O sebi

20. aprila 1990. beše dan mog rođenja, a Nikolina ime koje su mi nadenuli uz porodično prezime Babić. Ipak, ni taj datum, ni mesto, ni ime, ni prezime nisu autentično moji. Ko zna sa koliko miliona ljudi sam ih podelila, na kom sve delu zemaljske kugle slavimo isti dan rođenja, nosimo isto ime ili prezime, raznoliki u polu, nacionalnosti, veroispovesti, ujedinjeni tim jednim podatkom. Ono što je pak autentično moje nosim u sebi kao svemir sabijen u orahovu ljusku i to ceo svoj život upoznajem kroz stvaranje i međuljudske odnose.  

 Čovek se kroz svoj život mnogo puta rodi i umre. Jednom je samo fizički. Stoga nije toliko bitno gde se to rođenje desilo, te ga možeš pripisati bilo kom mestu, bilo kom narodu i državi. Ali kad si se rodio već tu gde jesi i dobio sva društvena određenja, normalno je da što više upiješ u svoju svest kulturne i istorijske osobenosti i lepote naroda kome pripadaš, da bi tako mogao razumeti i jednako voleti bogatstvo kulturnih i istorijskih  raznolikosti drugih naroda. Upravo sve te raznolikosti utkane u um i delo čine te jedinstvenim, svojim, čovečnijim. Jedno od mojih najvažnijih rođenja, dakle ono koje će mi obeležiti život, jeste kada sam naučila kako da misao pretvorim u reči, reči u slova. Još uvek gori uzbuđenje u sećanju kao u stomaku onda kad sam prvi put sricala reklame sa bilborda i izloga i zamišljala ih kao naslove nekih priča. Saznanje koliko su reči moćne i skoro pa svemoguće je jedno od najvažnijih saznanja u mom dosadašnjem trajanju. Bilo je to u Vršcu, gradu u kom sam počela da se obrazujem, socijalizujem i stasavam u društveno prihvatljivu jedinku, istovremeno entuzijastično tragajući za posebnostima svoje individualnosti. Trebalo je punih 8 godina da svoje spisateljko novorođenje započnem rečima „Ja sam Nikolina Babić, imam osam godina i idem u školu“ u svom prvom dnevniku. Posle su se ti dnevnici množili, posebno tokom bombardovanja, kada sam brižljivo čuvala isečke iz novina i lepila ih pored mojih beležaka. Još uvek ih imam, doduše raskupusane od listanja i stajanja, i smatram to retkom dragocenošću u kojoj se nalazim ja zapisana u svim svojim  etapa odrastanja. Kroz krhotine prohujalog ponekad gvirnem i vidim sebe, te 1999-te, kao devojčicu koja zuri kroz staklo automobila u pokretu na prepolovljen most u Novom Sadu i oseća nešto poput grča pod dijafragmom, koji me je posle motivisao da napišem prozni zapis u kom sam pokušavala najpre sebi da objasnim, naivno i nevino, ljudsku destrukciju, ali i važnost mosta. Beše to u 5. razredu, kada je moja tadašnja nastavnica taj prozni zapis nazvan „Mostovi“, zajedno sa radovima ostalih učenika, poslala na konkurs koji je raspisala pesnikinja Mira Alečković. „Mostovi“ su dobili 3. nagradu, a ja prvi konkretan odgovor spolja da napisano treba da podelim. Posle su tu došle i nagrade sa Zmajevih dečijih igara, zatim sijaset pohvala i priznanja, poput prve nagrade Regionalnog Centra za talente, u Pančevu, za delo „Imaginarni dnevnik Mihajla Pupina (2014), za koji su nedostaja samo finansijska sredstva da se uobliči u kratkometražni film, a entuzijazma mladih pančevačkih umetnika, koji su mi to predložili, bilo je na pretek. Prva nagrada Društva srpsko-ruskog jedinstva „Titel“ za prozu „Senke na kamenu“ (objavljenu u časopisu „Titelteka“, 2014), itd.  Na svim priznanjima sam veoma zahvalna, ali svesna da ne čine oni glavnu motivaciju mog rada.

