ČITALIŠTE

Ovde možete pronaći sva autorska dela učesnika NinoDraga.

ANTONELA MIK

KIŠA

Latentni supružnik
nakon osam
ne zna

Sto za bilijar
okrugliji je
nego ikad

Oko njega drugarice
plešu

DUNJA RADOVANOVIĆ

ISKIDANA PESMA

Kuda idemo i da li nas neko prati?
Ne puštaj mi ruku ni na tren!
Ne usuđuj se, jer dobro znaš da ću odleteti u nepovrat
i tamo šator razapeti,
a moja šarolika čerga igraće danonoćno.
Neumorno. Nemogućno. Nestvarno.
Onako kako nikada nije bilo i neće,
jer malo je mora preplivano premalo truda uloženo,
pesama otpevano i tragedija odigrano.
Znaće samo svetlost koliko sam čeznula za ustaljenom slatkorecivošću.
Pa šta?! Nije li bolje od ponora?
I ta nedoplivana mora koga li večno čekaju?
Zaljubljene, slepe, hrabre, ili možda nemoćne?
Istaknuta borbenost, a glavni junaci će se već snaći
i nesvesni opasnosti izgubiti u alavom ponoru
koji više od svega voli otpadke.

ANĐELIJA DEJIĆ

Čekaonica

 Nekada se naša ulica drugačije zvala, sada retko ko i može da se seti kako tačno, ali svi znaju da je promenila ime. Prodavnica je uvek bila na istom mestu, menjali su se vlasnici ali je uvek bila na istom mestu. Baš tu, na raskrsnici naše i Beogradske ulice. Sa svih strana mogli su se ujutru videti stariji žitelji našeg komšiluka kako idu po novine, hleb, mleko i malo razgovora sa komšijama. Svi su oni voleli taj jutarnji ritual, svako je imao poseban ton kad izgovara ono: Dobro jutro, komšija! Poput eha, odzvanjao je ulicom taj njihov dobronamerni pozdrav, leteo do svakog otvorenog prozora i uvlačio se u sobe jos uspavanih mališana i spremao ih za novi dan. Neki od njih hodali su uz pomoć štapa, ali nisu odustajali, makar ne u letnje doba, od jutarnjeg odlaska u prodavnicu. Zimi, nisu se tako često viđali, jer zima je opasno doba za one koji su prešli sedmu ili osmu deceniju života. Svaka poledica predstavljala je smrtnu zamku. Zato, s prvim znacima proleća našu ulicu su pored, kao pamuk belog, procvetalog drveća krasile i sede glave naših starih. Srećni su bili što se vide, što i dalje hodaju i što su dočekali još jedno cvetanje trešanja. Zbog svega toga ta prva prolećna dobra jutra bila su najlepša i najiskrenija. Voleli su ti naši stari da sede ispred svojih kuća i da posmatraju užubani radni narod, mlade, kako idu na posao i da komentarišu kako je u njihovo vreme narod bio vredniji. Sećaju se kako su oni išli na posao, kako je ulicom prolazila kolona radnika, svako ka svojoj fabrici, kancelariji ili gde su već radili. Sada toga nema. Nece ljudi da rade kao nekad, mislili su oni i bili su ljuti zbog toga. Oni su svoje penzije pošteno zaradili, možda ne mogu baš da žive spokojno od toga što imaju, ali ako se dobro prištedi, nekako se istera do kraja meseca. Mladi ne štede, vide oni sta ti mladi kupuju u prodavnici. Neće samo hleb, mleko i novine. Tu su razni namazi, te sa ukusom paprike, te sa mirođijom, pa šunke pa cigarete pa časopisi ovi, casopisi oni. Neće niko da pravi ajvar, ostavlja kupus, da kuva džemove. Nekada se znalo koje je godišnje doba po mirisima iz kuhinje. Proleće je kad se oseti miris soka od zove, leto se poznalo po slatkom od malina a jesen, naravno, po ajvaru i džemu od šipurka. Ima i sada toga, ali retko. Plasile su se te bake da ce se izgubiti ti dragoceni recepti koje su one jos od svojih majki ili svekrva nasledile. Bezuspešno su pokušavale da ih proslede svojim kćerkama, snahama ili unukama  i uvek su dobijale isti odgovor. Kako danas nema vremena za toliko kuvanje, kako moraju da rade i da ce sve to kupiti u prodavnici, i to ne u ovoj našoj prodavnici, vec u velikim supermarketima u gradu. Sećaju se naši stari kako su nekada  godišnja doba lepše mirisala. Baš o tome je mislio deda Drago dok je čekao svog komšiju i vernog prijatelja deda Ljubu da dođe na partiju šaha. Zadnjih 20 godina, otkad su u penziji, igrali su svaki dan šah. Na sto deda Drago postavi staru, drvenu tablu sa drvenim figurama koje je sam napravio onog dana kada se penzionisao, i ceka da sat otkuca jedanaest i tad stize Ljuba i partija može da počne. Željno je iščekivao da mu prijatelj dođe, jer juče je izgubio i morao je danas pobediti. Smišljao je unapred taktiku, šta da uradi ako bude beli, a šta ako bude crni igrač. Čini mu se da je i sanjao današnju partiju. Toliko se zaneo, da nije ni primetio da je već bilo jedanaest i pet, a Ljube nema.  Šetao se po kuci levo, desno, zavirivao kroz prozor, ali nije ga video. Isprva je bio ljut što kasni, a zatim mu prodje jedna strašna misao kroz glavu i odmah je panično otera. Prošlo je jos tačno sedam minuta, kad udje Ljuba na vrata.

