I

„Glavnog junaka ove povesti, dana 9.7. leta Gospodnjeg 2020, u 13 i 15 časova posle podne, po lokalnom, srednjoevropskom vremenu, u mutnom postjutarnjem raspoloženju dočekalo je ništa drugo do – ujed ose. Poznato je da u ovim krajevima takva pojava može biti protumačena kao izuzetna sreća, te je tog dana odlučio da bi ipak imalo smisla da vidi o čemu se ovde radi. Odluka je, bez teškoća, donesena istog datuma, nešto kasnije, u 13 i 20 časova, dok je u kupatilu natopljenom vatom trljao mesto gde je žaoka probila kožu, kada mu je, na neprijatno iznenađenje, poštar zazvonio na vrata, donoseći mu pritom očekivanu poruku. Primetio je da je ovaj radnik lokalne Železničke pošte, skoro određen za ovo naselje, nakon prevremenog penzionisanja prethodnog, ponovo dozvolio sebi da zakasni, te da, remeteći popodnevni odmor, poslovima zaglušuje raščišćene misli od poruke i za ovaj dan već oproštenog primaoca, što se nije smelo dopustiti. No, na to ipak nije obratio pažnju.

Nakon kratkog razgovora sa poštarom, pismo je, u plavoj koverti, sa naznakom Hitno, preuzeto u 13 i 25 časova po lokalnom vremenu.

Ono će, kao što je očekivano, biti priloženo u nastavku teksta:

Pre dva dana, 7.7.2020. godine, i sami znate, ispustila je što je od tela imala Una R, usled gušenja, u svojoj spavaćoj sobi, kako je nezvanično od strane jedinog ukućana, Vas, objašnjeno njeno zdravestveno stanje hitnoj pomoći koja je po pozivu momentalno stigla na naznačenu adresu; nije bila velika tragedija, imajući u vidu da je pokojnica već dugo bolovala od kratke bolesti. Obdukcija je, kako se to može očekivati, predmet nužnosti u ovakvim slučajevima.

Izveštaj sa te obdukcije biće vam, kao što ste tražili (prihvatili smo razlog koji ste u pismu naveli, iako smo ga, kao što ste pretpostavljali, smatrali posve neprikladnim i čak vulgarnim, tako da Vas na kraju moramo obavestiti da nije bilo neophodno njegovo iznošenje, jer bi Vam rezultati obdukcije mogli biti u najkraćem mogućem roku dostavljeni i bez navedenog razloga potražnje, kao nekome ko na to, imajući u vidu položaj koji u odnosu na pokojnicu imate, ima puno pravo), dakle, rezulati obdukcije biće Vam, kao što ste tražili, blagovremeno dostavljeni na adresu koju ste nam prethodno prosledili.

Hvala na razumevanju.

Srdačan pozdrav,

Mi

dana 9.7.

leta Gospodnjeg i mojeg i tvojeg i svačijeg 2020.

Dokument falsifikovan

U toku razgovora, dok je sa poštarom stajao pred vratima, upravo taj čovek je, preko ramena obučenog u plavu uniformu, na koga je bila oklembešena jedna od onih kožnih torbi koje poštari inače nose, primetio da ulicom prolaze, po redu – devojčica, skakućući, onda jedna crnka, mlađa, potom vremešna riđa gospođa, pa starica u kolicima. Naravno, neprirodno bi bilo da su se, i to baš na ovakav način, redosledno, pred njim ukazivale jedna za drugom. Bolje bi bilo kazati da je devojčicu video u 13 i 21 čas, ženu u 13 i 23 čas, a da su gospođa i starica prošle sa razmakom od svega 22 sekunde, u 13 i 24 časa po srednjoevropskom vremenu. Ta i takva gustina prolaznika ne bi trebalo da bude uobičajena u ovo doba dana, imajući u vidu da je trinaesti čas gotovo dotakao svoju polovinu, te se ne bi moglo kazati da trenutno ima dovoljno vremena i prostora za očekivane ili iznenadne posete.

Namrštio se. Kako bilo, vratio se u kuću uzimajući ponovo knjigu u ruke.

Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, jer pupi i jer hoda, govorimo za vas koji slušate, nasilno prodrli u tekst. Voda koja kvasi hartiju. Nemamo puno vremena. Sklonite se od govornika kojima iz usta pršti laka raznetost pokreta, jer nas ne pominju. Govorimo poslati od rascvetanog lešja, da mešamo vaše glave pričajući vam o sebi i njima. Nemamo puno vremena, jer nas nema u onom što nas drži i o nama se ovde ne govori. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, što pupi i hoda i urliče, da kažemo da se ne sme verovati onima kojima se veruje, kad pričaju, kad se potpisuju, jer mogu da budu ko nisu. Baš ovi što su rekli. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, za vas koji slušate, a nema vas.

Knjiga lepih slika, Druga glava – Poruke, str 111.

Naježio se kad se setio. Tad je počeo dan. Osa nije bila u pravu.

