MIKRO PRIČE

Autor: Nikolina Nina Babić

Осуда

Osuda

 

Једна жена је на пут испустила јаје. Гледала је у прореде својих прстију и у њихову природу и јаје које се измигољило између њих и прснуло. Јабучицом је пребирала по крхотинама и слузавом безбојном садржају које се склупчало око жутог ока, зачудо недодирнутог немилошћу гравитације. Провидни пролазници, који су све више стезали обруч око ње, кокодакали су, начети догађајем. Она је уморну дупљу свог погледа нежно, тихо, и мирно положила на јабучицу жутог ока. Разумела је ту голотињу.

Jedna žena je na put ispustila jaje. Gledala je u prorede svojih prstiju i u njihovu prirodu i jaje koje se izmigoljilo između njih i prsnulo. Jabučicom je prebirala po krhotinama i sluzavom bezbojnom sadržaju koje se sklupčalo oko žutog oka, začudo nedodirnutog nemilošću gravitacije. Providni prolaznici, koji su sve više stezali obruč oko nje, kokodakali su, načeti događajem. Ona je umornu duplju svog pogleda nežno, tiho, i mirno položila na jabučicu žutog oka. Razumela je tu golotinju.

*Priča je obajvljena u septembarskom broju časopisa „Sveske“, br.133, godina 2019.

Фокус

Fokus

Ауто се дуже него што је било предвиђено вукао по ауто-путу до Грчке. Тешке ролетне капака задржавао је стискајући волан, стварајући бол у месу шака. Требало је издржати товар вишенедељних припрема на сивој маси мозга и дугачки пут који се змијски увија пределима.
Дете је прво угледало море изливено из самог небеског свода. Он је, међутим, уочио паркинг место, ту је одмах аутом ускочио, отворио врата, ухватио дете за руку, гестом му показао да потрчи ка обали, ка води. И таман да ножним палцем додирне воду, сетио се да не може неприпремљен да уђе, забога, знојав је, најежиће му се кожа, ухватиће га грч, костобоља, опоменуће га срце неколико пута; треба добро да се покваси са све четири стране света, можда претходно да ненавиклу кожу намаже кремом са фактором 50, јер планира дуго остати у води, у супротном изгореће, љуштиће се кожа, пећи ће со по опекотинама, букнуће тумори, летовање ће проћи у превијању рана и боловима. Већ види себе повијеног у мокре пешкире, с влажним турбаном на глави оштећеној сунчаницом и црвеном флеком величине и боје Афричког континента с црвеним Килиманџаром место носа. А можда је ипак боље да се намаже после, јер сумња он да је крема заиста водоотпорна, можда јесте на воду, али на со тешко да јесте. Џаба му певуше слогани тврдокорне рекламе у ушима да је заштићен и после изласка из воде, а овамо, мисли се он, продају крему истог састава годинама, док нам озон с рупама швајцарског сира пропушта све више xyз зрака; те мерка сунцобране, мисаоно проверава дебљину и састав њиховог материјала и однос отпорности на претеће сунце. Те размишља да ли су лежаљке санитетски исправне, јер, забога, различити сојеви бактерија вребају на наша никад довољно заштићена тела. Па, гледа да ли је у близини неки кафић који служи сок са органским лимуновима, а да је цена прихватљива новчанику, којем, иако туберкулозном, прете дугачки лоповски прсти…
Примећује како се сунце поприлично спустило у међувремену. Брецну га помисао да је у својој руци држао дететову, панично погледом преврће призоре око себе, и оне сунцобране, и кафиће,и камење, и тела попадала по песку као лањске презреле крушке, јер се његово властито фиксирало у песак као фикус, и ни макац. А затим спази свог мокрог малишана у плићаку како, у знаку исконске радости, разбацује капљице воде и песка око себе и смеје се дуго, мелодично и природно попут дисања, потпуно озарен тренутком.

