ApsArt – Centar za pozorišna istraživanja

Tekst: Nikolina Nina Babić

Čije to veštačko oko uporno motri na nas i secira naše živote na proste činioce podataka? Eh, da je to oko jedno, nego se novijih dana silno umnožilo i prati nas, premerava nam korak, da ga slučajno ne iskrivimo, kažu po Zakonu, radi naše bezbednosti i našeg dobra. Odavno se zna da je „put do pakla popločan dobrim namerama“, a društvenim paklom se može smatrati svaki geografski prostor gde se ljudima oduzima pravo na slobodu kretanja i slobodu ispoljavanja. Izgleda da je došlo ono vreme kada je, kako kaže Dostojevski, „svaki  čovek  pred svima i za sve kriv“ (u Braći Karamazovima) ili – isto to samo po kafkijanskom receptu – „svi su krivi dok se ne dokaže suprotno“, jer kako drugačije objasniti tu silnu potrebu državnih organa da nas okruži vlastitim veštačkim očima i da nam preti kao detetu nespretno strogi roditelj peckom preventivno?

Naime, pored već postojećih u Beogradu je u skorije vreme postavljeno i preko 1000 biometrijskih, pametnih kamera s mogućnošću praćenja i identifikacije lica, čime se ozbiljno ugrožava pravo građana na privatnost i otvara se pitanje zloupotrebe podataka. Potpuno kafkijanski, tehnologija za prepoznavanje lica i predmeta u javnom prostoru počiva na pretpostavci da smo svi mi mogući kriminalci: snimaju se naša kretanja i susreti, analiziraju se naši postupci, predviđa se naše ponašanje. Potpuni gubitak anonimnosti predstavlja svojevrsno lišavanje slobode – svest da smo pod nadzorom drastično menja naše odluke. Kamere za sistem pametnog nadzora postavljaju se na ulice Beograda bez učešća javnosti, bez razgovora o posledicama i mimo načela propisanih zakonima i Ustavom. (O tome više na https://hiljade.kamera.rs/ )

Kako se osećate kada znate da je svaki vaš korak praćen, kontrolisan i može biti sprečen?

Ovo pitanje nad ovom nemilom pojavom koja zadire duboko u elementarno ljudsko pravo preteći da napravi nepopravljiv živi rez kako na individualnom, tako i na društvenom tkivu, nagnala je na specifičnu akciju umetnike tim povodom okupljene oko ApsArt Centra za pozorišna istraživanja (Beograd), Nektan Arta (Pančevo) i neformalne grupe We Do Things For The First Time (Beograd) i KrŠ kolektiv (Novi Sad) nazvanu PRIPREMA, POZOR, NADZOR! uz finansijsku podršku NKSS-a u okviru Festivala na sopstveni pogon. 

Oktobar je izabran kao mesec realizacije PRIPREME, POZORA, NADZORA!, odnosno akcije pred kamerama, čija je ideja vodilja ne samo skretanje pažnje na sve veći broj biometrijskih kamera za nadzor, već i osvajanje novog prostora za umetnički performans, jer je stari – pandemijska okolnost uskratila. Ovoj alarm umetničkoj akciji, koju je u Beogradu povela Aleksandra Jelić, odazvalo se nekoliko umetnika iz raznolikih sfera umetničkog delovanja. Tokom priprema, učesnici su upoznavanjem, scenskim vežbama, razmenom ideja i njihovim uobličavanjem doveli do konačne realizacije izabravši za to jedini poprilično sunčan oktobarski dan. Oni su ponudili i autentične ispovesti iščepkavne iz najniže tačke sopstvenih, a opšte ljudskih nagona i pobuda.

Pod reflektorom sunca, spremno je čekala široka gradska pozornica. Nadzorne kamere su strpljivo čekale i dočekale trenutak da i one postanu ne samo činovnički sakupljači podataka, nego i povod performansa – njegove inspiracije. Uredno su sve snimile (a i kako bi drugačije). Nadzorni organi su kao naročitu poslalsticu dobili informacije koje inače ne mogu prikupiti pukim snimanjem, jer su jedva vidljivi i suptilnom ljudskom oku. Reč je o transparentnim priznanjima malih bezazlenih ljudskih tajni, tragovima poroka, grešaka, prestupa, izvorima frustracija i patoloških ekscesa – jer je i to neophodno da bi se dobila fina tekstura našeg ionako (zaslugom društvenih mreža) poznatog identiteta. Na taj način se postavlja pitanje zašto su toliko hranljivi za kameru i recipijente njenih informacija te male ljudske slabosti i nesavršenosti? Ne bi li se prepoznao budući prestupnik i time sprečio potencijalni prestup (zarad tobožnje sigurnosti svakog od nas)? Ili ne bi li se čovek, po prirodi i s razlogom sklon sitnim ljudskim greškama, koji razmišlja drugačije od onog koji stoji s druge strane kamere i raspolaže prikupljenim informacijama, nehumano kaznio zbog slobode iznošenja stavova, te okarakterisao u javnosti kao prestupnik, „pretnja“? Da li postoji moralna kočnica kod vlasnika naših informacije (koje su u ovom slučaju državne institucije i činovnici)? Šta ako je nestane? Šta ako se jednog dana probudimo sa nekakvim dekretom i detaljno opisanim ritualima koji određuju na koji način ćemo ustati iz kreveta, šta ćemo jesti, gledati, raditi, čitati, kupovati, stvarati, o čemu pričati, pisati, gde se zadržavati, a gde se kretati i na koji način ići na spavanje, uz usputno tretiranje kamere kao božanstva (odnosno sinegdohe njenog vlasnika)? Šta će biti potrebno da je umilostivimimo i šta da joj prinesemo kao žrtvu sem sebe, svojih tela i životnih priča? A, šta kada i toga nestane? Hoće li makar um ostati naš? Ili u eri sve suženijih elementarnih ljudskih sloboda ni on neće pripadati nama, nego sadržajima koje za javnost servira upravo jedna od hiljadu nadzornih kamera?

Dakle, kako se osećate kada znate da je svaki vaš korak praćen, kontrolisan i može biti sprečen i modelovan po nečijoj diskutabilnoj volji? Daj odgovor tako što ćeš izvesti svoju akciju. Snimi. Objavi i proširi svest! #pozornadzor

Pogledaj ostale video filmove na ApsArt-ovom YouTube kanalu.