  II

Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao. Zatekao se, onda kada je bio svestan da ga je dobio, za radim stolom, tarući mrvice sa latkova, prethodno naslonjenih na široku površinu stola. Papir je tada već bio kraj njega. Ne seća se kada ga je uzeo od kurira, mada ga to ne čudi i ne sme čuditi. Hladna su mu stopala. Dobro. Gde je nož za hartiju? U knjizi valjda. Ali mora da zapamti stranu. 111. Dobro. Evo, salvete umesto noža. Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao, ali ne bi smelo da bude drukčije, jer mu je vreme, dok je radio ono što je radio, pišući novi rad, brzo prolazilo. Sad su mu prsti bili lepljvi od mastila i sna i onanije pa je, dok je kaiš zveckao kad se pridizao u stolici, pokušavao da tanak papir, providan pod jakim svetlom, odlepi sa jagodica i postavi na sto, sklanjajući pritom pisaću mašinu na pod, pored sebe. Dlake su bile dole, na podu. Prašina nije brisana. Evo i papuča, taman za hladna stopala, rekao je dok je češao levu ruku i shavatao da češe levu ruku i da je video sve što je video i radio sve što je radio, a može da ga nabroji (ne pitaj me sada da li mogu, mogu; možeš li?; rekao sam da ne pitaš; možeš li? mogu, prvo sam mislio da nema papira, pa ga je imalo, pre toga sam jeo, ili posle, pa mi je ostala salveta, za koju ne znam gde je sad), evo, opet, papuče, taman za hladna stopala, rekao je opet, ili prvi put, dok je češao levu ruku i desnu i  shvatio šta radi i kako ipak radi nešto, ili sve, a ništa ne radi, a šta bi mogao da radi kad bi mogao da se pomeri i kad bi to želeo i kako bi ovo vreme moglo da izgleda da ne izgleda ovako, pa mu je to bilo zanimljivo, pa više nije. Mrak je. Daleko je svetlo. Već je topla stolica, pa nije želeo da ustaje ponovo, odnosno prvi put, odnosno ponovo, dobro mu je ovako, upaliće lampu ako treba i to će biti sve. Nema mnogo teksta na papiru, koliko je video. Nisam mnogo napisao danas, mogao bi da kaže da je napisao nešto, podstaknut kratkoćom pisma koje je dobio. Onda ga je pročitao. Voli oblik slova kad se kucaju, pa se trudio da čitanje teče što sporije i da ima ritam češanja i mljackavog maženja dok se, ako se mora, rasprostire i gasi. Išlo je, pa nije išlo, slova su bila laka, pa su otežala, pa su smršala, ugojila se, jer se pare bulimični mužjak i anoreksična ženka, požudno, probijajući otvore jedno drugome, naizmence. Onda ga je zaista pročitao, odagnavši odlutale misli iz glave i pokušavajući da, ponovo, odlepi prste od tankog papira. Najzad je uspeo, uspevši, takođe, i da ih lizne. Slatki su bili, ako se seća kakav je to ukus, lepi zaista. Gde je grickalica? Onda ga je zaista pročitao, videvši sve što treba da vidi. Stiglo mu je. Dobro.

III

Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao. Sada je čuo poštara. A kad je bio prvi put? Juče i jutros. Da beleži bolje od sad na ceduljicama. Marker ne može da se spere sa table. Vidi. Liznuo je prst i pokušao da to obriše, naginjući se napred, ka zidu. Koža je pri trenju škripala gladeći izbeljeno meso plastike i umrškano, no samo bivala umazana, ostavljajući pritom tek nadraženu mrlju da nastavi da se širi i traži da je maze i razmaze i pronađu joj tačke po kojima će je moći, ako to zaželi i ako to zažele, da miluju onih dana, kad je sama kod kuće. Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao da će stići. Pročitao ga je. Kad je mami godina? Sudovi su ostali prljavi u sudoperi i čuo je kako kaplje nezategnuta slavina na njih, pa je ustao da je pritegne. Sada je mesto već napušteno, pa može u krevet. Ali u dnevnoj je bolje. Bračni je tesan. Mora da kupi nove papuče, ove su se već izlizale i počinju razjedene da se deru jedna na drugu, pljaskajući dok se, odvojene od površi, a ne slepljene do kraja za njegovo stopalo, nalaze u vibrantnom međuprostoru, dok ne padnu, brkate od obućarskog lepka i konca što su ih već učinili ćutljivim i trpnim hrišćanima, zašivajući usnine njihovih vagina. Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je to očekivao, sedajući na kauč u dnevnoj sobi, prethodno paleći svetlo, što je ipak uradio namerno, za razliku od čina sedanja, koji je slučajno izvršen na mestu na kom je izvršen i slučajno izvršen na način na koji je izvršen. Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je to očekivao. Neudobno je. Konac je ostao na ovom jastuku. Loš kroj. Tare se. I kožne fotelje nisu bile dobra ideja. Nije trebalo da je sluša. Uvek ostavljaju komadiće svog ljuštećeg tela na odeći onoga ko se u njih zavali, pa se ne skidaju, lake krljušti. Žalili bi se gosti, ali im je neprijatno. I mačka koju bi mogao da ima i koja bi mogla da koristi nečemu, kupiće je, izbagava da sedne na nju. Konac je zaista ostao na ovom jastuku. Odjednom mu je to ipak delovalo kao stvarnost, pa se začudio. Posekao se kada ga je pokušao iskidati, osećajući neprijatnu draž pokreta i tankoće što mu lako prelazi duž kože i mesa, isto kao i papir što prelazi ili travnata vlat. Mada sad, kad se skuplja košena trava, ispod vrbe, nosi rukavice. Sisao je prst. Bio je sladak. Ne zna od čega. Jeo je sendvič malopre. Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je to očekivao. Udobne su ove papuče. Onda ga je pročitao, mazeći se na svaku reč koja mu se neprekidno trljala o nepca, u prljavoj požudi. Osećao je kako se sa njih cedi mast i smrad tuđih dodira i sricanja i nežnih šaptanja u vrat, pa su mu, ipak, morale da budu mrske. Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je to očekivao. Onda ga je pročitao. Bio je to izveštaj s obdukcije. Neosporno je ono što navode kao uzrok. Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao.

Prozori su veliki i sa njih već kaplje mrak u sobu. Sada su, pošto unutra žari veća vatra, postali ogledala, pa on, pre nego što spušta roletne i navlači zavesu, uspeva da stigne da poljubi odraz u usta. Na staklu je potom ostao vlažan trag. Pokušao je onda da ga obriše. Liznuo je prst. Bio je sladak. Nije znao od čega. Malopre je jeo sendvič. Nije lošeg ukusa. Pokušao je onda da ga obriše. Nije uspeo. Samo se raskravio, prljajući pritom glatku površ i čistu sagledivost prostora koji joj se, postavljen sučelice, beči u oči. Pokušao je onda ga da obriše, pa nije uspeo. To je već izgledalo kao da bi moglo biti stvarno.

Gledao je, dok se vraćao, u svoja stopala, hodajući glatko. Prsti, peta, prsti, peta, prsti, peta, da požuti od napora i pritiska onaj deo stopala i njegovih kožica koji je u trenutku pogleda prislonjen uz jasnu uglačanost laminata. Po pločicama nikada nije voleo da hoda, zato ih u kući nije imao. Oduvek mu se činilo da na njima može da se oklizne i padne.

