HOD NA PRSTIMA PUTNIKA NAMERNIKA

PUTOPISNE CRTICE

Autor: Nikolina Nina Babić

Zeoke
Golubac
Tumane
Kovačica

Z E O K E

oktobar 2019.

Dragačevsko selo Zeoke, na 13. kilometru od Čačka, razdeljeno na četiri brda, skupilo se u našu jednodnevnu pažnju. Subotnji dan, u kom opkoračismo drugo brdo, bio je sunčan, neba bez belih mladeža, zemlje bez daška vetra. Put između dve opštine – utaban asfaltom. O mestimičnom upadu gradskih ljudi vrište počesto otpadni krajputaši s brendiranim nalepnicama. Put između dva domaćinstva – rustičan, zemljani, nogom utaban ili pak nupotrebom zatravljen.

Plućima i očima opipasmo prostor. Tišina nam je uši često ostavljala u čudu i strahu da nismo ogluveli. Koračali smo glasnije.

***

Kraj Jelice gore visoke, visoke,
Kraj Jelice gore, haj, visoke!
Maleno je selo Zeoke, Zeoke,
Maleno je selo, haj, Zeoke! (…)
Narodna pesma

Naše korake nadjačao je folklorni ritam jedne pesme, čije reči, kao i autentičnu melodiju nismo uspeli da razaznamo (ko će znati u kakvo smo vreme bili zalutali). Pesma se, međutim, nudila iz grma debelog šipka i drveta jabuke podeljenog na horizontalno umiranje i vertikalno žilavo življenje. Izvirala je iz očešljanih seoskih vinograda, malinjaka i kupinjaka, jednako prisutnih u polju, pred očima, i na stoletnim spomenicima kao ugravirani zapis. U sekutićima belovunih ovaca, klipu kukuruza na putu i poljima deteline. U vazduhu i vazda u duhu.

No, ugledasmo je kroz okrnjeno staklo na vratima oronule zgrade stare škole, koje se jaukom požalilo na naš ulazak. Pesma je bila obešena na tablou, podno crvenog natpisa „Dragačevo u revoluciji“, kao isečak iz partizanske čitanke. Očigledno je tad i usmrćena škola i njene tri prazne učionice, kroz čije olupane prozore gmiže rastinje. Metalne konstrukcije nekadašnjih stolica, na kojima zasedaju svetlosni snopovi, ustremile se na okom nevidljivu katedru i tablu. Plafonski svod kao otvorena rebra ranjenika na operacionom stolu nestajanja. Staklene ledenice oštri promaja, dok nadmoćno sikće:

Maleno je selo, haj, Zeoke.

***

Dok se selo tanji, sve je nadmenije groblje. Leje bivših života rasute po brdu i nad njima hronike spomenika. Stariji, stoletnjaci, raspevali se kroz stihove tužbalice, natpisa s kratkim opisima (gde je neko rođen, kakav je bio, koliko dece je imao…), crteža na kojima se vijala vinova loza iz saksije ili kljuna ptice, pod kišobranom, među svećama, cvećem, nad kosom. I tu si, na osnovu te slikovne predstave, odmah mogao saznati da je pod kamenom senkom bio vredan kosac, vešti vinogradar, snažni drvoseča, posvećeni domaćin, plodni zemljoradnik, brižni roditelj ili pak vešti stihotvorac, čije će ga tužbalica nadživeti.

Sunce jarko, ne sijaš jednako.
Majko mila, žališ me jednako.
Ovde vene u proleću lepo cveće.
Kad ga otac i majka nigda viđet neće (…)
(Tužbalica sa jednog od spomenika na groblju u Grabu)

Noviji grobovi, od tamnog mermera, prostrani. Na njima – ime, prezime, datum rođenja, ravnodušna ćudljiva linija, datum smrti i ime onog ko je spomenik podigao i tim činom se potomački odužio.

***

Vidik pred nama otkrivao je drugačiji spomenik na zaravni sledećeg brda. Najpre, ugledasmo krst, koji je, umnožen od svetlosti ili udvojen našim dvostrukim prividima postao zvezda. Krst se nastavio u postolje – kupolu. Vijugajući perspektivu, put je zatim otkrio još jednu kupolu, prostraniju. Obe kao uprizorene prirode Hristove, ljudska i božanska, pod kojim se širilo sakralno telo oivičeno lukovima kao nebeskim svodom. Međutim, zamandaljena ulazna vrata stvoriše potrebu da pronađemo sveštenika, da nam otključa i njih i priču o ovom kraju. Umesto duhovnika, naiđosmo na bledunjavu, podbrađenu staricu, koja je ležala u zastakljenom letnjikovcu, sve dok nas nije spazila. Došetala je do nas, lagano, koliko joj je dozvolila njena starost oklopljena slojevima teške vunene odeće.