Sećam se podijuma u Kulturnom centru i sebe na njemu u dimenzijama devetogodišnje devojčice s papirom što je drhtao u ritmu ogromne treme koja je ledila glasnice, zbog čega nisam mogla ni reči da ispustim. Jedino što mi je dozvolila je da pobegnem glavom bez obzira sa podijuma i zareknem se da nikad više neću izaći, pred publiku. Ali nikad ne reci nikad, srećom. Potreba za pričom i javnim radom, bila je veća od straha od javnog nastupa, koji je, sad tek vidim, bio moj putokaz ka čemu treba da idem. U strahu se krije naš put, u njegovoj pobedi – ostvarenje najbolje verzije nas. Tremu sam pobeđivala kao član Vršačkog književnog kluba, koji je vodio pesnik Slobodan Đekić, u periodu od 2006. do 2016. godine, u kome sam svoja poetska ostvarenja redovno objavljivala najpre u zborniku „Literalne staze“, a zatim i u zborniku „Vršačka poetska susretanja“(„Svetom Savi“, „Poezija“, „Stari sat“, „Grešnik“, „Prenatalni dom“, „Potres“, „Čekajući Godoa“…). Klubu sam doprinela ulogom stalnog moderatora međunarodne manifestacije „Sedam gradova kod Sterije“ i poetske svečanosti u okviru Grožđebala, a povodom promocije gore pomenutog zbornika; zajedno sa ostalim članovima posećivala sam decu u školama širom Srbije, kao i dom za nezbrinutu decu u Beloj Crkvi, s ciljem da književno stvaralaštvo približim najmlađima.

Posle su došle godine studija na Filološkom fakultetu u Beogradu, smer Srpska književnost i jezik, koje su rezultirale diplomom. Tokom svoje razvojne metamorfoze upoznala sam mnoštvo sjajnih ljudi iz raznih sfera umetnosti, sa kojima sam i dugogodišnji prijatelj. S obzirom da su oni svesni svoje važnosti u mom životu, a u strahu da ne usitnim sumu njihovih zasluga, neću ih poimenice pominjati, samo kao i do sad – duboko poštovati i voleti. Bila sam nekoliko godina za redom učesnik međunarodnog festivala evropskih pesnika, u Rešici (Rumuniji), pod nazivom „Vrata poezije“ („The Gate of Poetry“), čiji je inicijator Ljubica Rajkić, sjajna pesnikinja i veliki kulturni pregalac u Rumuniji, kao i manifestacije „Preobraženja Srba u Rumuniji“ (2016), koja se održava na relaciji Temišvar-Bazjaš-Sokolovac-Belobreška; zatim, i međunarodnog projekta, zajedno sa Udruženjem Slovenaca „Kula“, pod nazivom „Ujedinjeni u raznolikosti“ („Town Twinning – United in variety“) u Sloveniji,  međunarodnog pesničkog maratona u Jabuci (u organizaciji Dragana Petrovića), Umetničke kolonije u Krčedinu (u organizaciji Miodraga Jakšića), manifestacije „Čegarske vatre“ u Nišu, „Orfej na Dunavu“ u Kostolcu, zatim na raznim manfestacijama u organizaciji Udruženja književnika Srbije, Književnog društva „Sveti Sava“, Galerije 73 i Kluba književnika Čukarica u Beogradu. U periodu 2016-2017. bila sam i saradnik Književne opštine Vršac, često u ulozi moderatora, zajedno sa urednicom Sanjom Vukelić (na književnoj večeri Dejana Maka, Gabrijela Babuca, na književnoj svečanosti „Dani KOV-a“…), privremeni predavač na tribini „Sredom kod Sterije“, u organizaciji KOV-a (s temama: o životu i delu Emila Siorana, o čitaocu i čitanju kroz istoriju, itd). Bila sam član i Udruženja pisaca Čukarice od 2015. godine; zastupljena sam pesmama „Teško je“ i „Krivac“ u jubilarnom zborniku „Reč u vremenu“, izdatom povodom četrdesetpetogodišnjice trajanja ovog kluba 2016. godine. Bila sam i u ulozi predsednika žirija na konkursu „Čukaričko proleće“, ali i „Pesnički maraton“ u Banatskom Karlovcu“. Recezent sam 7. Knjige poezije Dragoslava Lackovića “U šapatu oca škrinje”, kao i knjige „Ugdina“ Milana Milutinovića, beogradskog pesnika i divnog čoveka. Organizator sam i moderator večeri poezije Violete Pačevski, “U dodiru ‘Suštine vremena’” u Pančevu. Bila sam i saradnik pri projektima vezanim za Istorijsku geografiju na Filozofskom fakultetu, od 2014. do 2016. godine, kao rezultat navode se sledeći naslovi: koautorska studija sa mr Nebojšom Đokićem, pod nazivom „Stari natpisi u manastiru Fenek“ (časopis „Natpisi i zapisi I“, u izdanju Centra za istorijsku geografiju i demografiju, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2015), studija „Vićentije Rakić“ u zborniku „Kapija Pomoravlja u duhovnoj istoriji srpskog naroda“ (u izdanju Udruženja za kulturu i umetnost „Logos“, Svojnovo, 2016), u kome se javlja i u ulozi lektora; koautorska studija, sa Milomirom Stevićem, pod nazivom „Vilajetski vitez – Stojan Jovanović Lešjanin“ („Braničevski glasnik 10“, u izdanju Udruženja istoričara Braničeva i Timočke Krajine, Požarevac, 2016); koautorski studija sa Milomirom Stevićem pod nazivom „Crkva sv. Agatonika u zavodu Obilićevo“ („Vesnik“ časopis za istoriju, muzeologiju i umetnost, broj 46, izdavač Vojni muzej, Beograd, 2015); Studija „Kosmajsko-varovnički boj u romanu Srpska trilogija Stevana Jakovljevića“ (Časopis „Kalinić“ 6/2014, u izdanju Šumadijske eparhije).

