Otrovijada

Autorka: Nikolina Nina Babić

Pišite autorki:

* Priča je nastala kao odgovor na izazov „Pozajmljena rečenica“. Pogledajte odgovore i na ostale izazove ovde.

Otrovijada

Nikolina Nina Babić

Nikolina nije mogla da odoli izazovu, pa se i sama upustila u njega. „Otkud znaš da je to bio otrov“ je citat koji ju je inspirisao da napiše priču, a nalazi se na 20. stranici, u 4. pasusu, „Severne svetlosti“, kako glasi naziv prvog dela trilogije „Njegova mračna tkanja“, Filipa Pulmana. Sudar ove rečenice i svakodnevnog balasta raznoraznih informacija iz medija i života, rezultirao je ovom višedelnom puzle pričom. Nikolina Nina Babić je strasni ljubitelj pisane reči i audio-vizuelnih vidova umetnosti – i često ćete je pronaći tu na tromeđi teksta, videa i zvuka. Istražuje, eksperimentiše i stvara. Druži se i sarađuje sa konstruktivnim večito mladim bićima. Dok je tako, postoji. Više o njoj možete pročitati na njenom umetničkom porfoliju.

***

Otkud znaš da je to bio otrov?
Pa, sasvim je fino prošetao po papiru.
Kakvom papiru?
Onom koji trpi nalaze.
Dobro, hoćeš da kažeš da je testom utvrđeno da je otrovan?
I gore! On je živ ubijen!
Šta? Umro je?
Nije još, ali mu smrt svakim danom u svakom pogledu sve više napreduje.
Ajd, bre, čoveče, moram li ti kleštima izvlačiti reči iz usta i to one koje si skinuo s reklamnih slogana. Ko je on?
Reče mi ime, ali pre je otišlo u redak vazduh, nego što mi se zadržalo u ušima. Kaže da je iz Lukavca, blizu Valjeva, da su njegovi generacijama odatle. Da mu niko od predaka od izvora nije umro. Eto, on će prvi.
Kako od izvora?
Njegovog, dvorišnog. S pijaćom vodom. Tačnije, bivšom pijaćom vodom.
Što bivšom?
Ta voda je zapamtila sve pakosti jednog rudnika u blizini i sad se i sama sveti – onome ko je nije zaštitio. Ili nije umeo. Sad je svejedno.
Aaa, nešto sam načuo da je dao saglasnost toj firmi da se ispituje sastav njegove zemlje. Rekoše mu da je radi nekakvog geološkog ispitivanja. Ništa strašno – otkopaju, uzmu uzorke i zakopaju bušotinu o svom trošku. Sve je bezbedno ne treba da brine – rekli su mu. A i, verovatno da je pomislio čovek, ne može mu rođena zemlja koja daje život kukuruzu i žitu da nosi u utrobi otrove. A, oni ti, eto, završiše u pijaćoj vodi, i to posle prve veće poplave.
Znači, zapaktio je sa đavolom. Pa, šta su u vodi našli?
Ogromnu količinu bora, gvožđa i litijuma i ko zna još čega, nekoliko hiljada puta veća od dozvoljene.
Mora da je jadnom čoveku pojelo organizam.
Nije još, al jede, kao što voda koja curi iz obližnjih bušotina proždire plodnost poljoprivrednom zemljištu u blizini.
Čekaj, zar zakon ne kaže da se na poljoprivrednom zemljištu, koje je obično visoke klase, ne mogu vršiti nikakva istraživačka iskopavanja bez prethodne prenamene, posebno ne rudarsko-geološka?
Zakon u zemlji gde „para vrti gde burgija neće“ – de, nemoj da si smešan!
Pre će biti da se para vrti tamo gde i burgija. Ne znam kakva je to prokleta pomama za litijumom u poslednje vreme? I to na najplodnijoj zemlji? Ej! Pa, što u Nemčkoj i Portugalu ne kopaju, gde ga ima makar tri puta više nego kod nas?
Svet je s uma sišao. Posebno ovaj administrativni, državni aparat – što bi se reklo. Pljušte dozvole za kvazi istraživačka bušenja zemlje, za trpanje najčistijih reka u cevi, za palionice, vrišti se o vakcinama i virusima, a ovamo debelo ćuti o zatrovanom vazduhu, vodi, zemlji…
Što bi reklo ono javno sokoćalo, za naše dobro. Ma, trebalo bi kao Slovenci da proglasimo zakonom reke i plodnu zemlju za živa bića, pa da tužimo svakog ko se drzne na njih! Ej, kažu, Treći svetski će se zbog vode i zdrave hrane povesti, a mi bismo sve to prodali u bescenje!
Biće da se pakao spustio na zemlju.
Nije se spustio, on nikada zemlju nije napuštao – samo je izašao iz pojedinih primeraka ljudi.
Da, baš. Kakav treba da si čovek da dozvoliš tako nešto? Pa, nije moć dečija zvečka, da s njom možeš kako hoćeš.
Možeš kako hoćeš, ali, što kažu naši stari – ne i dokle hoćeš.
Da gledaš kako se, tvojom odlukom, živi ljudi raspadaju i da i dalje guraš svoje. Zarad čega? Ta, nećeš poneti ništa s ovog sveta do crne duše koja će te kao što će i raseljavanje iz rodnih kuća one jadnike satrati. Evo, ne mogu razumeti te raspade od ljudi, Boga mi.
Ko da su učili od onog francuskog vladara. Posle njih potop.
Doslovno.
I bolje što ih ne razumeš. Čuj razumeti! Njih ne treba razumeti, nego rasterati. Pravno, najpre, a posle kako kome zapalo.
Nego, gde je sad taj čovek sa zatrovanim izvorom u sebi, je l nam se pridružuje?
Trebalo bi. Kaže i sam – nema mu druge nego kad već strada, da strada za primer. Da nam pomogne da uzburkamo masu.
Vala, poslednja vremena su došla. Ili stani ili pani. Dodaj mi taj transparent.
Evo. A, jesu li ostali gotovi?
Donosi ih Nada uskoro. Našla je neko staro srpsko platno na tavanu i malo boje. Koliko se zajapurila za sve ovo ne bi me čudilo da je negde pala i krv. Ljuti su joj transparenti.
Hajmo, uskoro će se ljudi okupiti.