-Aman čoveče, kasniš dvanaest minuta!!

-Znam, znam izvini, zadržao sam se…

Dobro je razumeo Ljuba Dragovu ljutnju. Kad se zađe malo dalje u starost, lepo je kad je sve na mestu i sve u tačno vreme. Mladost je za nalaženje navika a starost za uživanje u njima.

– Što kasniš, je li se nešto desilo, kako su ti deca? Sa zebnjom upita Drago.

– Dobro je, nije nama ništa, nego Prle u bolnici…

Zaćutali su obojica. Kuća deda Draga nalazila se bas prekoputa kuće deda Prleta. Njihovi sinovi su najbolji drugari i pre trideset godina su zajedno otisli u Australiju i tamo izgradili svoje zivote, pokrenuli firmu oženili se, dobili decu. Drago i Prle posvadjali su se pre pedeset godina i otada nisu ni reč progovorili. Prođu jedan pored drugog i nema pozdrava, sretali su se u prodavnici i pravili se da ne vide jedan drugog. Dočekivali su i pratili svoju decu, radovali se njihovom dolasku, čak iako ne dolaze obojica, ali ništa nije moglo da ih natera da jedan drugom požele dobro jutro. Njihovi zajednički prijatelji, kao što je deda Ljuba, jos pre četrdeset godina su prestali da ih ubeđuju da se pomire, jer su dobro znali da su obojica tvrdoglavi i da nijedan neće prvi popustiti. Mlađi su znali da njih dvojica ne govore, da je tu bila neka svađa  sredinom prošlog veka, i bilo im je zanimljivo da ih posmatraju kako hladnokrvno prolaze jedan pored drugog, danima, nedeljama i godinama a nikada ne razmene ni pogled , ni jednu jedinu reč. I obojica su bili ponosni na tu svoju istrajnost. Pažljivo oko moglo je i kod deda Draga i kod deda Prleta da uoči taj ponosni sjaj dok uzdignute glave ćutke prolaze jedan pored drugog. Ipak oni pola veka nisu progovorili ni reči, a svaki dan su se viđali i životi su im isprepletani, obojica su u tome videli nešto vredno poštovanja. Dok su bili mlađi išli su oni i po veseljima, svadbama i ispraćajima u vojsku, bilo je nekada i rakije i muzike i pomračene svesti, ali ništa ih nije moglo opet zbližiti. Sad po stare dane, sretali su se po sahranama svojih bliskih drugova, baš prošle godine kad je umro deda Jova obojica su bili na sahrani. Skrhani starci, oplakivali su svog druga, deda Drago patio je i sećao se kako su Jova i on svakog dana zadnjih pedeset godina zajedno pili jutarnju kafu, činilo mu se da je za svaku popijenu kafu prolio po deset suza. Znao je da će mu se život i navike promeniti i patio je što neće više nikada čuti Jovu kako priča svoju, već naširoko poznatu i više puta izmenjenu, priču o tome kako je uspeo da pobegne sa streljanja na Kadinjači četresprve. Malo dalje od njega, stajao je deda Prle i prolivao suze za svojim drugom i kolegom sa kojim je trideset godina radio u istom preduzeću. Istog dana počeli su radni vek i istog dana se penzionisali. Sećao se Prle kako je čekao Jovu da završi svoju kafu sa Dragom pa da pređe kod njega kući da igraju karte. Deda Jova je umro a nije dočekao da mu se prijatelji pomire. A patili su i Jova i Ljuba zbog te svadje. Morali su uvek da vode računa da nekog ne uvrede i da obojici posvete isto pažnje. Nekada su maštali kako bi lepo bilo da se sva četvorica opet skupe, kao nekad pre te proklete svađe, pa da igraju karte ili da popiju makar kafu zajedno. Do pre više decenija pokušavali su Jova i Ljuba da ih na dobronamernu prevaru nameste na isto mesto da sednu ne bi li propričali, ali svaki put je bilo bezuspešno. Nadali su se da će se stvari promeniti kada su Marko i Milan otišli za Australiju, da će ih ta čežnja za decom zbližiti, ali uzalud. Nije ovo bio prvi put da deda Prle ode u bolnicu, ali još uvek ovog proleća nije išao u prodavnicu. I varate se ako mislite da Drago to nije zapazio. Jeste i te kako. Primetio je da nema kome da se ne javi na ulici. Znao je da je bolestan, pa i on sam je bio bolestan i taj prokleti kuk ga je mučio, ali nije se dao i išao je i dalje svakog dana po hleb i u šetnju do parka sa svojom Marom. Ali isto tako Drago je poznavao svog druga Ljubu, nikada do sada mu nije pominjao kad je Prle loše, a i znao je da pročita šta piše na njegovim borama. A nije pisalo ništa dobro. Video je Drago da je Ljuba baš zabrinut.

