим ликом политичког пајаца, тако агресивно маркетиншки наметљивог, и тим чином раскида са својом политичком улогом. Дефинитивно то чини након што му све амбиције бивају услишене, када после победе на изборима, одлучује да заувек напусти сиви град, метафизички град духова и оде, тачније − врати се у русоовску прапостојбину људске доброте, како смо видели, хетеро симболични Бергдорф. Скинувши са себе сва конвенционална обележја, трајно одложивши одело и кравату поред контејнера, чак и властито име, он постаје супер биће, на духовном нивоу гуруа, где се комуницира са природом и живи са истом, а чији је једини медијум тишина. Он је бивши трагалац, који је успео да прође кроз искушења до буђења свог суштаственог бића, да га упозна и живи у савршеном нирванистичком складу с њим. Он је и један од ретких постсимболистичких деструисаних субјеката који је успео да пронађе извор, те да трагизам прогреса преокрене у трансцедентални оптимизам у којем је пронашао јединство свог до тада фрагментаризованог бића. Он и Ана необично су аналогни првобитном библијском пару, или још аналогнији Авраму и Сари, који су из једне цивилизације отишли у нову насеобину, носећи са собом клицу будуће религије… Архетип је осетан и при Владановом новом схватању писане творевине као генерацијске заоставштине, коју је он наставио и коју ће неко после њега наставити, имајући у виду да је сама Библија, колективним генерацијским преносом стварана око 15 векова, наравно не као хомогена књига, већ као мноштво списа доцнијом канонизацијом сортираних у једну књигу на којој почивају живе мнотеистичке религије.

И ето, уочена је још једна комплексна тема, иманентно поетичка, везана за сам чин писања, стварања романа, стваралачке кризе и перцепције и рецепције писца и читаоца, као и комуникације између два писца, па и уплив у есејизацију, промишљање о роману који је мотивисано убачен у основни текст. Посебно је занимљива теорија о речима, која почиње Романовим промишљањем о етимологији сопственог имена, путоказа које мора да следи: према истоку, према Дунаву, који је са Рајном формирао границе некадашњег Римског царства, отуда Роман. „Тамо се налази његово место обележено именом“ и речном водом која свако место може учинити његовим домом.

„Почео је интензивно да размишља о речима. О свим речима које људи изговарају свакодневно не марећи о њиховом истинском значењу и тежини коју носе. Он је поверовао да разуме универзум скривен у најпростијој речи и да је истовремено у стању да ослушне прастари ехо из најудаљенијег кутка васељене. […] Некада давно постојао је један језик којим се није говорило већ сликало, фантазирао је Роман. Био је то језик који је створио свет каквим га данас знамо. Речи се нису исписивале, биле су саздане од боја и облика. Једном написане престале би да постоје и нико се више не би сећао шта је њихово право значење.“

Овде као да се дозива она старозаветна реч из Књиге постања којом је све почело, и која је донела светлост отелотворивши се. Иван Шмит, чије је запис о Роману Ана дословно препричала Владану једне вечери, био је „пажљив са речима. Превише их је ценио да би се са њима тек тако поигравао. Био је роб свих тих речи. Ваљда је зато толико ћутао“, његова верност речима нагнала га је да изда доживљај, јер речи за њим увек каскају, а доживљај је главни медијум Бергдорфа, зато га место није прихватило. Ана схвата речи као немир, а спокој је између речи, оне нас ограничавају да осећамо,

„држе нас у оквиру онога што људски ум може да схвати, а то је ништа. Покушај да замислиш свет супер комуникације у коме једном једином речју можеш да препричаш читав роман и где би се твој саговорник, чувши ту реч, осетио као да је управо прочитао последњу реч књиге од хиљаду страна. Замисли реч у којој је зиповано милион гигабајта видео-записа, текста и слика. Замисли само један дан у животу такве комуникације. Било би вредније преживети један такав дан него хиљаду оваквих година. Шта је наш језик у поређењу са тим супер језиком? Зато не брини ако ти се чини да ти некад недостају праве речи“.

Додирнуто је и вечито рак-питање књижевности: која је њена сврха у савременом животу, има ли писац шта да понуди, да одговори на кризе свог времена? И како у овим кризама, и друштвеним, и економским, и егзистенцијалним, и индивидуалним, и метафизичким…наћи било какав смисао? Одговор који је, по мени, овај роман донео на поетичком плану је освежен наратолошки и стилски приступ вечито актуелним темама, највише на неизвесном балансирању између фикције и реаланости, сивог града и Бергдорфа; а на идејном плану показује да се све кризе решавају у човеку, да је потпуно слободан да одабере свој пут, да је највећи храм унутар њега, где му обитава суштина, његошевска небеска искра, назовимо је како год, јер колективна, рођењем наметнута, институционализована религија не може да служи новом духовном трагаоцу, који би да се ослободи „свих лоших утисака,токсичних успомена и људи трулих душа“. Циљ је да поврати слободу са којом се родио, а коју је предао држави – Левијатану, ради лажљиве сигурности.

Утисци су ме одвели много даље него што сам првобитно намеравала, и могла бих писати данима, упркос чињеници да речи много каскају за доживљајем, посебно оним након затварања корица тек прочитане књиге. Најзад, оваква књига суптилно успева да покаже правац у ком струји књижевност почетка 21. века. Напокон се са циркуларних и исцрпљених тема ратова, насиља, деликвенције, безнађа итд, прелази на конструктивно преиспитивање бића зарад достизања пуног унутрашњег и спољашњег склада. Најзад почињемо да назиремо некакав одговор у мору књишких питања. Коначно пљусак позитивне енергије после прочитаног домаћег романа, која толико недостаје нашој књижевности засићеној националним и индивидуалним трагизмом. Универзална стваралачка енергија је, нажалост, још увек само бојажљиво присутна у нашем менталитету. Аутору бих пожелела још овако успешних романа. А пожелела бих то и нама страсним читаоцима.

• Сви цитати из овог текста преузети су из романа „Бергдорф“.

БЕЛЕШКЕ О АУТОРУ РОМАНА

Дејан Мак је писац романа и кратких прича. Рођен је у Вршцу 1974. Завршио студије менаџмента у Паризу 1998. На Сорбони, на катедри за стране студенте, усавршавао је француски језик и књижевност. На конкурсу Књижевне општине Вршац 1995. добио је награду за кратке приче. Први роман Париска менажерија (Melting Pot) објавио је 2005. у издању вршачког КОВ-а. Дневни лист Данас прогласио је Париску менажерију за најбољи дебитантски роман 2005. у Србији. Као Фулбрајтов стипендиста, програма Хјуберт Хамфри, боравио је 2011. на стручном усавршавању у САД на универзитету Мичиген Стејт. У октобру 2014. у издању Графичког атељеа Дерета изашао је његов други роман Бергдорф. За овај роман освојио је награду Мирослав Дерета за 2014. Објављивао је одломке и кратке приче у књижевним часописима и зборницима у земљи и регион. Живи и ради у Вршцу