Autor: Nikolina Nina Babić

Koža je pod prirodnom anestezijom. Dodirni je slobodno. Neće osetiti ni pritisak, ni toplotu, ni težinu, kako svog volumena, tako ni tvog prsta. Anestetik je nesvesno – mračni tepih pod koji guraš sve sto ti se ljigavo migolji objašnjenu.

Oko je bez dubine samo poprečni presek stabla ili šargarepe. Fizički sve(s)t se gasi, i sva spoljnja svetla bivaju usisana u tu malenu, tamnu, središnju tačku. Sva moja jastva, unutar svečanog prostranstva lobanje, sad sede za okruglim stolom. Nešto pregovaraju.

Diši duboko, diši duboko, široko kao onda kada si gledala u tananu liniju mora i neba nad Tasosom, u kojoj je pulsiralo sunce i energično napajalo prostor svetlom. Šta bi bilo da je sunce tada doživelo aritmiju i stalo? Bi li se i ono uvuklo u tu sićušnu živu crnu tačkicu koja počiva u svakom oku, centripetalno postojeći.

Sve bi bilo tačka.

Pošto ne znaš da li iza tačke ima nečega što bi se moglo uvlačiti u pluća, diši ovde duboko, duboko. Baš kao što ti neki glas govori. Duboko kao univerzum, mokar od plodove vode, po kojoj bestežinski plutaš. Tečnost je gusta i postaje hladna i mreška se kao da će uskoro potpuno iscureti. Sva se zacrvenela od tog napora da ostane na jednom mestu u ulozi obloge. Prosto mi  je nje žao. I toga koliko joj je hladno dok se grči poda mnom i očvršćava nada mnom, na grudnom košu asfalta i govori dugačko i beskonačno mnogo ponavljajući: diši, diši, toliko da pokušavaš da joj nađeš drugo ruho: šišti, šišti, vrišti, bišti, pišti, mišti, lišti, kišti, ti, ti, ti… (Opet ceo niz nadglasa: diši), diši, sećaš li se kako se zoveš?

Pauza.

Čim postoji pitanje o mom imenu, onda mora da ga imam. Ja sam ime. Čoveče, kako je to uzbudljivo znati. Ali koje ime? Koji skup slogova je izabran da čini moje ime i zašto ne mogu da ga izgovorim? Zašto ne mogu otvoriti usta i zašto u njima osećam težak ukus olova? Pokušavam da ga progutam, ali ne mogu. Olovu treba vrelina da bi se skovao ma i u prosto mumlanje, a ne u nekoliko prostih reči.

Topline izvesno nemam.

Izgleda da je ipak iscurela.

Ne krivim je.

U ižicu oka upao je blic jedne slike koju je svu popunila jedna glava sa ogromnim očima. Ona se ritmično unosi u moj grudni koš. Ta glava je nepoznata, ritam je poznato simuliranje srčanih otkucaja. U drugom blicu, slike ta glava se odmakla iz vidokruga i premetnula se u glas. Nismo je izgubili. Tu je, daje znake života.

To mi je ime, dakle, Života. Čekaj, ne može mi to biti ime. Do sada sam ga sretala samo kod muškaraca, i to po selima. Retko koga možeš zateći da se tako zove u gradu.

– Čekaj, evo torbe, mora da joj je lična karta tu negde.

– Šta kaže dokument?

– Da se zove Leda Daždević. Ima 30 godina. Rođena je u Vršcu. Mitropolita Stratimirovića ulica…

– Ledo, Ledo, čuješ li nas? Još uvek je bez svesti, ali kao da pomalo otvara oči.

– Mora da ti se učinilo. Gledaj je, sva se udrvenela. Ko zna da li će uspeti da ikada uspravi. Šteta za mladost.

– Gledaj, evo nekog papira!

– Test!… (Recimo da je ovde bila duga pauza)

– i bila je pozitivna…

Oba ramena su se stropoštala pod izdahom.

Desi li ti se da se osetiš kao neko drugi? Ne znam, na primer, kao vozač pikapa punog peciva koje treba rasporediti po pekarama u gradu. Viršlu si jedva progutao dok si istovremeno oblačio jaknu i obuvao cipele. Nema se vremena, nema se vremena, ponavljao bi sebi u bradu, s zadahom viršle. Okrznuo si pogledom felnu koja kao da se ispupčila, ali šrafovi su na njoj, pa konstatuješ da je nebitno. Možda popodne odvezeš vozilo da ga pogleda debeli Maško, majstor koji godinama između preživanja uštipaka i otpuhivanja, popravlja tvoju zakrpu od automobila. I on će reći da to nije ništa. Od babe ne može devojka, čuješ mu masni glas u kom je večita magistralna gužva zalogaja. Dakle, ušao bi u kola, od uvučenog stomaka napravio prostor za volan, okrenuo ključ, stisnuo gas i priključio se saobraćaju iz kašljucavog rikverca. I svakog jutra isto, vazduh miriše na nešto drugo – ovog puta na sumpor. Njega asocira na jaja koje nije uspeo da izjede u dva standardna zalogaja, pa ih je gurnuo u rernu, za posle. Stresao se na pomisao zelenog, sluzavog jajeta. Kao da mu je muka. Imate li osećaj da je i vam muka? I meni je, ali moramo dalje. Popijte čaj od kamilice ili otpijte gutljaj zaslađene vode. Baka kaže da je i soda dobra za creva. Kad smo kod creva, njegova su zavijala, cvilela, molila za pažnju. Posegao je za dve viršle na polasku umotane u bajati novinski članak i smeštene na suvozačevo mesto. Hteo je da odvoji jednu, ali se žilavo parče novina nije dalo skinuti, i on je pažnju suviše dugo prepustio ovom otporu. Nema se vremena, nema se vremena, ali samo još malo. Hajde, viršlo, prokleta da si! Stomak je preuzeo volan, i pošto je znao samo da skreće, i pikup, i peciva, i dostavljač, i viršle koje se nisu oslobodile novina (pa je sve ovo bilo uzaludno), završile su na autobuskom stajalištu, koje nije bilo prazno. Volan se zario takvom silinom u stomak da je sav sadržaj završio na naličju šoferšajbne, cedeći se i smrdeći grohotom lešinina, čak i u nesvesti.

Stajalište nije bilo prazno, nešto je oboreno. Iz zvuka se moglo zaključiti da je bilo i mekano i čvrsto u isto vreme. O, ne, bila je to mlada žena. Video ju je, pre nego što će stisnuti kapke od siline udarca, kako je fokusirano prelazila palčevima preko papira u ruci, anestezirajući spasonosnu refleksivnu reakciji. I kao da se istovremeno razbila čaša, zgužvala limenka, slomilo drvo, prelomila kost, satarom useklo meso, zašuštao pesak po betonu i pljusnula zemlja, prašina i sumpor, zaurlikala sirena, debelo crevo, pas, glas zapištao čajnik, drugi glas, alarm, zacvrčalo električno grlo ulične svetiljke, zašuštalo plitko disanje, mumlanje, procurela tečnost, kap po kap u levak jedne tačke.

…

Ne mogu se setiti da li sam vam pričala o prirodnoj anesteziji i očima koje su tada poput poprečnog preseka stabla ili šargarepe.

Poprečni presek. Drvo. Šargarepa. Oko. Anestezija.

Tačka.

Ta.

.