-Ma žilav je on, izvući će se. Reče Drago, ne  bi li utešio druga. Ljuba se brecnu. Ovo je prvi put posle toliko godina da je čuo da Drago kaže nešto za Prleta. Koliko mu je bilo drago, toliko se i uplašio.

-Ih, osamdesetpeta mu je, plašim se da nema više vremena. Svi smo tu pri kraju, eto prođe godina kako nas je pokojni Jova napustio, a meni i dalje čudno da kažem pokojni.

Obojica su se namrgodili na ove reči. Nije im bilo pravo što je došlo njihovo vreme za umiranje i što čekaju ko je sledeći i plaše se, ne toliko da su baš oni ti koji su na redu, već da će ispratiti sve i na kraju ostati sami u čekanju.

-Ne mogu da igram šah danas, odoh da čekam da mi jave šta se dešava a i Milan je krenuo iz Sidneja, ne ljutiš se?

-Ne ljutim, ajde pa dođi sutra.

Zbunio se Drago dok je pratio Ljubu. Znao je da nije dobro čim i Milan dolazi. Nije znao šta da uradi, a i Mara nije bila kući, u ovo vreme ona pije kafu sa Ljubicom. Bio je sam. Bilo mu je žao Ljube, setio se kako su prošle godine zajedno čekali vesti o Jovi, tešili se međusobno. Sad Ljubu nema ko da teši. Pokojna Jela mu je umrla još pre pet godina, Mara i dan danas pati za njom. Nije mu bilo prirodno da ga on teši, a možda je trebalo? Sad se skroz namrgodio, osećao je kako mu se bore i obrve dodiruju. Ne bi znao ni koga da pita šta da radi, ne zna nikoga ko je bio u ovakvoj situaciji. Pitao se da li je Prle mislio na njega. A što bi, pedeset godina nije se potrudio da se pomirimo, istina nije ni on ali ipak je Prle taj koji je trebalo da se izvini. Onda mu se lice skroz opustilo. Proletelo mu je pitanje kroz glavu- za šta da se izvini? Trebalo mu je par minuta da se seti zbog čega su se posvađali. Prelistavao je sećanja i unervozio se što ne može odmah da se seti. Napokon se setio i bilo mu je lakše. Ipak nije lud. Ipak postoji razlog zašto je sve to tako, zašto Ljuba pati sam, zašto nije zajedno plakao sa Prletom kad su sahranjivali Jovu i kad su im deca odlazila. Sad već nije mogao da zadrži suze. Setio se da Marko nije bio od prošle godine, da nije igrao karte godinu dana, da je poslednji put pre pola veka išao na pecanje. Zapitao se kako je moguće da su sebi to dopustili, sve se promenilo za ovih pedeset godina. Nema više Jove, Jele, nema više ni njihovih preduzeća ni džema od šipurka, zar će posle njih ostati samo njihova svađa? Zar će po tome da ih pamte? Čuo je da se otvaraju vrata. Brzo se primirio i obrisao suze, znao je da Mara sporo hoda sa štapom, nije mogla nikako da se navikne, a nije mogla ni bez štapa. Video je da rukavom briše suze. Stajao je zaleđen. Postoje ti momenti u životu koji traju duže nego u realnom vremenu. Pogledao je Maru, sa štapom, pognutu od starosti, setio se kako je bila lepa kad ga je Prle upoznao sa njom.