Dobar dan, došli ste da vidite crkvu?
Dobar dan. Jeste, voleli bismo da je pogledamo i iznutra.
Evo vam ključevi, pa slobodno pogledajte. Hoćete kafu?
Hvala, ali ne bismo vas zamarali.
Sa šećerom ili bez?
Bez šećera.
U redu, kad završite obilazak, biće na stolu.

Zatvoriše se klizna vrata letnjikovca kao rečenična tačka pod staričinom rukom. Uputili smo se ka ulaznim dverima, bez napora ih otključali i stupili u malenu pripratu. Dva krupna koraka su nas delila od nje i naosa s golim betonskim zidovima, pripremljenim za freskopis. Na zasvođenoj unutrašnjoj strani kupole u naosu freskopisan je Hristov lik i njegova desna ruka uzdignuta u blagoslov. Ikonama nije nedostajalo celova, niti ulja kandilu, a ni oltarskog svetla koje se probijalo u pramenovima kroz skromni ikonostas. Nakon što smo uznemirili tišinu batom naših koraka, krenuli smo put izlaza. Vratili smo dveri u stanje u kom su bile pre našeg dolaska – zamandaljene.

Starica je već sedela za stolom. Pred njom tri šoljice s kafom koja se pušila. Čim nas je spazila, odgegala se lagano do kuhinje i iznela knedle sa šljivama.

-Uh, što je starost nezgodna. Oporavljam se od operacije, pa ne mogu dugo da sedim, vi ćete oprostiti.
Mi ćemo, evo, popiti kafu pa idemo da vas ne zamaramo.
Neka, neka, samo vi sedite.

Ponovi svoj odlazak do kuhinje, iz kog je rezultirala tacna puna kolača.

Ima li sveštenika? Da li je možda slobodan za razgovor?
Ne, ne. Ovde smo samo muž i ja. Došli smo iz Štutgarta 2001, kad smo se penzionisali. Četrdeset i pet godina sam radila kao krojačica – priča, sve gledajući u svoje tanke prste. Moj čovek je četrdeset i sedam godina radio kao auto-lakijer. Stekli smo lepe novce, a nismo imali dece. Mom čoveku odjednom pade na pamet misao da ovde sagradi crkvu. Ja mu kažem: Ja ti nikad nisam protivrečila, te neću ni sad. Nisam mislila tako. Setila sam se reči jednog duhovnika da ako nešto možeš, obećaš, a ne uradiš – greh je. Tako i mislima podržah nameru mog čoveka. Zajedno smo gradili i izgradili.
Znači vi ste ktitori?
Tako nešto. Ovo će sve posle nas ostati našoj pravoslavnoj crkvi, kao amanet selu.
A sveštenik?
Imamo paroha koji je zadužen za više sela. Taj se protivio našoj nameri da sazidamo crkvu, tako da dolazi samo služiti liturgiju na dan sveca kome je posvećena – Sv. Vasiliju Ostroškom. Hteo je on posle, kako dobismo blagoslov od episkopa za njenu izgradnju, stalno da dolazi, ali moj čovek nije dao. I ima pravo.

Opet ustaje starice, odlazi do kuhinje i donosi banane, pridružujući ih ostalim ponudama na stolu.

Slobodno se služite, vi ste putnici namernici.
Evo, uzećemo kolač, pored kafe nam je zaista dovoljno.

U narednom momentu bljesnuo je prisustvom starac u radnom mantilu. Užurbano je tražio nešto od alata, a pošto je pronašao, odmah je izašao.

Mlada sam se udala, i eto, čitav život s mojim čovekom. Moj otac, kao kraljev sledbenik, imao je mnogo problema od partizana. Selili su ga namerno iz fabrike u fabriku, dok nije naišao na rođaka na visokom položaju koji mu je sredio uverenje da je nesposoban za rad. Posle se vratio nama i zemljoradničkim poslovima. Eh, kakav je to čovek bio… Moja majka i mi, njena deca, bili smo često sami. No, ona nam je čitala. Bila je rodom iz imućne porodice, i svima nam je prenela stav da je pismenost vredna, da ne budemo ćoravi kod očiju. Tu, brdo iznad je moja porodična kuća. Mog čoveka sam upoznala u školi, bio je ćutljiv i radan, kao i sad. Eto, odlučili smo da se vratimo, da završimo tamo gde smo i počeli…De, uzmite kolač, bananu…
Hvala vam, poslužili smo se. Hvala veliko na gostoprimstvu. Mi bismo da krenemo sad. Trebalo bi da odmorite.
Već? Kad sledeći put budete prolazili ovuda, slobodno svratite.
Hoćemo. Do viđenja.