Onda je tu bila muva. Mrtva. Ispred palca. Ćušno je vrhom nokta. Gde je grickalica? Zazujala je, pa se prenuo. Taj zvuk je bio neobičan, pa se namrštio. Onda je utrnula, grčeći se. Lepa je. I nije oštećena. Verovatno je pojela so. Da je uzme? Muva. Musca domestica. Lepa, jer ne postoji van neprijatne pojave, van šamarajućeg zamaha plastične mreže koja je u besu zahvata i kupi. Ova je, možda, umrla od starosti, želeći da ostane izdvojena, što do kraja ipak nije ostala, mada on zbog toga ne može da bude kriv. Svrbi ga malić. Gde je grickalica? Hladno je. Da se pomera. Musca domestica. Ne treba mu, ima je već u kolekciji sigurno. Ona se inače prva uspeva uloviti. Ova je možda manje oštećena, mada se sada već zgrčila, lomeći sama sebi kičmicu nadvoje, da razvenča pršljen od pršljena. Srednji je prst duži od palca. Neprijatno. Dlake treba podšišati. Gde je grickalica? Hladna je podloga i iz nje već izbijaju neprijatni trnci što ga drže prikovanog za vreme i stvarnost, koje ne priznaje. Glupo. Dalje. Musca domestica. Sigurno je već ima. Gde je grickalica? Nema veze.

Dokument mu je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao.

Kada ga je pročitao, vratio se u radnu sobu. Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak bio. Neprijatno mu je bilo u ustima. Evo salvete, taman da se obriše. Bacio je pogled naniže.

(Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, jer pupi i jer hoda, govorimo za vas koji slušate, nasilno prodrli u tekst. Voda koja kvasi hartiju. Nemamo puno vremena. Sklonite se od govornika kojima iz usta pršti laka raznetost pokreta, jer nas ne pominju. Govorimo poslati od rascvetanog lešja, da mešamo vaše glave pričajući vam o sebi i njima. Nemamo puno vremena, jer nas nema u onom što nas drži i o nama se ovde ne govori. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, što pupi i hoda i urliče, da kažemo da se ne sme verovati onima kojima se veruje, kad pričaju, kad se potpisuju, jer mogu da budu ko nisu. Baš ovi što su rekli. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, za vas koji slušate, a nema vas.

Knjiga lepih slika, Druga glava – Poruke, str. 111)

Pa, podigao. Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak bio. Dokle smo ono stali? Nije, ipak, imao koncentraciju da radi to što je hteo da radi, pa je uzeo da radi ono što ne želi da radi. Nije mu prijao obrok malopre. Sladak.

Šta piše ovde? Da nastavi. Evo ga. Nije prijao. Koja je razlika između K i T, tako su slični, kad ih ima zajedno, pa u svesti njegovoj i pokretu svako preuzme tuđe telo i oblik, pa ih mora da popravlja i vraća? Ovako. Nije ovako. Ovako je. Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak  bio. Uhvatio se za stomak, pa protresao uhvaćeno salo, nastavljajući pritom da bulji u papir zadenut u malopre podignutu pisaću mašinu. Bilo je dlaka na podu, zaboravio je da primeti, pa se još jednom sagnuo da bi mogao biti siguran da je upio prostor i da je rekao to, jer nije bio siguran da li je ili nije rekao, pa je u tome bio problem, da. Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak bio.

Šta imamo? Ovo nije dovoljno dobro. Izvukao je papir iz mašine, pritom, sada namerno, prolazeći vrhom jagodičnih godova linijama njegovih ivica, pa su mu se u kožu i meso usekle onako kako je hteo. Sada je to bila druga ruka, ne ona od malopre, ne, nije ona.

Šta piše ovde? Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak bio. Ivan. Da mu da takvo ime?  

Šta stvarno imamo ovde? Užasni roditelji. To je dobro. Majka imala akutni strah od buba. Otac bio keramičar. Zašto to? Svrbi ga palac. Musca domestica. Glupo je. Šta piše ovde?  Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak bio. Užasni roditelji, kažeš, dobro, sladak obrok su jeli, stizao im je svake nedelje poštar na vrata  da im donosi račune, dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što su očekivali, užasni, to je dobro, kako da uradi tako nešto, a da ne izgleda loše. Ne valja. Stvarno Ivan? Sladak. Gde je grickalica? Spavaju u odvojenim sobama, po čijoj želji? Musca domestica. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, domescica, užasni ipak. Ne valja.

Bio je umoran. Ostaviće za sutra.

Ustao je onda sa stolice i prošetao sobom. Ima stvarno mnogo dlaka. Duže su nego njegove. Znači njene. Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak bio. Leći će da spava, već je isuviše kasno za razmišljanje. Neće u bračni krevet, tamo je tesno. U dnevnu sobu. Upalio je svetlo ovaj put slučajno, pa ga ugasio, postiđen što je izgubio kontrolu. Vruće je bilo. Nije mogao da zaspi. Nije našao pravi položaj tela. Nadut je. Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak bio. Dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao.

Posekao se malopre na ovaj jastuk. Okrenuo se na drugu stranu. Sanjao je potom da je u kuhinji, da juri mušicu. Dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao. Onda se probudio i nije mogao da zaspi više, pa je namerno ustao da bi namerno upalio svetlo, pa čitao posle, isto namerno, prelazeći pogledom preko slova koja mu se nisu dopadala, jer nisu imala oštre krake i udove kao na mašini, već su bila debela, a zgusnuta, tako da je tekst isparavao pronoseći neprijatan miris do njega i tela što ga je imao. Dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je očekivao. Nije mogao da spava. Sigurno od hrane. Nije mu prijao obrok malopre. Previše je sladak bio. Čitaće bolje, da skrene misli.

Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, jer pupi i jer hoda, govorimo za vas koji slušate, nasilno prodrli u tekst. Voda koja kvasi hartiju. Nemamo puno vremena. Sklonite se od govornika kojima iz usta pršti laka raznetost pokreta, jer nas ne pominju. Govorimo poslati od rascvetanog lešja, da mešamo vaše glave pričajući vam o sebi i njima. Nemamo puno vremena, jer nas nema u onom što nas drži i o nama se ovde ne govori. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, što pupi i hoda i urliče, da kažemo da se ne sme verovati onima kojima se veruje, kad pričaju, kad se potpisuju, jer mogu da budu ko nisu. Baš ovi što su rekli. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, za vas koji slušate, a nema vas.