-Sad me zvao Marko na mobilni, da si živ i zdrav umro je Prle malopre.

Izgovorila je u dahu i zaplakala. Dogegala se do stolice i sela, naslonila glavu na ruku i jecala. Drago je i dalje stajao u mestu. Polako je izašao ispred kuće i pogledao ka Prletovom domu. Dobro je znao onu trešnju kraj kapije. Procvetala je i ovog proleća i krasila njegovu ulicu kao i svake godine do sada.  Vetar je njihao behare i poneka latica je opadala dole na put. Poželeo je da još jednom vidi Prleta kako izlazi u onoj njegovoj zelenoj jakni da zalije cveće, i u svojoj mašti prešao je ulicu i viknuo- Dobar dan komšija! Prle se ne bi dao zbuniti, odmah bi uzvratio pozdrav. Znao je deda Drago vrlo dobro da bi pokojni deda Prle uzvratio pozdrav. Seo je na stolicu ispred kuće i nastavio da mašta.

Autoimuna priča o pesmi

Od nenapisanih priča boli me želudac.
I reči i likovi i njihovi neispisani životi sabili se u jedan kamen.
Kao mermerna ploča leže u stomaku. 
Nesanica je došla kao nuspojava.
Tražim lek za neželjena dejstva.
Čekam poziv.
Zbog nesanica, izgubila sam glavnog lika,
Poludeo je od nesanjanja i nestao negde između kamenja i lekova. 
Seti se da popiješ lek. 
Pre doručka. 
Pre večere.
Seti se da odeš na kontrolu.
Seti se da čekaš poziv, ali nikako, nikako ne zaboravi lekove.
Kamen se popeo do grla. 
Molim za doktora specijalistu koji će izlečiti mog lika! 
Molim za poštenog nalazača da mi vrati lik u priču!
Molim Savet bezbednosti da se zauzme za moju priču!
Da joj sačuva legitimitet i odbrani  teritorijalni integritet!
Molim Crveni krst da pronađe i vrati sve raseljene iz priče i vrati ih u svoj paragraf!
Molim sve travare, šamane i vidare da nađu lek u prirodi, da mi priča ozdravi!
Molim  sve vidovite da mi kažu kako se priča završava! 
Ne smem da zaboravim lek. 
Svaki dan.
Pre doručka.
Pre nespavanja.
Zvrrr, zvrrrr!
„Halo, vaš lekar je na vezi.
Zovem da vas obavestim da smo detaljnom patohistološkom analizom
na  uzorcima uzetim iz vaše mašte,
utvrdili nepostojanje ćelija zaraženih pričom.
Vaša priča je nestala, nema je više. Izlečeni ste.“
Umesto kamenog spomenika, posvećujem joj ovu pesmu.

MARICA ĆOSIĆ

Suočeni

Stoje u istoj ravni, ali sada On nju drži za ruku.  
U tom položaju, njegova ruka je za 5 centimetara
i nos za milimetar dalji. 
Na istom su radnom mestu 
ali sada on zarađuje kao i ona.  
Samopouzdanje se penje svakim danom za stepenik više  
to su i hteli, da se niko ne žali više.  
I palme na mesecu su obišli.  
On je još uvek u mislima svoj.  
Menja li se šta ako posle toliko godina  
postaneš zadovoljan (sobom), u tuđim očima?  
I ona to sigurno nije htela, da zanoveta,  
jer i umno je sada niža.  
Klacka se prilika da ušeta u slična polja žita. 
On lepši no ikad za njenu iskru u oku se sprema,  
pobednički joj stiska ruku,  
ne sluteći da je bez kiseonika ostavlja. 
Atrofirala, bez želje i žudnje,  
odlazi u tuđe skute zar skuplje?  
Platio je porazom dolazak do sopstvenog bogatstva  
i to što sada gleda njenu ruku za 5 centimetara  
ispred nečijeg tuđeg obraza.

