Protegla sam se pomalo lenjo. Volim ta jutra kada nežni zraci sunca koji se spuštaju niz strme obronke Plješevice, poput prstiju koji nižu note na klaviru, polako hrle ka meni. Još sanjiva i bunovna, razmišljala sam šta bih mogla danas da radim interesantno. Za trenutak mi se učinilo da bih mogla da ostanem tu gde jesam i da ništa određeno ne preduzimam danas. Da prosto proglasim da je takav dan – lenji dan. Međutim, u sledećem trenutku sam pomislila da bih možda ipak mogla da se nonšalantno ušunjam na obalu, praveći se da posmatram sklad razdragane igre riba koje se praćakaju u plićaku i prislušnem one vesele ljudske glasove koji se približavaju reci. Ljudi, i mladi i stari, uvek imaju neke interesantne priče. Svašta može da se čuje od njih, a meni su najinteresantnije priče o putovanjima.   

Zato sam se spremila za pokret. Znala sam da ću u nekom trenutku na izlazu da sretnem gospođu S, stariju damu, koja uvek kao da nosi neki teški oblak oko sebe. Svoja sećanja na Jasenovac često pokušava da potisne, ali je to iskustvo doživotno osakatilo njene tanane plave vene kuda teče život, koji neumitno ide dalje. Posle našeg prvog susreta očima, gde osetim tu njenu setu i tugu, ona nekako uzdahne duboko kao da kreće u novi dan i obraduje se što me vidi. Kao kakva baka koja vidi svoje unuče ili neko fino komšijsko dete koje je dovoljno vaspitano da ima poštovanja prema starijima.

Onda kreće ono najbitnije za mene. Gospođa S. počinje da priča o svojoj simpatiji starom gospodinu D. Koliko god bih ja želela da poput nekog slapa skliznem dalje, ja se uvek zadržim iz poštovanja prema njoj da čujem najnovije vesti iz njihovog susreta. On je jedan divni stariji komšija kojeg ja nikada nisam videla i upoznala. Nekako mi uvek promakne i baš mi žao zbog toga. Gospođa S. voli njihove susrete jer joj imponuje to što je gospodin D. pravi džentlmen koji je proputovao Evropu. Najzanimljivije priče su mu bile sa njegovog proputovanja kroz veliku četvorku, Beč, Bratislavu, Budimpeštu i Beograd. Koliko god da je na svojim putovanjima obilazio različita mesta u Evropi, uvek se najviše radovao putovanjima kroz ova četiri grada jer je govorio da se tu vidi ceo život, od rađanja do smrti, od siromaštva do bogatstva, od ljubavi do mržnje, od dece do staraca, od plača do glasa, od tona do melodije, od slatkog do slanog, od bezbojnog do vatrometa boja, od burnog izvora do plodonosne delte. Pun je priča i dogodovština i gospođi S. su se uvek caklile oči od radoznalosti da čuje nove avanture gospodina D, pa makar ih on onako starački ponekad ponavljao. Ona je prikriveno uzdisala i u tom pogledu koji je uprt ka njemu, video se tanani niz izmaglice u njenim očima u kojima je ona živopisno plela njegove reči u slike koje su se nizale ispred njenih očiju, bojeći te gradove i predele najlepšim bojama njene mašte. 

Ja nigde nisam putovala. 

Pomalo sam patila što neću videti te druge lepote, ali gospođa S. mi je nežno ukazivala da se osvrnem oko sebe i prepoznam lepotu koja se nalazila tu, tik pored mene i u meni. Da oči mogu videti i više i dalje, ako pronađu prvo ljubav u sebi i oko sebe. Gospođa S. me je tešila da sam i ja jedinstvena. Kada se rastužim, nežno bi me prigrlila i šaptala žuborno da me krasi velika krasota i lepota i da nosim to rimsko ime Una sa razlogom. Da sam jedna. I jedinstvena. Ona je videla tu moju posebnost. Ja sam umela u svojoj glavi da nehajno kažem „tja“, blago prevrnem očima da ona to ne primeti i ne uvredi se, ali ona mi je uporno pričala kako sam ja baš stasita i lepa i prava Una, jedna jedina. Tako, dok sam u pozadini slušala njen glas o meni, osetila bih kako bi mi se malo nakrivio vrh usana na gore i moj prćast nosić mi je prkosio i gurao te nehajne misli o meni i stvarao prostor za tople reči gospođe S. Onda sam se osećala dobro na kraju, nekako lepo u svojoj koži, svojoj obali koja me je graničila sa ostalim prostorom. Pa i nisu toliko loši ti moji virovi i moje bubanje srca. Davalo je to neki ritam mojim smaragdno zelenim očima. Bilo mi je drago kada sam bila nestašna, jer su mi gledali kroz prste zbog te moje vragolaste prirode. Uvek sam nanovo volela sebe nakon druženja sa gospođom S. 

Tada mi nije teško padalo to što nisam putovala. Ima lepote i u meni i krajolicima koje ja stvaram kroz moje oči, kroz neki ćuš mog ramena i žubor moje uzavrele krvi. Gospođa S. mi je rekla da je čula da u Portugalu ima jedan dečak Douro koji isto kao i ja nije putovao nigde po Evropi, ali da je sigurna da je i on jedan divan dečak sa svojim tananim mislima i vragolastim nestašlucima, poput mene. Ja se nadam da i on ima svoju gospođu S. koja širi ruke i osmeh kada ga vidi, kao što ja uvek imam tu toplu dobrodošlicu zagrljaja koji me obavije pri susretu sa gospođom S. Možda Douro vodi slične razgovore kao i ja. Možda mi Douro pošalje neku lepu Fado melodiju i svoj glas koji će na krilima vetra doći do mene. Une – jedne i jedinstvene.