Kako smo odmicali putem, tako je postepeno nestajalo telo crkve, potom lukovi i kupole. Jedino se iz svih perspektiva koje nam je nudio vijugavi put video krst, na sunčevom svetlu, iz daljine, jednako umnožen u zvezdu.

***

Orah na ulazu napuštenog domaćinstva – posedele kore, onemoćao, ne daje više ploda. Neistrulele orahove ljuske govore da je pomirenje s neminovnošću došlo neke skorije jeseni. U blizini su kameni temelji kuće koja je nekada ili bila sagrađena, pa srušena, ili se njena dalja izgradnja nikada nije otela planovima k realizaciji. Drvne građe nema. Dakle, kamen, trava i orahova ljuska kao spomenik.

***

Drugi orah, star, sitan, ali plodan i zelen stražari na kapiji domaćinstva koji čine jedna baka i punoletne uspomene. Kroz napredujuću očnu mrenu nije mogla dvoje putnika namernika da raspozna. Stoga je između nas i nje podugo stojao gust strah reflektovan u njenim razgoračenim očima.

Teta Rado, zar me ne poznaš?! Miša, Mikičin.
Aaaa, Mikin – izusti glasom, toplim, ali s tankom žilom neverice.
Jeste, Rado, taj sam. Došli smo da te vidimo, kako si?
Ta kako sam? Obnevidela, slepim naglo i zbog toga će u Čačak da me vode, a ja ne želim. – šaputala je Rada drhtavo, sve uzdišući, oborenog pogleda, poput drva što su u dvorištu vesnici ušuškane zime.

Nismo imali nameru da joj dugo remetimo mirni iskon, međutim, priču po priču, Rada je počela da se odmotava kao klupko u društvu i prepušta pletivu priče. I dok je govorila o svom Žiki, o njihovim skromnim počecima punim međusobnog uvažavanja i ljubavi, lice joj se posvetli i nasmeja. I mi bejasmo obuzeti nestašlucima hronologije njene priče. Čas beše dete koje je upijalo srpske epske pesme kroz kazivanja naočitog dede Miodraga, čas – mlada žena koja je svom Žiki umela da kaže da će se uprkos njegovom protivljenju prijaviti na biro i zaposliti, jer kako bi se drugačije skućili. Čas starateljka deci svojih rođaka koje je podizala i vaspitala kao svoju, a kojima ni ona više ne zna broj.

A kad sam istukla Miku – plače on, plačem i ja. Nisam dala da izreže pantalone, jer ne priliči – reći će da ne vodim računa o njemu. On ih je ipak izrezao. Udarim ga, a meni teško. Posle na poslu samo o njemu razmišljam da li je kod kuće i šta li radi. Jedva sam dočekala da se pomirimo. Tako me je jednom i na moru, u Budvi, uplašio. Otišao je na plažu pre mene i Žike. Kaže mu, nemoj, Miko, u duboku vodu bez nas. Neću, teta Rado, reče. Mi tamo, a njega nigde nema. Gledam onu crnu tačku u daljini i sve mislim da je on, već pretrnula od boli. Najednom eto ti njega odnekud, ide plažom. Kuku, Miko, uplaši me, pa šta bi ja da mi se utopiš?!

Pričala je o Saši, koga je podigla od kolevke još, o njegovoj ženi Dunji koja joj uređuje baštu, skuplja granje, i sve govori kako bi za nju, Radu, bilo dobro da ide u Čačak. Govori i o rodovskom imenu, o tome kako su pojedine muške glave žene obrlatile. One vredne, radne ženice, ponekad ružne, držale su porodicu na okupu. Dabome, zaključiće Rada, važno je za muške iz kakve mu je kuće buduća žena. Jasno mi postaje da su patrijarhat i njegova načela, paradoksalno, tvrdoglavo održavale žene.

Eto, Davina je bila iz siromašne kuće, od vredne majke ona ništa nije s početka ponela. Nezgrapna, jadna i ružna, vremenom ipak postade domaćica kakva se retko viđa – nema šta nije mogla da napravi. Eto, glupavo postrada – smrtno je ritnula krava. Vidim, prošlo vremena, a spomenik joj se ne diže. Kažem ja njenim sinovima da je sramota da selo podiže spomenik njihovoj majci pored njih živih. I oni su, zamislite, isekli šumu da bi od prodaje drva podigli jedan spomenik! Svašta!

