Континуирана нада јутра

„Тако замире врт у клопци зиме,
скривши свој мирис под ризама тмине.
Тако девојке вену, од умора,
под свежим звуком предрасвитног хора.“

Волас Стивенс

Пиши ми о свом децембру
док траје
и док траје ова моја немогућност
да препознам уобичајени ток времена
који догађај да опишем
већ сам провела један живот
један идиоживот –
„сакривши свој мир…“
вечерас поново размишљам о теби
и како се ове исте речи
мењају према боји свог циља
плаши ме нешто друго, не
сиромашни распоред боја
јер знам да ће ова љубав почети
у зиму, кад већ све утихне
у плавим сенкама снега који ће изостати
и то ће бити један нови растанак
могу чак и рећи,
у овом дневном триптиху
– једна нова победа

Дрво жеља

Не могу да се изједначим
са сенкама са којим чиним град
ниједна не зна шта нас боли
и да ли реке
тражећи једна љубав друга истину
напуштају обале
сретну ли се у напуклом свету

Љубав као палимпсест

„Не будите љубави моје,
не будите је док јој не буде воља“

Исписујемо нашу љубав
преко љубави својих родитеља:
наше су речи ближе истини,
ближе једна другој.
Исто то писали су они пре нас
другим узвицима: твоја реч
прожима моју светлошћу.
Нико након преименовања
у Прве, није брисао љубав
својих претходника, поштујући
једино стварање.
Поштујући дубине језика
у којима његови могући преображаји
разгранато одржавају
тишину.
Ипак, уз наш нови текст,
уз хиљаде удвојених
хиљаде измењених значења,
остаје читко дуж целе
дубине слова: спасено време,
ти и ја.

Гранање

Ту је ветар
места непокривена смолом
препознају како доноси у сусрет
нешто ново: слутњу цвета.

Дрво стиче своје време
том јасном намером нежности,
а ја – немошћу,
носећи своја сазвучја
као уздарје тишини
и распростирући између грана.

Ту је бол коре која пуца и сраста
и само прва непосредна јава
може га преобразити својим зеленилом
мојим заувек плахим зеленилом
ведрином нове ране
из чијег ће сада потпуног облика
све започињати.