***

Zdravka, hoćeš li na pauzu?
Moram, svisnuću ako ne zapalim. Ali moraš mi pomoći da skinem kombinezon, maske, rukavice i isprskam se.
Važi, zajedno ćemo, a i u noćnoj smo, neće nas niko cimati toliko. Sad su samo kovid pacijenti hitni.
A, i da cima, znaš kako me zabole. Ne mogu više. Radimo na ovom odeljenju od sedam do sedam, pri tom nam se plaća samo noćni rad od deset do šest. Ostalo ionako radimo gratis, ko da nas neko pita.
I to što kažeš, ja iz Resnika dok dođem u Batajnicu, to mi je još pola smene. Ne pamtim kada sam sa decom kvalitetno provela vreme. Jedva ih viđam. Jedva Stanka viđam. A komšije nas izbegavaju kao da sam šugava. To ume baš da zaboli.
Šta da se radi kad smo u sred ovog pakla, ja ih i razumem. Ma,hej, znaš kako kaže pesma – i ov će se lane zvati.
Previše je, Tićo, previše… Već mesecima u ušima nosim samo jednoličan zvuk respiratora, koža me svrbi od plastike, hemikalija, isparenja, smrti… Kad smo kod smrti, žao mi je onog čoveka juče, mlad je da onako ode.
Joj da, tuga. Šta mu je beše na kraju bilo?
Plućna klostridija… Taman smo mu našli adekvatnu terapiju Actemrom, kada ga je zakačila klostridija i isihod ne može drugačiji biti nego fatalan. Koliko je takvih pacijenata nastradalo, pitam se…
Je l multirezistentna?
Nažalost da, a sve ih je više.
Znali smo da će to da se desi, jer se antibiotici od početka pandemije dele kao bombone, profilaktički. Umesto da se detaljno pročešljaju nalazi krvi, da se sa sigurnošću pregledom utvrdi da je reč i o bakterijskoj infekciji, terapija se ovlaš odredi, troše se bespotrebno reagensi, pa se na kraju prepišu antibiotici i, eto – borba sa vetrenjačama.
Iako je protokol u međuvremenu promenjen, pacijenti bi da se truju, za svaki slučaj, kažu, idu od lekara do lekara dok ne dobiju antibiotik za blago crveno ždrelo. Da preduprede upalu, misle.
U praksi većina izmišlja toplu vodu, od koje se svi ošurismo – antibiotskom rezistencijom. Još malo pa ćemo u ručak da trpamo antibiotike i probiotike.
I ne čudi onda što kod teških oblika gde su pacijenti na mašinama i gde uvek idu prateće bolničke bakterijske infekcije, više nemaju šta da daju jer su ispucani antibioticima nepotrebno.
Znaš, ne mogu da verujem da ću ovo reći, fali mi ono vreme kada smo bolničke infekcije imali zbog nehigijene. Kad sam davala spinalnu ili periduralnu anesteziju obavezno sam dezinfikovala ruke, onako hirurški, pa stavila sterilne rukavice, dezinfikovala polje gde se radila regionalna anestezija, pa stavljala sterilne komprese…mislila sam, žali Bože učenja principa asepse i antisepse, još u srednjoj medicinskoj, jer se retko poštuje po našim bolnicama. Kad ono, ironije, evo nam infekcije klostridijom koja uopšte nama veze sa higijenom, s kojom se i u ovim najsterilnijim uslovima borimo.
Borimo… da se više svi vakcinišu, pa da prestnemo s ovim cirkusom od roler-koster mera.
Hej, pogledaj zvezde! Dugo ih nisam videla ovako krupne!
Valjda se nisu ustremile k nama, još nam samo one fale da popadaju po nama.
A, što bi – sami sebi radimo ono što ni jedno ustremljeno nebesko telo ne bi uspelo – uništavamo se na svim poljima.