Našu nameru da krenemo Rada je potkupljivala najpre kafom, zatim sokom, pa keksom, sve se izvinjavajući što nas nije dočekala domaćinskim ručkom, kakvim uvek dočekuje drage joj. Obnevidela je, kaže, onemoćala. Mi joj sve govorimo da nismo gladni jela, nego priče. Tada je nastavila još sočnije da je servira, iznoseći đakonije anegdota začinjenih živahnošću svojih pokreta ruku u kojima su bile dve domaće ljute papirke – jedna žuta, druga krv crvena. Na klupi u našem društvu sedeo je njen umiljati mačor s nekoliko imena i na svako se odazivao, naročito praznog stomaka i suvih brkova. Iza njega rascvetale ruže. Oko njih podšišan travnjak, iza – taraba na koju se šeretski podlaktio maljavi brdski pejzaž.

Osnažila je Radu vedrina vlastite priče, te isprati nas, goste, strminom travnatog puta, sve do izlazne kapije, pod kojom se jednako grbavio orah. Sočna jezgra, najpre skupljena u kotaricu šake, lišavali smo ljuske i slatko orahovo mleko cedili kroz zube. Ne prelazeći prag kapije, Rada je stajala kao njen najviši stub, prateći nas dobronamernim pogledom.

Svratite kad mognete. Imate uvek sobu. Ja vam ne mogu srediti, stara sam, ali možete i vi. I recite Mikici da sam ljuta što mi se ne javlja kada od mene pođe kući. Dug je put, a ja ga celog prebrinem, on ni da javi. Javite se i vi neki put.

U ovaj čas ta se draga starica sva premetnula u zahvalnost. Stajala je dugo, dok joj nismo postali dve tačke u horizontu.

G O L U B A C

septembar 2019.

Bajkoliko mesto nije prepoznatljivo jedino po prizoru iz sadašnjosti, već i po broju legendi i predanja koje čuva u svojim kamenim nedrima za one najradoznalije. Poneka gugutka ume fino da priča o hrani iz ruku lepe vezirove neveste Golubane ili pak princeze zaključane po receptu „Zalatokose“ u vekove najviše, takozvane Šešir kule. Obema se duhovi preseliše u golublje kljunove predanja i u ime ovog prelepog mesta.

Golubačka tvrđava, kao jedan od najvažnijih srednjovekovnih pograničnih bedema Evrope, čuva i priču o viteškim redovima kralja Žigmunda, redu Crvenog zmaja, kome je pripadao i despot Stefan Lazarević, po mnogo čemu meni fascinantnoj istorijskoj ličnosti. Umeo je Stefan svojim intelektom da zadivi učen srednjovekovni svet, ali i viteške redove pametnim junaštvom i diplomatatskim umećima. Život je na ove bedeme položila i istorijska ličnost legendarnih podviga – vitez Zaviša Crni. Ono što je najfascinantnije, jedna je dama, imenom Cecilija Sentđerđi Rozonji, uspela da uđe u viteške redove, do tada nezamislivo nedostupne ženama, na kartu legendarnih podviga. Ratovala je rame uz rame s mužem i braćom, predvodivši uspešno svoju borbenu jedinicu u žučnom osvajanju ovih bedema, uživajući sva prava muških privilegija. Dakle, jedna je žena, doduše iz plemićkih redova, naučila kako da se preruši u muški način postojanja i prilagodi svom vremenu.