Matej vilotijević

Dome, slatki dome

   -Luna park. – reče glasom punim čežnje – Kako bi bilo lepo otići u luna park!

            Praznim očima piljio je u daljinu. Nikada nije video kako gori nebo kada sunce krene da zalazi, niti zlato svitanja. Nije video kako zeleni proleće, niti beljenje zime. Nije znao kako izgleda kez srećne, niti suze bolne osobe. Čak ni vetrenjaču kraj kuće, ni ogradu oko iste. Čuo je kako vesela vriska vetra okreće tromu vetrenjaču. Namirisao je šećer, što se podmeće pčelama. Svaku je boru na ogradi po dodiru znao. Ali nikada nije video.

          Kada je bio mali, jednostavno su mu objasnili da se rodio bez vida i da je zbog toga najbolje da se drži onoga što mu se kaže. Rekli su da se vetar može čuti i osetiti, ali se ne može videti. Da se vetrenjača i ograda mogu videti i dodirnuti, ali da nemaju mirisa. Da se šećer za pčele može namirisati i videti, ali da ga ne sme dirati. To mu je bilo dovoljno da zna o svetu oko sebe. Na kraju krajeva, naučili su ga da je njegovo da ostane u kući sa svojim roditeljim i onda kada braća napuste kuću. Za njega su pravila bila jasna. Kada krene od kuće, važno je da uvek krene ka desno. Nisu mu dugo objašnjavali šta znači litica na kraju imanja, sem da je za njega opasno da ide ka njoj. Zato je uvek kretao desno kada bi izašao iz kuće.

            Često je slušao o tome šta su drugi videli. Slušao je kako braća pričaju o spuštanju niz liticu i gušteru kojeg su našli prilikom spusta. Slušao je priče trgovaca, koji su dolazili da kupe med i brašno od negovih roditelja, o neverovatnim krajevima i predelima od kojih srce snažno zalupa u grudima. Slušao je o osmesima i suzama, strahu i besu. I koliko god voleo da, makar na tren, tuđe priče učini svojim očima, smatrao je da propušta čitav svet. Svet u kojem veseli vetar tera staru vetrenjaču da pleše. U kojem se pčele bune, jer više vole med nego šečer. U kojem sunce boji nebo na izlasku i zalasku. Čak je i gušter zvučao prelepo. No za njega su važila druga pravila i pripadao je drugom svetu. On ne vidi i zato mora biti tu gde je.

            Vremenom su braća otišla od kuće, a on je ostao da se brine o starim roditeljima. I brinuo se sve dok oni nisu preminuli. A onda je ostao sam. Sve je manje bilo trgovaca, sve manje priča i sve manje šansi da pozajmi oči. Sve je više bio nesrećan. I svakoga dana radio je jedno isto. Kada izađe iz kuće, skreno bi desno, otkoračao do košnica i pozabavio se pčelama. Ponovo bi skreno desno, otišao do vetrenjače i pozabavio se mlinom. Ponovo bi skreno desno i napunio džakove brašnom, te bi ih odneo do kuće. Radovao se jedino kada bi došao trgovac koji bi mu u zamenu za med i brašno dao hleb, litar mleka i komad mesa. Mladić bi ga zamolio da mu malo ispriča o tome šta je sve video. Iako je to dosađivalo trgovcu, uvek bi smislio nešto novo da mu ispriča, kako bi se nesrećnik umirio. Vremenom je sticao utisak da je hleb koji dobija manji nego ranije, da je litra mleka zapravo pola litre, a da u komadu mesa sve više dominira kost. No nije se bunio, jer je verovatno grešio. Kako bi i mogao znati, kada nikada nije video kako je to izgledalo ranije. Valjda trgovac bolje zna. A i priče su bile važne. Da nije njih, jedino bi mu vetar pričao i kapi kiše koje s vremena na vreme padnu. Trgovac je nosio pogled na svet koji on nikada nije video i kojem nije pripadao. A toliko je želeo.