Knjiga lepih slika, Druga glava – Poruke, str. 111)

Posle nije imao snage da gleda i da shvata šta se dešava i da vidi od čega je napravljen krevet na kome leži i kakva sve vlakna iz njega ispadaju, kao dlake. Ima puno dlaka tamo. Nije mu prijao onaj  obrok. Nadut je bio. Dokument je, nije mu prijao, sveže iskucan obrok, stigao mnogo brže nego što je sladak je bio on očekivao.

Probudio se kasno sledećeg jutra. Voljan za rad.

Tek je tad uspeo da pročita izveštaj s obdukcije. Sada je bilo svetla, nije se natezao da to čini u mraku. Uzeo je papir iz pisaće mašine i iscepao ga. Nije dobra ideja. Drugo nešto će da radi. Kasno je bilo, rekao je to. Skuvao je potom kafu.

Tek je tad uspeo da pročita izvešaj s obdukcije. Ali prvo ono što je hteo da vidi. Pa je posle radio što neće. Treba da usisava. Evo, prvo ovo. Da nađe možda grickalicu? Čekaj.

Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, jer pupi i jer hoda, govorimo za vas koji slušate, nasilno prodrli u tekst. Voda koja kvasi hartiju. Nemamo puno vremena. Sklonite se od govornika kojima iz usta pršti laka raznetost pokreta, jer nas ne pominju. Govorimo poslati od rascvetanog lešja, da mešamo vaše glave pričajući vam o sebi i njima. Nemamo puno vremena, jer nas nema u onom što nas drži i o nama se ovde ne govori. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, što pupi i hoda i urliče, da kažemo da se ne sme verovati onima kojima se veruje, kad pričaju, kad se potpisuju, jer mogu da budu ko nisu. Baš ovi što su rekli. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, za vas koji slušate, a nema vas.

Knjiga lepih slika, Druga glava – Poruke, str. 111)

Tek je tad, kad je usisao, uspeo da pročita izveštaj s obdukcije. Evo ga.

IV

Izveštaj, zasnovan na dokaznom materijalu izvučenom od strane onih koji su, krvno ili emotivno, bili bliski pokojnici (u pitanju je pet muškaraca, otac i četiri bivša ljubavnika, dakle, pet ljubavnika), predstavlja neopozivi dokaz već unapred postavljene hipoteze, da je Una R, kao što se po izgledu njenoga tela, koje vam ne možemo pokazati, vidi, umrla od posledica gušenja. Iznosimo vam izveštaj onako kako su, redom, svoje izlaganje ispitanici, bilo u usmenoj bilo u pismenoj formi,  pristali da daju.

Ono što je takođe važno napomenuti, jeste da su sva petorica pušteni da slobodno govore, neopterećeni pitanjima, jer je procenjeno ba bi im svako pitanje postavljeno na pogrešan način usled strašnog gubitka moglo da donese više ozleda nego koristi da priču na željeni način ispričaju.

Dokument falsifikovan

Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, jer pupi i jer hoda, govorimo za vas koji slušate, nasilno prodrli u tekst. Voda koja kvasi hartiju. Nemamo puno vremena. Sklonite se od govornika kojima iz usta pršti laka raznetost pokreta, jer nas ne pominju. Govorimo poslati od rascvetanog lešja, da mešamo vaše glave pričajući vam o sebi i njima. Nemamo puno vremena, jer nas nema u onom što nas drži i o nama se ovde ne govori. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, što pupi i hoda i urliče, da kažemo da se ne sme verovati onima kojima se veruje, kad pričaju, kad se potpisuju, jer mogu da budu ko nisu. Baš ovi što su rekli. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, za vas koji slušate, a nema vas.

Knjiga lepih slika, Druga glava – Poruke, str. 111)

                                                            ZAČETNIK

Prvi i jedini, onaj od kog počinje ono što se u ovom tekstu zadržava, bio je izdašan i vrlo prijatan dajući neophodne podatke, no doista potresen činjenicom da je ostao bez ćerke. Ovim putem prenosimo njegove reči.

Otac, A.

Da se uzme što je ostavljeno, to se ne može. Nečisto je to za nas i netačno. Neka hoda onda i zauzima svoje telo, onakvo kakvim smo ga načinili, da bude lako i da se prenosi, neka hoda, da sa njim bude šta odluči tuđa misao, koja mu zauzima glavu . Da se uzme što je ostavljeno, to se ne može i neće. Da joj nađemo ruke, ne umemo, velika je za naše misli koje pred njom deluju labavo, pa se krune i prevrću i ližu se jedna o drugu i rastu, pa se spuštaju, smešne same za sebe i za nas. Malo bi to bilo i još manje nego što se može očekivati. Da joj nađemo ruke i trbuh još, pa glavu pa stopala kako se spuštaju do kraja krajnosti, da bude visoka i niska i kako drugi odrede. Mnogo je to. Mnogo. To od nas, ipak, niko ne traži. Da joj damo ime, hoćemo. Nek se otvore čeljusti i nek se razmaknu da pokažu koštane češljeve, kad te dozivaju, Una.

Prvo razmaknu usnine svoje težke kože, da se otvore, da pokažu meso postanka kroz koje vazduh struji. U korenu zubnih pokrova, gore, razvuku se onda tegovi glasja, lepljivog, dok se spušta i polučeno polegne na smrdljiv dah. Razbija ga onda i nosi napolje krasna razjarenost rasporene nutrine, da iz utrobne iznikne konačnost uobličenja.

Pa se vežba onda.

Una.

Una.

Una.

Vežba se.