U jednoj od kula Golubačke tvrđave postoji priča koja vezuje vekove kroz jednu knjigu, i to ne bilo kakvu – već najstariji i najvredniji sačuvani srpski rukopis, utisnut u nacionalno sećanje imenom Mirosavljevo jevanđelje. Original, poklonjen svojevremeno Obrenovićima, nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu, a fototipska izdanja razdeljena su po svetu. Ovde nailazimo na fototipska izdanja iz XIX veka, Ljube Stojanovića, i najnovije iz XXI, Veljka Topalovića. No, ovde, se mogu videti i stranice ovog važnog nacionalno rukopisa koje je do sada izvezla umetnica Biljana Ećimović, a čeka je dug veziljski poduhvat do zadnje 362. stranice. Naime, Biljana, naša nova Jefimija (kako je mediji krste), kao devojčica, posmatrala je baku kako satima vuče konac kroz belo platno i ostavlja poimanju neverovatne tragove. Posredstvom bake, divila se umešnosti svih naših nekadašnjih žena, koje su, i pored ogromnih kućnih i poljskih obaveza, svo znanje o svetu i vremenu vezle jednim univeralnim pismom – slikom – i ostavljale trag po kom će hodati njihovi potomci. I ova je žena iz današnjice, u saglasju s umećem i pregalaštvom svih ovih vrednih žena iz prošlosti, u ulici (gle čudnog li čuda!) Despota Stefana, vezla sitna slova gorostasnog jevanđelja, na slikarskom platnu, kombinujući žilavost crnog sintetičkog konca i duhovni osmonijansni sjaj grčkog zlatnog i srebrnog konca, kojim se ukrašavaju svešteničke odežde. Veze, nakon što je proglašena tehnološkim viškom u banci u kojoj je sve vreme svog radnog veka radila, i tako je dočekala i penzionisanje. Veze nakon dvogodišnje pripreme i izučavanja kaligrafije i monograma, osluškivanja materijala koji se u ovoj svečanoj igri usaglašava, te učvršćivanja u nameri da po okončanju ovog vanvremenog poduhvata pokloni lično delo svojih ruku monasima manastira Hilandara. Uspela je da u međuvremenu postane vrlo cenjen restaurator narodne nošnje, kao i stručnjak za restauraciju u UNESKO organizaciji. Velika priča vere, istrajnost, pregalaštva, posvećenosti i ljubavi, na granici neverovatnog, među zidinama ove bajkolike tvrđave, čija je restauracija, takođe, jedna divna priča najlepše ispričana u sopstvenoj realizaciji.

„Čak sam pre dva leta otišla do Uranopolisa da vidim taj brodić u koji žene mogu da uđu i priđu najbliže Svetoj gori. Jednostavno videla sam tu i zamislila kako će moje jevanđelje jednog dana biti predato nekom od monaha“
Biljana Ećimović

T U M A N E

februar 2020.

Tumane, Tumani, Tuman. Manastir s tri varijacije imena, sa predanjem koje seže do Miloša Obilića i Starca Zosima, duhovnog igumana ovog manastira, pored Sv. Jakova, u kom im počivaju moštu među molitvama vernika. Naime, jedan rukavac predanja govori da je Miloš tek završavao gradnju manastirske crkve, kada se približavao dan Kosovskog boja, te je knez Lazar pozvao svog vlastelina da gradnju prekine rečima „Tu mani“. Po drugom rukavacu istrajnog narodnog sećanja, tu uzrečicu bolno je izustio, kao što će i dušu potom, monah Zosim Milošu, koji ga je loveći slućajno smrtno ranio, a potom pokušao da mu spase život. „Tu me mani“, ponoviće mu Sveti Zosim, kao da govori – tu me ostavi, tu da mi je grob (ili na grčkom „timvos“ ili latinskom „tumulus“). Bilo kako bilo, kao duhovni podament ovog manastira u svim vekovima njegovog postojanja jednako stoji Sveti Zosim Sinait, okupljajući duhovno bratstvo i raznolike vernike, čudesima.

Monaštvo je relativno mlado, duhovito i veoma sposobno – na čelu sa igumanom Dimitrijem, obnovili su ovo zdanje, u svojoj istoriji paljeno, minirano, zanemarivano, a koje danas svojom naročitom duhovnom energijom privlači milione ljudi godišnje. I što je meni najfascinantnije – ovde dolaze ljudi po svojoj intimnoj veri, ne po religijskom pripadništvu, te tako o čudotvorstvu ovog mesta svedoče jednako i vernici svih hrišćanskih orijentacija, i muslimani, i hindusi, i ezoterični učitelji, čak i ateisti.