Auto se duže nego što je bilo predviđeno vukao po auto-putu do Grčke. Teške roletne kapaka zadržavao je stiskajući volan, stvarajući bol u mesu šaka. Trebalo je izdržati tovar višenedeljnih priprema na sivoj masi mozga i dugački put koji se zmijski uvija predelima.
Dete je prvo ugledalo more izliveno iz samog nebeskog svoda. On je, međutim, uočio parking mesto, tu je odmah autom uskočio, otvorio vrata, uhvatio dete za ruku, gestom mu pokazao da potrči ka obali, ka vodi. I taman da nožnim palcem dodirne vodu, setio se da ne može nepripremljen da uđe, zaboga, znojav je, naježiće mu se koža, uhvatiće ga grč, kostobolja, opomenuće ga srce nekoliko puta; treba dobro da se pokvasi sa sve četiri strane sveta, možda prethodno da nenaviklu kožu namaže kremom sa faktorom 50, jer planira dugo ostati u vodi, u suprotnom izgoreće, ljuštiće se koža, peći će so po opekotinama, buknuće tumori, letovanje će proći u previjanju rana i bolovima. Već vidi sebe povijenog u mokre peškire, s vlažnim turbanom na glavi oštećenoj sunčanicom i crvenom flekom veličine i boje Afričkog kontinenta s crvenim Kilimandžarom mesto nosa. A možda je ipak bolje da se namaže posle, jer sumnja on da je krema zaista vodootporna, možda jeste na vodu, ali na so teško da jeste. Džaba mu pevuše slogani tvrdokorne reklame u ušima da je zaštićen i posle izlaska iz vode, a ovamo, misli se on, prodaju kremu istog sastava godinama, dok nam ozon s rupama švajcarskog sira propušta sve više xyz zraka; te merka suncobrane, misaono proverava debljinu i sastav njihovog materijala i odnos otpornosti na preteće sunce. Te razmišlja da li su ležaljke sanitetski ispravne, jer, zaboga, različiti sojevi bakterija vrebaju na naša nikad dovoljno zaštićena tela. Pa, gleda da li je u bizini neki kafić koji služi sok sa organskim limunovima, a da je cena prihvatljiva novčaniku, kojem, iako tuberkuloznom, prete dugački lopovski prsti…
Primećuje kako se sunce poprilično spustilo u međuvremenu. Brecnu ga pomisao da je u svojoj ruci držao detetovu, panično pogledom prevrće prizore oko sebe, i one suncobrane, i kafiće,i kamenje, i tela popadala po pesku kao lanjske prezrele kruške, jer se njegovo vlastito fiksiralo u pesak kao fikus, i ni makac. A zatim spazi svog mokrog mališana u plićaku kako, u znaku iskonske radosti, razbacuje kapljice vode i peska oko sebe i smeje se dugo, melodično i prirodno poput disanja, potpuno ozaren trenutkom.

** Priča je obajvljena u septembarskom broju časopisa „Sveske“, br.133, godina 2019.

Саморециклажа

Samoreciklaža

Изађох јутром на посао. Поред мене пролази јучерашња она, поприлично нејестива с назнакама круњења. Застала је поред контејнера, али јој би глупо да у њега провири, а страшно је хтела, не би ли спазила човека у њему, човека кога је синоћ брижљиво одложила у најлонску кесу, што се саморециклира. Спазивши мој бескофеински поглед, векна хлеба је отресла неколико презли са нагиба, и појурила избегавајући да се накваси, док не схвати како да се распарча и како да, коначно, нађе оног човека с 35. меланхоличном симфонијом црева, да га, пре него што се упрезли, нахрани.

Izađoh jutrom na posao. Pored mene prolazi jučerašnja ona, poprilično nejestiva s naznakama krunjenja. Zastala je pored kontejnera, ali joj bi glupo da u njega proviri, a strašno je htela, ne bi li spazila čoveka u njemu, čoveka koga je sinoć brižljivo odložila u najlonsku kesu, što se samoreciklira. Spazivši moj beskofeinski pogled, vekna hleba je otresla nekoliko prezli sa nagiba, i pojurila izbegavajući da se nakvasi, dok ne shvati kako da se rasparča i kako da, konačno, nađe onog čoveka s 35. melanholičnom simfonijom creva, da ga, pre nego što se uprezli, nahrani.