Puna koljiva i kopriva i gorkih travčica, ona se određuje, pa se zadeva, razvlači i svlači da pokaže slovo, svoje telo, koščato. Tavkim ga zamišljamo, iako to ne bi trebalo da bude izgovreno. Pa se slomi i podigne opet i slomi za nas, da mu vidimo mesišta. Lepo slovo, lepa reč, dok prolazi kroz nas. Zubna kruna onda je stiska, pa je prevrće, pa se kali, balava, i razdaje na sva usta, uzbuđena pred novim nadražajem. Puna koljiva i kopriva i gorkih travčica, bura i buna od slaganih glasova, pa razbijanih, razvenčanih, da duva u rog i lunu priziva, srebrno uobličenje svoga tela. To će da radi. Takva će da bude. Može. Kako da izgovorimo ono što je? Una. Una. Ne čujemo. Evo uputstva. Šapće se da draži klitoris jezika, sabijen u mišićno čvorište. Molitva požude za nas i njih, smešna i teška od testastog ponavljanja, što je razvlači. Izobličena u nedovršenost, pa se prvo odrstani poslednji glas, da vrh potkovice bude okrenut nagore, pa nadole. Onda donjeg ne bude, izostane, izbriše se, pokupe ga mermerni lipicaneri sa gastarbajterskih ograda, za sebe. Pa se i prvi briše. Puna koljiva i kopriva i gorkih travčica, glatka od pošteđenosti i lepljiva od upotrebe, ona se svodi onda na prijatno šuštanje, bez reči. Diše je tada onaj koji je traži, u snu, nesvesno, dok mu se provlači kroz nozdrve. Tad u svest dopre da se spavalo, da se do sad disalo, pa je probuđena želja da se vlada i nad tim vazduhom. Ta je želja pritom smrskava, satavljajući je natrag u reč. Remeti njeno prisustvo. Tad je opet prebačena na papir. I glas. Onako se mogla njihati u nosnim dlačicama, po vratilu, stavljajući puder na dlanove koje nema. Pa se zbog tog kija i kija, bez namere i nalaganja. Puna koljiva i kopriva i gorkih travčica, jer se gura i pretura po ustima gumna, blaga cura od mekanog voća.

Una.

Una.

Una.

Vežba se.

                                                             ČETVORICA

Rasni jahači, ljubavnici, iako bivši, ranjeni gubitkom, pristali su, van određenog redosleda, da o njoj pričaju.

Čovek prvi, D.

To je žig vazduha, mekanog, što se plavi i plavi glasom i pogledom. Pa se udahne, modra od padanja i izmišljenog vešanja.

Telo je pravo i u radosti njenog slaganja osećam kako raste, svetlo. Valja se i valja u postelji, gužvajući i prostor i belinu svoju i čaršava, na jedan račun. Pa se probija nagore, drešeći ružne misli što se kače na plavotnu slovesnost njenih uvojaka, kao za udice. Prsti su tanki, kao jezik mravojeda i prepoznaju se svaki za sebe, jednaki u svome dizanju. Onda se grče, hvatajući potom ispljunutu gužvotu čaršava, da pomognu ostatku tela da je dožvaće. Usisava se u protezanju drob i iskaču iz nagog tela pravilni razmaci rebarnih koščica, pločice za ksilofone što se prave po njoj, ako dozvoli. Izražene bivaju potom i oble grudne kosti, priljubljene, sabijene i sravnjene na lakoj međi toga tela, nad oblim dojkama. Potom ključnjače u svom razrađenom mehanizmu. Pravilna simetrija deli je na dve pole, da se raseče, pa se otvori jer se prsti guraju u nju i njenu meru, kao kad se kidaju mandarine. Grlo se spušta dole i otvara kapke trbušne buradi, da sipa glava slepljenu pljuvačku noći, trudnu od nepovezanog govora i romora i mumlave teškoće vida, od prividne tačnosti glasa. Pa ni to se više ne radi. Dole, na drugoj strani, grče se i goli fjordovi nožnih prstiju, tanki, pa se zavlače, grbavi, sami u sebe, da se istegnu. Unutra. Onda opet tako stoje dok telo stoji, prebačeni u papuče. Sad se vide i oči, koje se ne pominju i sa stola se uzima staklo čaše. Pa se onda spušta. No oseća se laka podmazanost zglobova, što ne tandrču i ne taru se jedan o drugog. Meki su dok prsti ne puknu, moreni praznim stajanjem. Voli da ih sluša dok stiskom istače prazni vazduh, sakupljen u njihova ležišta. Radi sve što može, ipak ništa određeno. Telo je pravo i u radosti njenog slaganja osećam kako raste, svetlo, pa se staklena vuna iz lepljivog grla podiže do povraćanja. Onda se ipak spušta. Radi sve što može, ništa što ne želi. Rekla je da je trudna, pa se smejala. Trudna od izgovora, možda. Tako kaže. To mi nije bilo smešno.

Posle me je terala da se igramo lutkicama i da žvaćemo ružičaste gume, naizmence, dok ne izgube ukus, pa onda posle još, uživajući u tome da ih stišćemo i pljaskamo i da u nama, rastegnute, odjekuju. Dugo je mogla da sedi na podu, prekrštenih nogu, već tetovirana grubim žigom tepiha, po butinama. Ispred nje su bile poređane lutke, a ja sam ležao naspramno, na stomaku, gledajući je više nego što sam u igri učestovao. Onda bismo se kasnije ljubili i radili sve drugo što je želela da radi, ne znam šta. Posle je opet pričala stvari za koje ne znam i ne želim da znam gde ih je čula. Od mene nije, kunem se. Ni to mi nije bilo smešno.

Čovek drugi ,E.

To je žig vatre, kad se prevrće i kad razbija se o mlitave kotlove. Pa ustane, modra od padanja i izmišljenog vešanja.