Bilo je Sretenje i reka ljudi sezala je od ulazne kapije do dveri manastirske crkve, vizantijskog stila, posvećene Arhangelu Gavrilu. Hladna kamena kaldrma bila je nezgodna za dugo stajanje, ali i pored toga ljudi su bili uporni u svojoj nameri da dođu do kivota svetaca, učestvujući u kolektivnoj molitvi. Neprestano sam osećala kako mi topla potkožna struja kruži od glave do nožnih prstiju i natrag, i jednu koncentričnu radost u dnu stomaka, od koje mi je ponestajao dah, a oči su suzile. Za mene, kojoj je vera intimna stvar i svi ljudski nanosi, bilo propovedani ili pisani, podložni su racionalizaciji – ovo je neobično jako iskustvo, posle kog kao da sam odložila svo psihičko kamenje taloženo godinama. Lice mi je bilo konstantno nasmejano, bez da sam upregla protiv volje i jedan facijalni mišić, okružena licima, takođe, s lakoćom nasmejanim. Molitva uz meditativno ponavljanje imena onih za čije se zdravlje molim, podsetila me je šta je zaista važno – to toplo prisustvo drugih u spostvenom životu. Nisam htela dalje da analiziram nešto što se tome otimalo. Prepustila sam se. Bila sam u tenutku koji se ne može fizički izmeriti i prostoru koji ne zauzima ni jedan zemaljski meridijan.
Tumane, Tuman, Tumani, kako god mu glasilo ime, podsetilo me je zašto volim manastire. Zato što me obnove usmenim predanjima, pričom, lepotom arhitekture i freskopisa, istrajnošću verujućih, izmeštanjem od svakodnevice, neobičnim susretima pod okriljima vere, ovog puta na Sretenje i uz poroducu.

Kad smo kod neobičnih tumanskih susreta, ovaj se pokazao meni najdražim. Čekajući u ogromnom redu, upoznala sam jednog dečaka. Ognjen je došao sa majkom, autobusom iz Beograda. Držala sam čašu s vrelim kuvanim vinom koji su posluživali domaćini, kada sam spazila prebiranje njegovih ručica nečeg po vazduhu u pravcu stabla, na ulaznoj kapiji crkve. Nakon što sam mu saznala ime, kao i to da ide u treći razred osnovne škole, pitala sam ga da li mu je hladno rukama, u nameri da mu pružim ugrejanu čašu.

– A ne, hvala, nije mi hladno. Jakna mi je baš topla. – reče, pogledavši u nasmejanu majku – Gledam koliko još ima do onog stabla.
Pored tog stabla se polovila povorka vernika usmerenih ka kapiji crkve.
– Ima još dosta. Hm, mogli bismo da zamišljamo likove iz knjiga koje smo čitali. Tako ja prekraćujem čekanje. Poprilično mi deluješ kao neko ko voli da čita.
– Volim da čitam, ali ne volim lektiru. Čitam ono što sam odaberem. Završavam „Malog Princa“.
– Ooo, „Malog Princa“, ni manje ni više. Nisam ga bila razumela kad sam ga čitala u školi. Vratila sam mu se i neverovatno ga zavolela. Slon u stomaku zmijskog cara!
– Ogromna zmija je pojela slona i to je neko naslikao. Neverovatno, zar ne?
– Ili je izmaštao. Za našu glavu ništa nije neverovatno, Ogi. Velika je to fabrika svega i svačega.
– Volim da zamišljam. Ovo drvo nije drvo, nego autoput za bube i brojanice.
Nasmejala sam se visprenosti.
– Da, ako ispustimo ono što se nalazi iznutra, vidimo samo površinu – drvo. Isto kao što je slon sadržaj stomaka zmijskog cara, a ako ga zamutimo, prebojimo i fokusiramo se samo na konture, izgubimo i zmijskog cara i slona i stomak, a dobijemo šta?
– Šešir!
– Jeste! Jedan šešir spreman za kaubojsku akciju.
‐ Kao u filmu…
Pokušava se ili prisetiti naziva ili pak, uronjen u zveket mamuza, odsedlava konja.
– Ili na glavu dečaka sa maštom. Hm?
– Šta je bilo?
– Tebi tvoj maštarski šešir baš dobri stoji, Ognjene.
– Stvarno, ti ga vidiš?
– Kako da ne vidim tako široki, plavi šešir.
Ko zna koliko smo tako pričali, kada nas je majka prekinula. Njih dvoje su morali da se probiju kroz gužvu napred, da bi stigli i pred sveca i na autobus.
– Ognjene, ostani dobar dečak. Vidimo se nekad mozda negde.
– Vidimo se u budućnosti knjiga.

KOVAČICA

januar 2019.

Ispričaću vam još jednu gotovo fantastičnu, a opet istinitu priču o Kovačici, autentičnom biseru Banata, koji po broju slikara naive zašlih u svetske enciklopedije, zbirke i galerije, predstavlja umetnički fenomen. Martin Paluška, Jan Sokol, Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Jan Knjazovic, Jan Glozik, Mihal Bireš, Jan Strakušek, Mihal Povolnij, Alžbeta Čižikova – samo su neka od imena začetnika naive na ovom prostoru. Slikari rodonačelnici behu zemljoradnici i zanatlije s željom da od progresa seoskog života rasplamsanog industrijskom revolucijom trajno sačuvaju tradicionalne seoske zanate i folklorne običaje, živopisne nošnje, igre, pesme i predanja svoje postojbine Slovačke u fragmentima sećanja na platu. Kuće su ukrašavali bojenjem soba i šaranjem vrata, i ponegde, oslikavanjem dvorišnih zidova.

