Bela zemlja

Autor: Miodrag Miša Jovičić

Zemljana kupa i pri vrhu otvor eliptičnog oblika do čije unutrašnjosti snop svetlosti ne dopire. Marva se kreće po logorskim pravilima: “Bez preticanja! Ne stvarajte gužvu bez potrebe!” izgovara vojnik komandujućim glasom. Radnici izlaze polako, ošamućeni naglom promenom iz mraka u svetlost par stotinki teturaju se po magistrali, a zatim se privikavaju na dan i utabanom stazom kreću po polju.

Puk propoveda, radnik snabdeva. Svoj udeo u čoporu dobijali su na rođenju, stavljajući pečet na njihovim čelima o udelu koje moraju društvu da doprinesu. Nisu se bunili, preživljavali su.

Sneg je zemlji sačuvao toplotu, veliki rat je besneo. Zima je prošla ostavljajući iza sebe blatnjave krvave rovove, zalihe su nestajale, čopor je gladan. Vreme je da se krdo obnovi jer preživljavanje bez potomaka nije život već tiho uništavanje građevina koje neće imati ko da nasledi.

Nek nam dugo živi Kraljica! Živela Kraljica (masa voli da kliče)! Novi radnici polagali su zakletvu i spremni dočekali svoj prvi izlazak na sunce. Nikola je bio među njima. Ili su oni bili među Nikolom, nije sad to toliko ni bitno.

Vreme je da izađe napolje, da prvi put istraži okolinu, pregleda krajolike oko sebe i krdu obezbedi hranu. “Za Kraljicu!” uzviknu glasno. Zauzme svoje mesto u redu. Savršena kolona kretala se tačno predviđenim intervalom. “Ko za Kraljicu pogine, taj čoporu daje smisao” pisalo je na izlasku iz rupe. Nikola se susreo sa svetlošću. Zamrzeo je tu obasjanu loptu koja mu prži pleća i muti mu vid. Želeo je da gledao oko sebe, u mraku su mu nekako  veće oči. Ceo život je u njemu i poznaje svaki njegov sivi pedalj gde bez pipanja rubova može da odredi svoju lokaciju. Od pozadi ga drugovi guraju : “Ne zastaj!” opominju ga, “Za Kraljicu!“ proteže se kroz red novih vojnika, guštera koji su radnike posmatrali sa strane.

Nikola je ćutao, otvorio je usta ali glas mu se stegne i poklič izostanu. Najradije bi preskočio ovu misiju na svetlu, ima i u mraku šta da se radi. Svoju profesiju nije mogao da bira, rođen je kao radnik umreće kao radnik. Jednu jedinu nametnutu morao je da ispuni.

Svako se na svoju predviđenu stranu uputio, na svoj kvadrat koji im je po rasporedu pripao. Oči mu se privikoše na svetlost, hodao je po ruti koja je zapisana u jednoj od onih knjiga koju niko nije čitao, a opet svako za nju zna, ne skrećući sa puta.

Ništavilo, pepeljasti predeo okružio ga je.

Pogleda oko sebe, put koji mu je zacrtan vodio ga je u belu zemlju. Nastavi u datom pravcu i moto “Živela Kraljica” odjekuje u njemu poput doboša na čaršiji sve do trenutka dok ritam ne oslabi. Načela ga je misao koja mu pocepa rubove poslušnosti. Ako se vrati bez ičega biće prognan. Iako svi vole radnike pronalazače, ničije ime do kraljičinog neće biti celivano. Ako na ovoj beloj zemlji pronađe išta, možda i njemu skandiraju “Živeo Nikola”, lepile su mu se misli za uši. U zboru je toplije kada masa kliče.

Sa neba senka se prolama, okrugla i sve veća i veća. Velikom brzinom njena veličina se povećava i na kraju ispred njega uz prasak padne mrvica. Veličina njegove glave. Opipa ga. Tvrda je, taman kako Kraljica voli.

“Hleb, hleb!” Uzviknu. Okrećući se oko sebe, senke se javiše u okolini i kiša mrvica po njegovoj okolini popadaše. Bela zemlja je oplođena. “Živela Kraljica!” Uzvikavši na sav glas, svu svoju sumnju u njene proračune raspraši u trenu. Znala je tačno gde da ga pošalje. Zna Kraljica gde je plodna zemlja, ne treba sumnjati u nju. Uzeo je grumen mrvice i stavio na leđa. Odneće do obližnjeg radnika i pokazaće mu put. Možda mu posle i kliču na večernjem sastanku. Možda i upozna Kraljicu. Neka večno živi Kraljica!

Sunce postade jače, a grumen teži no u početku, nije odustajao. Javi radniku da je pronašao poljanu mrvica i krene da mu pokaže put. Zajedničkim snagama nosili su najveće parče hleba: “Kraljica zna sve, živela Kraljica!” povećavali su svoj moral uzvikivajući njeno ime.

Ispred rupe senka u obliku kvadrata pojavi se nad njima. Nikola se nije obazirao na to. “Kraljica nam šalje oblake da nas Sunce više ne prži” rekao je radniku i nastavio da nosi teret. Senka se iz oblika kvadrata preobrazi u oblik štipaljke, podigne Nikolu u vis.”Kraljica me sigurno zove k sebi, živela Kraljica!”

Telo mu je smrskano i bačeno ispred mravinjaka. Odneli su ga u rupu i pojeli sa ostatkom plena koje su doneli te večeri. Njegovu glavu je pojela Kraljica, a udove ostali iz čopora.

*

Nadica  je pobacala trošice sa ručka po zemlji i gledala mrave kako ih raznose. Pogled joj je otišao kod mesta gde su pobacali pepeo iz peći. Usamljeni mrav lutao je po gareži besciljno. Uzela je komadić hleba i stavila ispred njega. On je oduševljeno pipao po mrvici, a zatim je stavio na leđa i krenuo ka mravinjaku. Nadica je posmatrala mravlji svet i smeškom gledala njihove aktivnosti. Pobacala je i ostatak mrvica oko njega koje je on sav usplahiren opipavao. Gledala je njegovo kretanje i pitala se šta će sve da odradi. Kada je mrav uz pomoć drugog mrava došao nadomak mravinjaka uzela ga je među prste i stiskom srednjeg prsta i palca ubila. Njegovo telo bacila je u blizini mravinjaka. Dosadila joj je ta igra.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s