            Jednoga dana trgovac usled nedostatka priča, izmisli priču o luna parku koji je stigao blizu obližnjeg grada. O ringišpilu koji se vrti u krug i šećernoj peni raznih boja. Pričao mu je o brkatoj ženi koja prodaje deci balone. U luna parku se svi smeju i svi su srećni što su tamo. Dok je slušao o lepoti luna parka, u praznim očima javila se čežnja. Sve je to delovalo prelepo. Ringišpil koji veselo vrti decu. I šarena šečerna pena od koje je slatko i toplo u ustima. I nasmejana lica svih koji se tamo nalaze. Čak je i brkata žena, koja prodaje balone, zvučala prelepo.

– Kako da dodjem do tog luna parka? – upita mladić uzbuđeno.

            Trgovac se zbunio. Nije znao da će ova pričati toliko pobuditi nesrećnog momka. Pokušao je da ga odvrati od ideje napuštanja kuće, govorivši mu da je opasno za njega da napušta ono što poznaje. Međutim, kada je shvatio da je nemoguće odvratiti mladića, on odluči da ga uputi ka šumi, u nadi da će se ovog uplašiti to što neće moći da se snađe, te će se zbog toga odlučiti da ostane u kući. Gde i pripada.

– Pravo od izlaza tvoje kuće, nalazi se šuma. Kada se šuma prođe, stiže se do luna parka. – reče trgovac lukavo.

Mladiću je ushićenje naglo nestalo sa lica. Znao je da sam ne može proći kroz šumu. Pitanje je da li bi sam uspeo i do šume da stigne. Trgovac je kratko objasnio da nema vremana da ga odvede, pre nego što je otišao svojim putem.                      

Sam i bez opcija, mladić je postao neutešan. Svaka njegova misao bila je vezana za lepote luna parka. Prestao je da sluša vetar, da miriše šećer i dodiruje ogradu. Sve mu je to naprasno postalo mrsko. Svaka misao postala je vezana za luna park.

Sudbina je podmukla stvar. I tako, jednoga dana dok je vetar veselo vrištao i terao tromu vetrenjaču da igra brže nego što je mogla, na vratima kuće začu se glas koji on do sada nije čuo. Bio je to glas prilično drskog i gordog starca, koji je zapitkivao o nekakvoj magli.

– Koliko dugo već traje magla ovde kod vas. – drao se starac neumorno.

Mladić ništa nije znao o bilo kakvoj magli. Nikada mu niko nije spomeno maglu. Nije bio siguran ni šta je tačno magla. A starac je očigledno bio jako uzbuđen zbog nje. Mora da je ta magla bila prilično neprijatna stvar.

–  Ne bih znao gospodine. – reče mladić učtivo. – Ja ne vidim. Slep sam. A trgovac mi nije spomenuo nikakvu maglu. – njegov glas odisao je stidom.

–  Ma kakvi trgovci, to su lažovi najgore vrste! – drao se starac. – Njima nikada ne treba verovati. Daju ti kesu i kažu da su ti dali kilo vrganja, a ti posle shvatiš da je unutra pola kile. I to karfiola! Ali, to je zbog magle. Ništa se ne vidi i svi se prave ludi. A trgovci tu najbolje zarade. Prevaranti!

–  Ne bih znao gospodine. Ja nikada ništa nisam video. – reče nesrećni mladić te otvori vrata starcu. – Magla smeta da ljudi vide?

–  Naravno da smeta mladiću. Niko ništa ne vidi i nikoga nije briga. Svi guraju ovaj problem u stranu. Govore mi kako magle nema, kako samo to ja vidim. A ceo svet je slep. – reče starac ljutito.

            Ove reči daše mladiću novi pogled. Svi su slepi i niko ništa ne vidi. Možda on nije jedini. Možda ljudi lažu da su videli sve one lepe stvari, zato što svi pate jer su slepi. Ovo ga u istom momentu razveseli i rastuži.

– A postoji li luna park? – upita mladić oprezno.

–  Postoji, naravno. Ljudi prave svakakve stvari da bi zaboravili da ništa ne vide. – zaključi starac mudro.