***

Gledaj ove, molim te?
Koje?
Pa, ove što mitinguju! Gledaj, pune su društvene mreže slika! I niko s maskama, zamisli?!
Da, a posle će im đavo biti kriv kad završe u hitnoj, a slobodnih respiratora nigde.
A, što se okupljaju?
Protestuju zbog dovođenja nekog rudnika. Kao zagadiće celu Srbiju. Ogromna fama se digla oko toga.
Dobro, neko mitinguje, neko protestuje…
Kao da mahanjem onim jeftinim transparentima mogu nešto da urade.
Ma hajde, molim te. Zorka moja radi u nekoj firmi koja učestvuje u projektu, kaže – ma, to ti je gotova stvar. Velike pare se tu vrte. Džaba troše đonove.
Hajde što troše đonove, nego što nas sve dovode u opasnost. Pa, jebote, ovaj virus, bre, ima da mutira i mutira. Nikad se, bre, mi nećemo vratiti u normalu s ovakvima. Gle, ga kako je kobajagi zinuo za prirodu! Ma, garant se nije ni vakcinisao!
Ma, nema on taj intelektualni potencijal da skapira koliko je to važno. A, gledaj molim te, ovu vest. Pišijada!
Koju, koju?
Lik opljačkao neku ženu u prodavnici, koja je ostavila novčanik na pult, sumnja se ko je, izgleda ima podebeo dosije sitnih kriminalija, ali je nosio ovu standardnu hiruršku masku na snimku, pa sud ne može da potvrdi da l je on ili nije.
Lopovi su procvetali. Ej, sad ni u banku ne možeš bez maske – pazi, paradoksa.
S maskom možeš, bez para ne možeš. Oljuštiše nas za svakojake usluge, još malo pa će i konzumaciju vazduha u ekspoziturama da naplaćuju.
Da, zbog toga je Jeca advokatica protestovala sa svojim kolegama ispred suda pre neki dan.
Ja ne mogu da pohvatam na šta mi sve idu pare, samo idu pa idu. Radim, bre, ceo dan za dve kesice potrepština. Deru nas i sa cenama knjiga za školu, a ovamo viču – rađajte! Cene hrane naduvali u nebesa, pa kao ograničili! Moja Bilja naše ulje u Beču plaća evro i trideset centi, a mi, koji ga proizvodimo, 230 dinara! Turističke agencije, bre, tri godine ne vraćaju novac! Jedva smo otišli na Halkidiki ove godine da bar nešto izvučemo – a s obzirom na mere, bolje da nismo išli!
Gagi i ja smo hteli da renovirao stan, ali kad smo videli da je građevinski materijal skočio za skoro 50% – odustali smo.
Deru nas na fantomskim taksama za komunalije! Bre, treba mi prevodilac i tumač stavki na računima! Plaćamo i kablovski i tv taksu, ej – a TV nemam pojma kad sam poslednji put upalila! No, koga briga. Grejanje plaćamo i zimi i leti, iako ga zimi ima tek toliko da ne pocrkamo od hladnoće, redovno slinavi i nazebli. Da ne pričam da sam zaradila tahikardiju samo od bacanja pogleda na cenu našeg goriva na pumpama! A, što me moja Mirka nije naterala da budem izvršitelj, notar, bankar, kladioničar, inspektor… pa da i ja procvetam! Da me briga za institucije koje su okrenule leđa građanima, pa da me zabole što lekare plaćam i iz budžeta i privatno, jer nema šta tu da tražim ako nisam kovid pacijent, i ovako vakcinisana.
…Sačekaćemo da vidimo šta će da se desi. U krajnjoj liniji možda se pokupimo i zapalimo iz zemlje, jer ovde ni tla pod nogama neće ostati kako se krenulo sa budi-bog-s-nama projektima.
Možda je i bolje ne zavaravati se, pa odmah skupiti to malo zdravog razuma što nam je ostalo.
Dok nismo umislili da nam njime šetaju reptili…
Vala baš… ali gde otići kad je ludilo u čitavom svetu? Da ti kažem, džaba mom Mirku u Londonu vakcina jedna, druga, treća, kad zbog novih sojeva mora da se testira dva puta nedeljno, kako bi išao na posao. U Austriji ponovo zatvaranje…
Evo, nisam pametna. Šta kežeš na Mesec – čim budu tražili dobrovoljce za naseljavanje, ja se prijavljujem, tako mi svega. Da se nauživam tišine, daleko od zlotvora i njihovih otrova.