Idila pitomog starinskog će pak ostati samo u nevinom i naivnom sećanju slikara. Onih, dakle, koji su potpuno samouki platnu prilazili krajnje neopterećeni školskim poznavanjem anatomije, perspektive, senčenja, „zlatnog preseka“, što je od njihovih svetova stvorilo specifične umetničke univerzume, ispredene iz čistog poriva za individualnim stvaranjem i nasušne potrebe narodne zajednice za valstitim izrazom. I zaista, kada se prepustite impresijama ispred platna bilo kog od ovih slikara, osetićete da je reč ne o slici, već o unikatnim rustičnim pričama ispričanim živim zemljanim bojama mešanim sa firnajzom, različitim međusobno po izrazu, koloritu, zanatskom umeću, samom doživljaju na koncu.

Među njima, meni su posebno prirasla za zenice platna Zuzane Halupove, kao i lična priča na njima ispričana. Vrlo prepoznatljiva po svojoj veseloj rustičnoj slovačkoj nošnji koju je sama vezla i u kojoj se svugde pojavljivala, Zuzana je celim svojim bićem osećala nedostatak zbog neostvarenog majčinstva, te su njeni glavni motiv na slikama upravo deca unutar figuralnih kompozicija žanr scena iz svakodnevnog seoskog života. Slikama narativno opisuje bogate seoske obrede, prosidbe, svadbe, molitve, kupanje dece, hranjenje živine, mužu krava, okopavanje kukuruza. Dvema dimenzijama slikarskih situacija oprašta se od pukog imitiranja realnog i prelazi na tanko utopijsko polje jave i sna u koje smešta okrugla anđeoska dečja lica crvenih obraščića i nevinih očiju koje odišu optimizmom. Ipak, jedna ljupka devojčica, kojoj je nadenula ime Katarina, pojavljuje se u velikom broju njenih slika, te se smatra njenim slikarskim porodom. Stvorena u prasku boje i platna, mala Katarina je na njemu načinila prve korake, prvo kupanje, prve prijateljske susrete sa ostalom decom, opisujući čitav krug odrastanja. U raskošnoj slovačkoj nošnji, ova devojčica u platnu je obiša svet i taj svet donela nama, proslavljajući svoju stvoriteljku. Tako su Zuzanine slike „Deca UN“ i „Zima“ u vidu milionskih primeraka novogodišnjih čestitki postale simbol UNICEF-a.

Ipak, naivni slikar od koga bi ti hroničari tamnošnjeg stvaralaštva započeli ovu priču bio bi nesumnjivo Martin Jonaš. Slikao je ulja na platnu, bavio se grafikom, radio akvarele, crteže, pravio duboreze, linoreze, pisao pesme. Načinio je korak više od odstalih predavši se svojoj bujnoj i umetnički metaforičnoj mašti na volju. Pred njegova platna ne možete da ne zastanete i osetite kako dominira kult zemlje i težak seoski rad, predstavljen u predimenzioniranim stopalima i šakama, i malenoj glavi koja seljaku sirove fizičke snage, po Jonašu, nije ni potrebna. Ogromni klipovi kukuruza, kao i groteskno predimenzionirana živina i stoka, tako da često premašuju i samog domaćina, oponašaju njegove vrednosti i želje da zemlja bude plodna, a godina rodna. Groteskni prizori su ipak vedri i duhoviti. Pored Salvadora Dalija i nekolicine priznatih umetnika, na međunarodnoj izložbi crteža u Italiji 1978. godine, Jonaš je dobio zlatnu medalju, a pet predložaka za njegovu grafiku napravljeno je u zlatu.

Galeriju naivne umetnosti u Kovačici čuva uokvirene jedinstvene i neprocenljive priče svakog slikara ponaosob i njihove jedinstvene slikarske zajednice. Priču o tome kako umetnici čuvaju autentičnosti naroda iz kog potiču u svom delu koje stvaraju, jeziku kojim se sporazumeju, obogajućući istovremeno lepotama vrednosti i sećanja državu u kojoj su.