No, zadržala bih se na 2016. godini, prekretničkoj za mene. Naime, kako su umetničke i kulturne aktivnosti postajale sve više tipske i predvidive, tako se u meni javila potreba za iniciranjem nečeg novog na polju umetnosti i načinima njenog prezentovanja. Srećom, ista ideja se javila i kod Verice i Dragiše Preda i Srbislava Boškovića i iz nje se rodio VAU „ARS“, ili u punini svog imena: Vršačka Afirmacija Umetnika „ARS“. Osnovan je s ciljem da se mladim umetnicima, kao i onima mladog duha stvori inspirativna opšte umetnička oaza u kojoj će se slobodno razvijati i učiti jedni od drugih. Pošto sam već odabrala (ili je ona mene odabrala) umetnost kao način postojanja i vid moje konstruktivne komunikacije sa svetom, spontano sam odlučila da mi ona bude i oruđe kojim ću učiniti ne svet (jer to je zabluda), nego svoju okolinu, koja to naravno dobrovoljno prihvati, boljom. Želja mi je da moje stvaranje postane varnica za stvaranje nekog drugog, da postane povod drugim, novim stvaranjima, jer mislim da veće nagrade od te – da postanete karika bezvremenog lanca umetničkog stvaranja – za stvaraoca nema. Mrtve su knjige, slike, filmovi, fotografije koje niko ne uzme ponovo u ruke, niko ponovo ne pogleda, pročita, ne uživi se u boje, ne oseti nikakvo mreškanje neurona – a takvih dela je mnogo i hiperprodukcija ih umnožava. Samo iz tog razloga još uvek nisam objavila svoju knjigu, i neću sve dok ja, kao najkritičniji sopstveni čitalac, ne procenim da je ona spremna da se svetu desi, naravno kada se dovoljno udaljim od nje i donesem taj sud objektivo. Međutim, stvorila sam, zajedno sa Vericom Preda Preverom, jednom sjajnom umetnicom i čovekom pre svega, nešto mnogo važnije od knjige – sam idejni temelj i strukturu VAU „ARS“-a. To udruženje koje je zamišljeno da bude više od udruženja, dakle – način života (na šta upućuje naš slogan „Stvaranjem dišemo“), stvoreno je u cilju da okupi sve mlade, slobodno misleće umetnike, bilo afirmisane ili ne, iz svih sfera umetnosti, kako bi se u njihovoj razmeni ideja stvorilo nešto novo, živo, mudro i sveže što može pozitivno odgovoriti na ozbiljne spoljašnje izazove. Zamislite mladog pesnika čiji su stihovi pokrenuli muziku u glavi kompozitora, a muzika scenski nastup kod mladih dramskih umetnika i plesni pokret, i sve to objedinjeno živim performansom ili video fragmentom. Zamislite taj zbir ideja (dakle ne tela, ne JMBG brojeva) koje se jednako uvažavaju, rastu, uobličuju se i objedinjuju u zajednički produkt. Činjenica je da je sve što vidimo najpre bila nečija zamisao, zatim i konkretan rezultat vere i rada na njoj. U VAU „ARS“-ovoj hijerarhiji vrednosti najviše su rangirana najpre karakterne osobina plemenitosti i čovečnosti, a odmah do nje i sklonost ka umetničkom izrazu i spremnost da se na njemu radi i da se on deli s drugima. Sve ostala spoljašnja određenja poput verske i nacionalne pripadnosti, seksualnog opredeljenja, obrazovnog stepena itd. shvatamo ne kao razlike, već kao raznolikosti u kojoj leži pun potencijal našeg delovanja. Glavno zaduženje unutar udruženja mi je održavanje bloga (VAUARS.BLOGSPOT.COM) i fejzbuk stranice (Vršačka afirmacija umetnika “ARS”), komunikacija sa medijima, osmišljavanje umetničkih večeri i reklamnog prostora, pisanje objava nakon dešavanja – dakle, PR udruženja. Onaj omiljeni deo mog zaduženja je kreiranje programa za umetničko veče, u kom se, kroz performans, autor suočava sa odgovorom na njegovu umetnost, kroz umetnost. To je čista magija trenutka koja povezuje sve aktere, a u kojoj svi istinski i iskonski uživamo. To su sve večeri koje su deo projekta „S unutrašnje strane