***Priča je obajvljena u septembarskom broju časopisa „Sveske“, br.133, godina 2019.

Закопчани човек

Zakopčani čovek

Растерећеног оковратника, белела се његова мокра шија. Понестаје му поштапалица којим би могао купити секунду између њих, не би ли пронашао праве речи.
Секутићима она је ситно исецкала констатацију, као у успореном филмском кадру, а онда је просиктала питање.
Да га је чуо, можда бих могла навести како је гласило. Овако, цедимо дреновину немог филма с два неравноправна актера. По његовом лицу обличја хитнутог мокрог пешкира, рекло би се да је хронично орочено време увећало незнање, и поред огромног броја информација које сваки дан акумилира. У тој информационој депонији, подрум малог мозга је одавно ишчачкан. У њему ништа до мртвог угла. Ако му она упути питање још једном – осетиће се као амеба на којој се врши ревизија еволуције. Уместо одговора, закопча дугме патрљцима ноктију.
Њен продорни, неми поглед прерушен у ишчекивање гасне над збораним обрвима, истовремено се колутајући и црнећи у пределу његових подочака који су висили као два Сизифова камена.
Она бесомучним питањима исиса део ваздуха његовим плућима, а други део, згуснут од нелагоде, длановима обликује у кугле којима га је гестикулативно гађа, а он их прима попут небрањене фудбалске мреже. Букнули му сви нервни завршеци у дрхтавицу.
И њен глас се стропоштао у утробу и вари му желудачну киселину.
Шта жели више од њега претвореног у низ инсомнија и покушаја да реши проблем. Труд без резултата га је свог изјео. И знао је да ће кад тад доћи на наплату и да ће без кривице испаштати. Зној као глечер клизи низ канал кичме. Није он хтео овим да се бави. Није хтео да буде ту испред ње и буде прва линија самоодбране која се стропоштала о њен ледени ауторитет.
Посеже за претпоследњим дугметом кошуље да и њега закопча.
Нико њега ништа није питао. Сам себе је упитао тек сад док зури у женина уста разјапљена бесом. Замишља је како је удобно бити амеба, сваком облику може да се прилагоди, повећава и сужава се. Сужава се до величине младежа над њеним масивним уснама што се отварају над његовом главом.

Последње дугме је закопчао у окрету.

Rasterećenog okovratnika, belela se njegova mokra šija. Ponestaje mu poštapalica kojim bi mogao kupiti sekundu između njih, ne bi li pronašao prave reči.
Sekutićima ona je sitno iseckala konstataciju, kao u usporenom filmskom kadru, a onda je prosiktala pitanje.
Da ga je čuo, možda bih mogla navesti kako je glasilo. Ovako, cedimo drenovinu nemog filma s dva neravnopravna aktera. Po njegovom licu obličja hitnutog mokrog peškira, reklo bi se da je hronično oročeno vreme uvećalo neznanje, i pored ogromnog broja informacija koje svaki dan akumilira. U toj informacionoj deponiji, podrum malog mozga je odavno iščačkan. U njemu ništa do mrtvog ugla. Ako mu ona uputi pitanje još jednom – osetiće se kao ameba na kojoj se vrši revizija evolucije. Umesto odgovora, zakopča dugme patrljcima noktiju.
Njen prodorni, nemi pogled prerušen u iščekivanje gasne nad zboranim obrvima, istovremeno se kolutajući i crneći u predelu njegovih podočaka koji su visili kao dva Sizifova kamena.
Ona besomučnim pitanjima isisa deo vazduha njegovim plućima, a drugi deo, zgusnut od nelagode, dlanovima oblikuje u kugle kojima ga je gestikulativno gađa, a on ih prima poput nebranjene fudbalske mreže. Buknuli mu svi nervni završeci u drhtavicu.
I njen glas se stropoštao u utrobu i vari mu želudačnu kiselinu.
Šta želi više od njega pretvorenog u niz insomnija i pokušaja da reši problem. Trud bez rezultata ga je svog izjeo. I znao je da će kad tad doći na naplatu i da će bez krivice ispaštati. Znoj kao glečer klizi niz kanal kičme. Nije on hteo ovim da se bavi. Nije hteo da bude tu ispred nje i bude prva linija samoodbrane koja se stropoštala o njen ledeni autoritet.
Poseže za pretposlednjim dugmetom košulje da i njega zakopča.
Niko njega ništa nije pitao. Sam sebe je upitao tek sad dok zuri u ženina usta razjapljena besom. Zamišlja je kako je udobno biti ameba, svakom obliku može da se prilagodi, povećava i sužava se. Sužava se do veličine mladeža nad njenim masivnim usnama što se otvaraju nad njegovom glavom.

Poslednje dugme je zakopčao u okretu.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s