Dom Nemčekovih u Kovačici primer je retkog umetničkog suživota. Eva Nemček, supruga, pravi skulpture od keramike i testa, ukrašava i rezbari nojeva i guščija jaja, kao i drvo, mahom tehnikom dekupaža. Kćerka, Jana Toman Nemček slika i kreira odevne predmete. Otac, domaćin, Jan Nemček, kao i njegov sin Jan Nemček mlađi, obrazovani je graditelj violina. Kažu, cepanicu pretvara u muziku. Kaže, pronalazi javor i smrču koji pevaju i oblikuje ih u violinu, neizmenjenom tehnikom starom 500 godina. Stradivarijusova, Amatijeva, Gvarnerijeva i Nemčekova građa za violine potiče s istog mesta – iz dalmatinskih šuma. Gornja tabla je obavezno smrča, jer zvuk zavisi od nje – govori i istovremeno svetli žarom svog poziva Jan. I drvo ume da peva, a graditelj taj tanki, fini, jecajući, glas, nakon što ga prepozna, izoluje u cepanicu, cepanicu u daske, koje prepusti godinama da ih detaljno osuše, potom ga, kompleksnim izradnim procesom, koji traje godinu dana, oblikuje u instrument. Najpe, suvoću dasaka brižljivo ispituje kucanjem, sluhom dočekuje taj željeni zvuk zrelosti drveta. Tokom znojave grube obrade drveta, sva napetost skupljena u stegnutim naborima lica i prepletima mišića se oslobađa, kao da se ponovo rađa sa svakom novom violinom koju stvara ili starom koju obnavlja. U trenutku inspiracije rezbari i doteruje finu krivinu puža instrumenta, potom se prepušta „f“ otvorima gornje ploče. Jedinstvena tekstura javora, svečano odevena slojevima prirodno spravljenog laka, nanesenog na prolećnom suncu, iz sveže struje vetra, daje posebnu vizuelnu draž telu violine. Drevna obloga od propolisa balzamuje joj utrobu, matericu zvuka. Na kraju se violini udahnjuje duša – treperi Jan. Njena duša je u vidu malog stubića od smrče koji se postavlja ispod desnog kraka kobilice i svojim položajem određuje da li će zvuk biti više rezak, odnosno pogodan za narodnu muziku, ili posredniji i plemenitiji, i tako prijanjajuć za klasičnu muziku. Drugu dušu violini daje maestro. Jednako kao i ruke, i iskustva kroz poznanstva i obrazovanje, ugrađeno u njih stvorilo je na stotine jedinstvenih Nemčekovih violina. Jan ih ne broji, već ih se seća po zadovoljstvima koja mu daje njegov poziv. Kažu, ako se usudiš da slediš svoju sudbinu i samo nebo se uroti da ti u tome pomogne. Vidim Jana kao dokaz te tvrdnje.

Međutim, delimično, jer je imao plemenitu želju da nakon pedagoškog rada u Slovačkoj, gde je obrazovao oko 70 graditelja violina, među kojima i sopstvenog sina, Jana Nemčeka mlađeg, prenese svoju magičnu veštinu na mlade, unutar posebne muzičke katedre u Kovačici, ali se ispostavilo da je lakše od cepanice napraviti muziku, nego naterati naše političare da imaju sluha. Ipak, snagom svoje volje, iškolovao je dva mlada graditelja violine, dva buduća majstora, baš u Kovačici. Svoje violine posebnim muzičkim talentima neretko daruje, te pokazuje kako raskoš veštine i talenta često ide u pratnji plemenitosti. Za unuku Martinu izradio je minijaturnu violinu, kada je imala samo godinu dana, a ona ju je ručicama, na jednoj fotografiji, obuhvatila stavom budućeg muzičkog maestra, nastavljajući niz ove retke porodične tradicije sopstvenim muzičkim obrazovanjem, uporedo sa studijima grafičkog dizajna. I kao da je umetničko stvaranje propolis koji balsamuje porodičnu zajednicu Nemčekovih i štiti je od nonsensa stvarnosti u kojoj mali ljudi uporno vrte nametnuti točak, dok se sve njihove snage ne ugase i talenti ne propadnu pod drobnim strahom od egzistencije. Janovo lice dok vam, u napregnutoj obostranoj pažnji i interesovanju, vivisecira svaki segment svog pozva, obasjano je ljubavlju i svrsishodnošću. Dakle, začinom duha koji tako jezivo nedostaje delima savremene jedinke. Poželela bih vam mudrost, volju, smirenost, svrsishodnost, mentalnu snagu, rešenost, zajedništvo i stvaralačku duhovnost Nemčekovih. U godinama koje dolaze neće biti ničeg važnijeg od toga.