korica“, čiji sam inicijator, u sklopu kog smo ugostili Dilana Hormana (Aleksandra Pavlovića), Sanju Radulović, Branku Selaković, Neđo Ćićo Stojanović,…itd. U okviru tog projekta smo predstavili prvu knjigu edicije „Prvoknjižje“, mlade, talentovane autorke Antonele Mik, pod nazivom „Kutija nepravilnog oblika“, čiji sam i recezent. Saradnja sa Antonelom tek će doneti svoje prave originalne plodove na polju vizuelnog predstavljanja poezije. Mladi sa takvim talentom, idejom, samoinicijativnošću i entuzijazmom su pravo bogatstvo VAU „ARS“-a, a na našu radost, ima ih i biće ih još više. Međutim, u VAU „ARS“ovoj izdavačkoj delatnosti već uveliko postoji edicija „Svetovizor“ u kojoj su objavljene dve knjige beogradskog autora Vladimira Rajkovića – „Bokokotorka“ (na srpskom i albanskom jeziku) i „STOpostojana“ (na srpskom i grčkom jeziku). U VAU „ARS“ su posebno utkane ideje na naše velike umetnike, posebno naše Vrščane, poput Vaska Pope i Sterije. Popa je veliki književni putokaz i pokazatelj da istinske umetničke veličine pripadaju svima kao nebesko sazvežđe,  i na to skrećemo pažnju svakog 29. juna, na dan njegovog rođenja, kada priređujemo performans u njegovu čast. Prošle godine to su bili „Zvezdoznačevi odjeci“, gde sam od intervjua koji je Miodrag Jovičić imao sa Miodragom Matickim (predsednikom Vukove zadužbine i još jednom vršačkom legendom) načinila program sa mnoštvom scenskih i recitatorskih efekata (igra zvukom, svetlom i gestikulacijom, pomeranje perspektiva, dve simultane scene…). Uz to, pokrenuli smo akciju među svim savremenim poštovaocima njegovog dela koja podrazumeva ostavljanje posvete njemu u ucrtanom levom dlanu, baš kako je on činio prilikom darivanja svojih knjiga dragim ljudima. One najoriginalnije posvete biće publikovane u jednom specijalnom izdanju koje ćemo obajviti na stogodišnjicu njegovog rođenja (2022. godine). Na taj projekat smo posebno ponosni. Ono što bih posebno istakla u okviru VAU „ARS“-a je projekat „Arsovija na šinama“ (performans u vozu) i „Arsovija na visinama“ (na Planinarskom domu, koja pretenduje da se pretvori u višednevni umetnički festival). I verujte, pričala bih ja o VAU „ARS-u unedogled, jer to je zaista jedan divan način života koji sve nas, takozvane Arsovce, ispunjava do srži. I svi smo ujedinjeni u umetničkom stvaranju tako da su sve naše raznolikosti zapravo neizmerni burnari ideja i svih naših budućih planova. Dugo sam se višeumila nad pitanjem: šta sam.  Ako me sad pitate šta sam, reći ću vam – Vauarsovac, i biće to moje najpotpunije određenje.

U okviru VAU ARS-a rodila se i beogradska frakcija za mlade pisce – NINODRAG, koju vodim zajedno sa sjajnim mladim piscima Miodragom Mišom Jovičićem i Anđelijom Dejić. U okviru NINODRAGA kreirala sam program za večeri ZAJEDNIČARENJA, koje je ugostilo sjajne mlade pisce danšnjice, bila sam radio voditelj i dizajener zvuka RADIOPISA NINODRAG, kao i autor KNJIŠKE KOVRDŽE, a uređujem i ovaj blog. Zajedno sa multitalentovanom mladom umetnicom Slađanom Branislavom Bušić radim na video projektu UMETNICI ZA RECIKLAŽU, gde pokušavamo da poeziju umetnemo u najneobičnije situacione kontekste, pokazujući da ona živi uprkos sredini u kojoj se kazuje. Sarađivala sam sa APR ART-om na projektu NAJTEŽA ULOGA, prikuljajući književni materijal za performans, ali i bila učesnik u performansu PRIPREMA, POZOR, NADZOR! I svaki slobodni trenutak smišljam, zajedno sa ostalim NinoDrag saradnicima, kako da podstaknemo javnost da odgovori na kreativne IZAZOVE, ne bismo li fokus od turubne stvarnosti i njenih problema, okrenuli na konstruktivne momente spsonosnih svetova mogućnosti.