– Meni zvuči kao da je tamo lepo. Voleo bih da odem u luna park. Možete li me vi odvesti do luna parka? – mladić skromno upita.

            Starac je neko vreme ćutke stajao i gledao u mladića. Koliko je mogao da vidi kroz maglu, na mladićevom licu je postojala iskrena želja da ode. Te se starac sažali i odluči.

–  Dobro, ti makar znaš da si slep. Ne pretvaraš se. Tamo možda nije loše za ljude poput tebe. Problem su drugi. Drugi koji lažu, a ti ne lažeš. Sam nećeš moći, tako da ću te ja voditi. Nego, gde beše luna park? – zapita se starac i stade se okretati oko sebe.

– Trgovac je rekao da to pravo kroz šumu, negde ka gradu! – reče mladić vidno uzbuđen.

–  Ako je trgovac rekao da je to pravo, onda to svakako nije samo pravo. Jer trgovci lažu. A levo je litica, tako da levo sigurno nije. Mora da je to negde ka desno. – zaključi starac zadovoljno.     

Mora da je u pravu, pomisli mladić. Na njegovom stolu jedva da je ostalo nešto hrane od poslednjeg puta kada je trgovac bio. Mora da mu je davao manje, kao što je starac i rekao. Sada je sve imalo smisla. Trgovci su prevaranti, koji varaju u magli. A ovaj dobri starac mu može pomoći.  

Mladić odlučno krenu za starcem. Kao što je starac i rekao, krenuli su od kuće ka desno. Na početku osećao je tinjajući strah. Prvi put je napustio granice svog doma. No bilo je nečega umirujućeg u pravcu u kojem su se kretali. On je desno dobro poznavao. Zapravo, jedino je kretanje ka desno i poznavao. Starac je koračao prilično sigurno, tek bi s vremena na vreme stao i gundjao o tome kako se ništa ne vidi kroz maglu, a onda bi ponovo skrenuo ka desno.    

Kretali su se već neko vreme i mladić se stade pitati kako je moguće da se uvek skreću ka desno. U njegovom svetu, kada bi se kretao od vrata uvek ka desnom, vratio bi se ponovo do vrata. Negde je čuo da je to kretanje u krug. Medjutim, on krug nikada nije video i nije znao šta je krug. A starac je video maglu koju drugi nisu želeli da vide, tako da je on sigurno znao tačno gde idu. Pravila su u ovom svetu možda i drugačija od onih u njegovom. On o svetu van okvira svoje kuće nije mnogo znao, a i ono što je znao moglo bi biti laž. Jer ljudi lažu, kao što lažu i o magli, a tu trgovci zaradjuju. Bio je to njegov novi pogled na svet. 

Starac je mahom gundjao o tome kako je iz godine u godinu magla sve gušća, a da je pogoršanje sada već veće i iz dana u dan. Mladić ga je slušao, ali su mu misli pre svega bile usmerene ka luna parku. A onda mu na jednom, starac preseče sanjarenje pitanjem.

-Tvoja braća nisu spominjala da im smeta magla? Pre nego što su otišli od kuće. – starac beše direktan.

-Ne… Nisu… Ne sećam se da su ikada pričali o magli. O gušterima da, ali maglu nikada nisu spomenuli. – mladić beše zbunjen. – Kako ste znali da ja imam braću?

-Da, da. Gušteri! I ja sam ih hvatao kada sam bio dečak. Tada se lepo moglo videti, a ne kao ovo danas. – reče starac sa setom u glasu.

-Ali, kako ste znali da sam imao braću? – ponovi mladić zbunjeno. – I kako znate da su otišli?

A da. Pa, tebi su verovatno rekli da si rodjen bez vida. Ali to nije tako. Vidiš i ja sam imao brata koji je bio slep. U našem mestu, ako ne dobiju ćerku, roditelji odluče kog će sina oslepeti dok je još mali. Taj mora da ostane da se brine o svojima dok druga braća odlaze svojim putem. Tako su i tebe, tako su i mog brata. I moj brat je ostao u kući kao i ti, a ja sam otišao od kuće kao i tvoja braća. To je tradicija ovde. – objasni starac nonšalantno.             