***

Ali, otkud znaš da je to bio otrov?
Čuj njega – bio… jeste! Dišemo otrov.
Merač opet zakukao?
O, da. Ne samo merač, vidim po mojoj Mini. Čim otvorim prozore, ona se ubi od kašlja. Al nismo odmah skontali šta je. Odveli smo je Milena i ja kod pedijatra. Vadili joj je krv. Po nalazima – sve je u redu. Uradili testove na alergije – i tu je kao sve pet. Muka me živa uhvati noću kad joj, umesto ujednačenog disanja, čujem beznadežno kašljanje. A, ne znam kako da pomognem.
Jeste li kupili aparat za pročišćavanje vazduha?
Ma jesmo. Eno ga, kako otvorim uveče prozor, tako krene da se crveni senzor.
A, kad pogledaš kroz prozor, vazduh možeš na kriške seći.
Ne znam šta se to dešava, ali znam da postaje strašno. Po meraču zagađenja planiram kad svoje dete mogu da izvedem napolje da se igra, ej, bre! Blam me da je pogledam u oči i ne znam šta da joj kažem. Znaš ljubavi, ćale nema za sve rešenje, jbg. Ne želim to.
Potpuno te razumem, brate. Što je najveća fora, mi više nemamo čak ni svoju zonu komfora, pa da se vadimo na nju kad kažemo ko zna da l će uspeti. Ko je našim pradedama govorio da l će uspeti preći Albaniju – neki i nisi, jbg, to je priroda stvari – da l im je neko govorio šta će im borba na Ceru i Kolubari? Nije, oni su išli. Išli su, tačka.
Ma daj, s kim ti nas porediš. Mi odavno nismo oni, ako smo ikad i bili. Ko nas pita, bre?! Šta mi možemo da uradimo prezaduženi do guše i ubijeni u sve pojmove, bez ikakvog plana? Lako je reći – Idemo! – a, šta ćemo posle, a? Šta posle?

***

U Republici Srbiji registrovano je ukupno 1.222.023 slučaja COVID-19 do sad. Prvi slučaj je registrovan 6. marta 2020. godine i epidemija je još uvek u toku. Molimo vas da se u cilju sprečavanja zaražavanja i prenošenja infekcije u Republici S, ali i u cilju zaštite vašeg zdravlja pridržavate propisanih preventivnih mera. Smanjite kontakt sa drugim ljudima. Često perite i dezinfikujte ruke. Izbegavajte dodirivanje lica, nosa, usta i očiju. Izbegavajte bliski kontakt s osobama za koje se sumnja da su zaražene. Koristite maske koje prekrivaju nos i usta u zatvorenim prostorijama. Izbegavajte pozdravljanje, rukovanje, ljubljenje, grljenje. Često provetravajte prostorije…