Onda je budna i mogu da znam šta radi i misli, ako mi kaže. Inače ne priča. Ujutru svira muzika koju pušta iz nesaglednih utroba zvučnika, pa nas od nje boli glava. Obično ustaje gola, desnom rukom potpirući dojke i tražeći veš što ga je ispustila noćas, ne zna gde. Onda odustaje i uzima čist. Tako je bilo svakog jutra. Zaista. Dešavalo se da nikad ne nađe onaj koji je izgubila. A kada bi ga našla, uvek se ponašala kao da nije njen, ili kao da ga nije ona izubila. Coktala bi. Češće sam ga nalazio ja. Onda me je optuživala da joj kradem gaćice, da mi telo nije dovoljno. Ona je budna i mogu da znam šta radi i misli, ako mi kaže. Onda priča, pa ne priča, pa je molim i izmolim i zažalim u njeno i svoje ime za svaku moguću molbu. Onda mi priča – da želi da ide u Portugal, u Sintru da vidi vrtove i kuša meko voće, pa ponavlja, kao da nisam čuo, menjajući pritom zemlju, da bude Španija, da sviraju joj u doček slomljeni hordofoni, lutnje i bandurije za nju razgrćući vazduh od mirisa, kako voli. Da ode, ponavlja, u Portugal, u Sintru, da vidi vrtove i zidove i parkove, kao da ih ovde nema, da kuša malter kao bradati neimari, mrveći ga pod kutnjacima, da onda spire usta grožđem i vodom, jer vino ne pije, zbog stomaka. Mogla je da čuje i moglo je da se vidi da čuje – kako i ja cokćem kad je glasna dok ustaje i trlja zube i telo, pa se vrpolji, uzimajući mi jastuke što ih stavljam za pod glavu, da čuje onda neprijatan cvrkut munje koja bije telo, kad se dodirnemo vrškovima jagodica, ovlašno, pa bukne na međi tela mila varnica, zbog mog tromog i njenog od vrdanja napijenog tela. Pa se vižljasto izvija, tarući se o naslon kreveta. Ne želi da podiže ruke da bi počešala kosu, crnu, pa me tera da to mesto nje učinim, što radim bez negodovanja, iako ona čuje kako u plombiranoj šupljini šestice kulja gnev, željan ujedanja. Podižem ruku i spuštam joj prste na teme, misleći kako će mi nakon tog rovanja ostati pod noktom mrtva koža – prst potom biva samo masniji, no čist, pa ga podižem i njušim i ona i to čuje, kako uvtelo u sebe uvlači miris koprive i nežnih balzama. Diže se, laka na nogama, onda odšeta dalje, pa se vrati, pokušavajući da me natera da podignem pogled gore, što i činim, gledajući je onda kako se pravi da nije želela da se to dogodi. Naposletku zaista nije želela da se to dogodi, no to nema veze. Kasnije je ponavljala, puštajući muziku, sada u noć, da probija umrtvljenost prostora, da želi da joj na uvo sviraju slomljene ciganske violine, ojedenih žica, da ode da ih traži i da odem da ih tražim, pa da nađemo, ako nam dozvole, ponavljala je to tako, dok ne bismo na kraju legli. Svaki je dan izgledao tako. Želela je da proputuje Evropu zbog njih i sebe. Svaki je dan izgledao tako, da.

Čovek treći, N.

To je žig vode, kad želi da nadraži raširene stene, među njih se pljuskajući. Pa ustane, modra od padanja i izmišljenog vešanja.

Inače bih je sam dizao iz kreveta, već punu od svog mesa i razdora. Modre noge tad se pružaju, dosežući meru slučaja, pa postaje viša, konačno uspevajući da ispravi kičmu. Onda se butno salo, bivajući zatreseno samo od sebe, po ritmu unutarnjeg delovanja, opet slepljuje za kost, sad ponovo stegnuto pod naporom nenazirućih mišićnih traka. Oštre dlačice, nabijene zgusnutim tkivom čkilje uvis u nas i Gospoda oca i sestru. Ne spuštaju se kako ruka prelazi preko njih, naježene za krajnost trajanja, kao po kazni i razdoru. Oštre dlačice čkilje u nas, ona ih ne vidi, terajući me da joj pregledam mladež na leđima, nabubreli, za koji oseća da je pukao, pa je satire bol sad već sa obe strane i krvlju kiti belinu čaršava, u znaku bivše čednosti. Kasnije, kad ustaje, pregiba se stomak i njegove izbačene ravni, pa se venci prokuvanog sala dižu pod rebrima kad se pregiba i savija, tresući se potom u neiskazanoj radosti, dok ih ophrva. Vezuje crvenu kosu, već našminkana, pa se oblači, turajući oklembešene i do dijafragme istegnute dojke u krute korpice haltera, na silu gotovo, da ga probuši kožnim izraslinama. Tako izlazi iz sobe, pokušavajući da izbaci nešto iz grla, što ne izlazi, pa se guši pod njim i iskaču žile na njenom vratu, sad već slične strijama koje kriju stešnjene uvale njenih prepona, iz kojih se čuje parenje davnih kitova, valovito. Tako izlazi iz sobe, poredeći nam trbuhe, svoj i moj, u trenutku, još sveža za kratku zabavu. Posle se vrati u krevet, jer je teško izmisliti šta bi sledeće mogla da radi. Čeka samo, bilo veče, bilo jutro – veče da bi otišla da radi, jutro da bi se što pre vratila da spava. Tako smo živeli. Pušila je mnogo i bivalo ju je sve teže od toga odvići. Mada, postojao je način. Nije volela da se brije, ali je volela da gleda dok ja to činim. Kupalio mi bez nje već godinu deluje odveć prazno.

Čovek četvrti, J.

To je žig zemlje, čvrst u stalnom stajanju, dok radi. Pa ustane, modra od padanja i izmišljenog vešanja.

Dugo joj je, sećam se, trebalo da se navikne na kolica. Opipavala bi umrtvljene noge, inatno, dižući ih u obema rukama, napeta u licu od napora što ga daje mrtvo meso, pa ih puštajući da pljesnu gde su bile, ipak pomerene za jednu kretnju, da oni što žele da veruju veruju da je znala šta radi, voljno se pomerajući. Srebrne oči i kosa istobojna stapali su se, spojeni jakom svetlošću sijalice, koja je gorela i danju i noću, da bi mogla da čita. Posle bi tražila da se ljubi, ostavljajući vilicu čašu, pa smo i posle radili kako ona želi, u ime drugih godina i dugog hodanja. Trebalo joj je, dakle, mnogo da se navikne na kolica, mada je sa njima propričala, nazivajući ih posle svojim imenima, skupljenim u jednu šaku, da se nabroje i razaberu, svako da se sriče i nariče kako se zna i može činiti. Onda čita, moleći se nad svakom rečenicom za bludnu i požudnu joj dušu, pa pirma u sebe što ne prima, čitajući tuđe reči, koje opet nisu bile reči potpisanog autora, no kradene od prvih glasova. Onda kada je navikla da tako sedi, nije joj ni smetalo da bude sama u sobi i kući, mada nisam siguran da je znala da li sam uopšte tu i da sam mogao da izađem kad sam hteo, a da ne čuje. Nisam pokušavao, ali mislim da je zaista bilo moguće. Nisam joj bio potreban. Osim kad je tražila poljubac. Dugo joj je, na kraju, trebalo da se navikne na kolica, mada to nije bila zahtevna navika. Uostalom, šta može da se promeni i da pođe drugim putem? Dugo joj je trebalo, da. Posle sam morao da je prenosim, pa sam prestao, jer se u kolicima širila pa je nisam mogao iz njih podići. Udebljana za meru nemara, zagrljena za naslon i ručice po pravilu zaglavljenih. Onda je prestala da izlazi iz njih. Tu je spavala. Nedugo potom prestala je da diže rukom nogu, naviknuta samo da se moli i romori. Dugo joj je, sećam se, trebalo da se navikne na kolica. Dugo.