Ove reči duboko povrediše mladića. Sve je bila laž. On nije mogao da vidi zato što njegovi roditelji tako želeli. Oni su živeli u magli pa su odlučili da on potpuno ne vidi. Strah koji je tinjao od kada je krenuo sad je prešao u bes, da bi ubrzo prerastao u euforiju. Bilo je dobro što je otišao. Braća su otišla, živela u svetu sa ljudima, a on je bio sam. Ali ne zadugo, jer će on uskoro biti okružen srećnim ljudima u luna parku. Starac mu je otvorio oči i sada je video. Video je istinu. A istina je da ljudi lažu! Lažu da bi njima bilo bolje. Lažu druge, a lažu i sebe. Lažu kada kažu da mogu da vide, jer je magla svuda i svi su slepi. I njega su oslepeli samo da bi video još manje. 

      Misli su mu brzo letele i optuživao je svakoga za laž. Učili su ga da uvek ide desno, jer je levo litica. Možda je mogao da ide levo. Ko zna šta bi sve saznao da je išao levo. Istinu govoreći i starac je spomenuo da je sa leve strane litica, što ga je zbunjivalo. Duboko je udahnuo mirise šume, što mu blago skrenu misli. Uvek je osećao miris šećera koji se podvaljuje pčelama, a ovo je prvi put da je osetio miris svežine u šumi. Bilo je dobro jer je novo, a opet i strašno jer je nepoznato. Više nije bio siguran gde je granica laži i gde počinje istina. Jedina stvar koja ga je umirivala, beše ideja da uvek skreću desno. To je dobro poznavao i tu se osećao sigurno. Ne bi mogao podneti da skrenu levo, jer još jedna nepoznanica bi bila previše. Ćutke je pratio starca koji nije prestajao da gundja o tome kako je magla sve gušća kada mrak krene da pada. U jednom trenutku učini mu se da čuje  dobro poznate vesele zvuke vrištanja vetra.

-Eto ti sad. U ovoj magli, ljudima pada na pamet jedino da lažu sebe i svoju decu. Daju im da se vrte na ringišpilu, da vrište u ushićenju, da bi zaboravili da je magla svuda oko nas. – reče starac sumorno.

-To je vriska dece? – upita mladić ushićeno. 

-Naravno. Deca vrište u euforiji, dok se vrte u krug. Tako im roditelji skreću pažnju sa magle. Evo, možeš i šećernu vunu namirisati. – reče starac sigurno. 

            I zaista, u vazduhu se osećao miris šećera. Mladiću je bio poznat taj miris. Sada je već i on bio siguran. Luna park je bio nešto što je njemu poznato i sigurno, a bolje od onoga gde je bio. On se zahvali staru i sigurnim koracima krenu ka svojoj sreći. Koračao je i sa desne strane napipa ogradu koja je jako ličila na onu kod kuće, koju je uvek pipao levom rukom, jer se uvek kretao ka desno. Čuo je zvuk starog i tromog ringišpila kako se vrti, a veseli vrisak bio je sve jači i on je sve brže i brže koračao ka njemu. Tu je ringišpil, tu srećni ljudi, slepi od magle kao i on. Tu je šećerna pena i brkata žena koja prodaje balone. Tu je lepo i tu je sigurno. Sada je već trčao. Trčao je u euforiji. I trčao je sve dok od jednom ne oseti da pod njime nema tla. Sve što je mogao da uradi je da ispusti kratak snažni vrisak, koji je brzo nestao u ponoru, a na litici se samo čuo vetar koji je okretao staru vetrenjaču, noseći miris šećera koji se podmeće pčelama.

-Eto ti sad! Samo vrište, a ni ne znaju kakav problem imamo sa maglom. Nestaćemo svi u njoj. – progundja starac i mutnim očima pogleda oko sebe. – Katarakta? Ma kakva katarakta, ovo je magla kao što je ono luna park. Neće mene niko napraviti blesavim. Možda u onoj kući ima nekoga ko je normalan i ne laže sebe u vezi magle. – reče starac i krenu ka praznoj kući, nesrećnog mladića.

Angela Tot

Leptir


prepisala sam
upravo
svu svoju imovinu
koju ne posedujem
leptirima
 
neka oni imaju
ono sto ne(i)mam
 
niko neće znati
zašto mi je testament
neispupunjen
 
shvatiće onaj
ko bude čitao ovo
da leptiri nestanu
posle jednog dana
života
 
a ja ću
posle nekog
nebrojanog sata

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s