                                                                   HOR

Sada kada su, međusobno podstreknuti nadahnjujućom istovetnošću odgovora, često lirski idealizovanih, jedni druge razgalili, ispitanici su, nakon što su i međusobno razmenili ono što imaju da kažu, dali poslednji, zajednički odgovor u prilog razrešenju ovog problema. Oni koji su ih ispitivali različitim istraživanjima došli su do zaključaka da bi jedan blago aranžirani, kolektivni odgovor mogao da bude najreprezentativniji za konačni zaključak, upravo zbog mogućnosti asocijativnog međupodstreka, te je zbog toga rešeno da se on što pre i što podrobnije da.

Takva je bila, nije, jeste kad ti kažem, otkud ti znaš, znam., ne znaš, odakle si, kakvo je to pitanje, zašto ga to uopšte pitaš, ne znam, palo mi je na pamet, pa dobro, odgovori mu, nije nepristojno, odakle si, neću da ti kažem, zašto, neću, reci mi, neću, reci, pusti ga ako neće, ne radi se ovde o njemu, pričamo o tome kako bi trebalo da utvrdimo ono što je istina, hoćemo, nećemo, zašto misliš da nećemo, zato što znam da nećemo, otkud ti ta ideja, vidim vas, ne možete ni oko čega da se složite, ponašate se kao deca, a onda očekujete da se složite, zar nije tako, nije, jeste, nije, eto, o tome vam pričam, pa pričaj još, neću, nećeš, ne mogu, zašto, zato što nam je zabranjeno da pričamo o nama, zašto, da ne otkriju, ko, oni, koji oni, ne znam, tako sam čuo, šta si čuo, nije čuo, izmislio je, dobro, izmislio sam, jel ti sada lakše ako tako kažem, baš uživaš u tome da ispravljaš ljude, zar ne, uživam, hej, hej, prestanite, trošimo vreme koga ionako nemamo još puno, pričamo o njoj kakva je bila, pa rekao sam, rekao sam i ja, i ja, i ja, i ja, ali nisi rekao kako treba, ne, ne, ti nisi rekao kako treba, nismo se tako dogovorili, jesmo, nismo, jesmo, dogovorili smo se da kažemo istinu, ali da svi kažemo jednu istinu, sećate se, ne sećamo se, pričaj u svoje ime, ne za nas, zašto, zato, nije pristojno, opet ispravljaš, šta se to tebe tiče, ovaj put ti ništa nisam rekao, dobro, dobro, pusti ga, sad je bio u pravu, nije pristojno pričati u tuđe ime, ispravi se onda, ispravi se, da ispravi se, hajde, da, dobro, evo, ne sećam se, jel bolje, nije bolje, šta sad nije u redu, to što lažeš o njoj, ne lažem ja, vi lažete, ne lažemo, možemo čak da budemo sigurni da ti zaista lažeš, vidi ti se u očima, a za ostale ću već dokazati, a kako si uspeo da otpišeš sebe, lepo, znam da govorim istinu, nemoj biti tako siguran, oni koji su sigurni lažu, otkud to, tako je moja baba govorila, ne verujem ti, to si izmislio sada, nisam, jesi, jesi, sigurno, pa da li ste vi poznavali moju babu pa da znate šta sam izmislio i šta je bilo a šta nije, jesmo, kako, lepo, pričaj u svoje ime, nikad nisam voleo starice, dobro, u svoje ime, jel lepo kad te neko ispravlja, a, ponovi to sada, ali onako kako treba, poznavao sam tvoju babu, odvratan si, odvratan je, ko zna šta sve može da mu padne na pamet, ej, zar ste zaboravili o čemu moramo da pričamo, o čemu, o čemu, o čemu, o čemu, stvarno ne znate, ne znamo, u svoje ime, pa i ti si pitao, to ne znači da ne znam, to se zove pristojnost, dobro, dobro, ne znam, pa o njoj, zaboravio si, jesam, i šta ćemo sada, ko od nas laže, lažeš ti, ti lažeš, rekao sam zaista ono što znam, znam da si rekao, šta onda želiš, pa ništa, dobro, prestanite već jednom, zaista si bio u pravu, ponašaju se kao deca, a ti se ne ponašaš, pa ne, ali malopre je i tebe uključio u tu konstataciju, šta ćeš u vezi s tim, ništa, promenio sam se, tako brzo, tako brzo, pa dobro onda, ako tako kažeš, mi i dalje želimo da budemo deca i da kukamo, pustite sada to, moramo da govorimo o onome zbog čega postojimo, da, zbog čega postojimo, hajde, pa već smo govorili, a, ti pričaš o njoj, pa da, na šta si mislio, ni na šta, zaboravi, dobro, ko laže, ja ne, ja ne, ja ne, onaj ko je pitao, treba da te bude sramota, optužuješ, znači prebacuješ odgovornost sa sebe, odgovornost, nije tačno, samo mislim da nema potrebe potvrđivati očiglednu stvar, e pa ima, dobro ima, ja ne, lažeš, ne lažem, svi vi lažete, osim mene, ma nemoj, sebičnjače, hajde da ga ispravimo, ne, ne, nema potrebe, pa kako da se dogovorimo, lepo, izvlačićemo slamke, pa kome se padne najmanja, on laže, kako laže, lepo laže, laganjem, laže laganjem, mislim da se tako ne kaže ispravno, daj, ućuti, već si i nama postao dosadan, dobro, de, ali, šta ako onaj koji govori istinu izvuče slamku, vi lažovi nabedićete me da lažem, jel, to vam je plan, pa lažeš, kako lažem, ne lažem, lažeš, i ti, i ti, i ti, i ti onda lažeš, dobro, i ja, znači priznao si, eto još jedog koji je priznao, ostalo vas je još dvojica za koje moram da dokažem da lažete, ali lažeš i ti, zašto, zato što svi govorimo istinu, kako to sada, tako, lažeš, ne lažem, svi lažete osim mene, pre bih poverovao u to da svi govorimo istinu, osim tebe, ma nemoj, ma moj, prestanite, lepo sam kazao, svi govorimo istinu i nije važno ko će da izvuče slamnku, ali važno je, onaj koji izvuče biće proglašen lažovom, nije važno, nije, zašto, evo zašto, jao, ponovo neka objašnjavanja, ćuti, ćutim, i treba, prestanite već jednom, hoću da kažem nešto što bi moglo da bude jako važno, hajde, pričaj, lažovčino, polako s uvredama, a zašto ga ti braniš, pristojnost je uvek na prvom mestu, ispod laganja, pretpostavljam, možda u tvom slučaju, ne, ne u tvom, e pa prvi sam rekao, e pa nisi, tišina, bre, slušajte me, nije važno ko je i kako je, kako možeš to da kažeš, kako možeš to da kažeš, kako možeš to da kažeš, kako možeš to da kažeš, mogu, evo kako, ako biste me, naravno, pustili da obrazložim ono što imam da kažem, a kažem da svi govorimo istinu, lažeš, ali ću te pustiti, nemaš ti pravo da pričaš ko laže a ko govori istinu, nemam, nemaš, ništa nije utvrđeno, ali malopre si ga optužio da laže, a sad kažeš da ništa nije utvrđeno, dobro, prestanite, zaboga, više i slušajte me, dobro, dobro, dobro, dobro, hvala, evo zašto svi govorimo istinu, Otac, A, Čovek prvi, D, nemaš pravo da me tako zoveš, tišina, udari ga, dobro, dobro, neću više, izvinite, dakle, da se vratim na početak, otac, A, Čovek prvi, D, Čovek drugi E, Čovek treći N, Čovek četvrti J, dobro, kakve sad to ima veze što se tako zovemo i što su nam tako skratili imena, ima veze, koje, ima, pa pokaži mi, pokaži nam, sad ne pričamo samo u svoje ime, je l’da, ne pričamo, dobro onda, pokaži nam, evo pokazujem, Čovek četvrti, J, zašto opet pričaš to, ćuti bre više i pusti da ga priča, dakle, kao što sam želeo da kažem, Čovek četvrti, J, Čovek drugi, E, Čovek prvi, D, Otac, A, Čovek treći, N, kakve sad to ima veze, jedan, budalo, ne, da, jedan, jedno telo, ponavljajte, sada kada znate da sam ja, da smo mi, dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što smo očekivali, dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što sam očekivao.

Dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je on očekivao. Izvukao ga je iz mašine. Eto rezultata obdukcije, sada da ga pročitam.

Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, jer pupi i jer hoda, govorimo za vas koji slušate, nasilno prodrli u tekst. Voda koja kvasi hartiju. Nemamo puno vremena. Sklonite se od govornika kojima iz usta pršti laka raznetost pokreta, jer nas ne pominju. Govorimo poslati od rascvetanog lešja, da mešamo vaše glave pričajući vam o sebi i njima. Nemamo puno vremena, jer nas nema u onom što nas drži i o nama se ovde ne govori. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, što pupi i hoda i urliče, da kažemo da se ne sme verovati onima kojima se veruje, kad pričaju, kad se potpisuju, jer mogu da budu ko nisu. Baš ovi što su rekli. Govorimo poslati od rascvetanog lešja i lakog, za vas koji slušate, a nema vas.

Knjiga lepih slika, Druga glava – Poruke, str .111)

O, ne to, prestani da se ponavljaš, prestani. Nije to. Dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je  očekivao. Kada je konačno spalio onu knjigu mogao je da ga pročita.

Bio je napisan dovoljno uverljivo. Jeste, nije, jeste, nije, jeste, trojica nas je, pobedili smo, nije vas trojica, ja sam. Ti si. On je. Mi smo. Vi ste. Oni su. Dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je  očekivao. Uzeo je poštansku torbu prikačenu za klajderštok u hodniku, tutnuvši presavijen prapir unutra, pa izašavši iz kuće. Onda je pozvonio, otvorio vrata poštaru, pružio primaocu pismo, tražeći da se potpiše tu i tu, i još nešto, bez računa ove nedelje, bez računa, samo ovo, a šta sam potpisao, ne znam, dobro, onda je zatvorio vrata, ostajući i spolja i unutra. Dokument je, sveže iskucan, stigao mnogo brže nego što je on očekivao.

Sada je znao šta joj se dogodilo. Ili nije. Šta ono beše? Sveže iskucan? Evo je grickalica. Da iseče nokte.

V

Sedeo je za radnim stolom. Nije mogao da nađe knjigu. Negde ju je ostavio i sad ne zna gde je. Možda ju je neko ukrao. Mora da proveri. Kuća je bila bez otisaka. Sve na svom mestu, kako je ostavljeno. Nema veze, ionako je već umoran od silnog rada. Leći će da spava. Samo malo da čita. Ali gde mu je knjiga? Nema veze, ionako je već umoran od silnog rada. Sve što treba je izmislio. Sada još treba odlučiti šta da radi s njom.

Ušao je u spavaću sobu, da spava. Zaboravio je da je krevet tamo tesan. Iz polumraka pozdravila ga je Una, pogledom. Nož joj je i dalje bio zaboden u grudi, do dna.

„Eto, jel ti se dopada?“

„Nisam je razumela“.

„Kako to?“

„Tako, Ivane. Nisam je razumela. Umorna sam. Moram da legnem, ustajemo ujutru rano, sećaš se?“

„Dobro“.

„Nemoj da se ljutiš. Znaš i sam da je užasna“.

„Znam“.

„Volim te“.

„I ja tebe“.

„Laku noć. Ugasi lampu kad legneš“.

„Hoću. Brzo dolazim. Laku noć“.

VI

Završio je oko ponoći, pa je odmah legao da spava. Priču je pročitao ujutru. Nije bio zadovoljan. Spalio je.

VII

Dobro, rekao je, to je to. Gotovo. Tako ću da završim.

VIII

Kraj. Da dam posle Milanu da pročita? On voli da govori kako žene ne umeju da pišu. Eto mu sad.

IX

Onaj koji je ovu povest zapisao odumro je od drugih glasova i onih koji su mislili da su je napisali, izmišljeni. Naravno, sve je to laž. Završio ju je, govori se, baš u trenutku kad mu je na vrata pozvonio poštar, donoseći mu građu koju je tražio. Sada nije siguran da li mu je potrebna. Ipak, dokument je, sveže iskucan, stigao brže nego što je očekivao.

Dana 9.7.2020.

Diktirali mrtvi labudovi

Zapisao sluga