Lapot

Autor: Miodrag Miša Jovičić


Dugo nisam gledala u nebo. Sve me neka nesvestica vuče na levo i tera me da padnem. Ustajanja su mi već odveć duga, stajanja se plašim. Hodam, ako se to može hodanjem zvati. Gegam se sa štapom u ruci. Zakoračim nekoliko koraka, polako, da ne izvrnem kuk, pa sednem. Brzo se umorim. Gledam tako u jednu tačku na zidu i čekam te. Ispušim jednu, dve, tri i zakašljem se, ali ne zbog cigareta. Neki me kašalj uhvatio, pa ga lečim belim slezom. Uvek ga imam blizu sebe, na ladici koju mi levi lakat opipava. Naučila sam već i rastojanje do čaja, tako da ga ne prosipam više toliko često.
Dolazi zima, bojim se ovu neću da izdržim. Čini mi se da su noći sve duže i duže. Više mi ni „Bensedin“ ne pomaže da ih prenoćim. Popijem ti ja kafu u pet popodne, pa krenem krevet da razvlačim. Nema tu šta puno da se uredi: namestim čaršav skinem čarape i noge u lavor potopim. Nisam se kupala ko čovek, evo, ima već mesec dana, a stiže i hladnoća ‒ nema ko da me do tuš-kabine doprati. Lako bih ja ušla u nju, ali teže mi je da izađem, klizavo svuda biva, pa se plašim da ne padnem ko Anđa iz ulice. Celu noć je zavijala dok je sutradan ujutru nisu pronašli u kupatilu na podu promrzlu, bez svesti. Nije disala. Neću ja ko ona da završim. Neka meni je dovoljno i noge da potopim, umočim malo gaze u vodu i ispod miške se operem. Ne osećam se na znoj ‒ to mi je dovoljno da, ako mi, ne daj bože, pozli po noći i na prečac odem u bolnicu, ne obrukam tebe tamo. Znaš i sam kakav je svet i kako vole da pričaju posle. Čuvam te od tih jezika.
Sinoć mi je opet Branko dolazio noću. Vampir jedan, udari par puta u zid ‒ tu odma iza kredenca ‒ pa nestane. Ne može u kuću da uđe, izvrnula sam metlu ispred ulaza i stavila beli luk ispod jastuka. Zaštitila sam se nekako, ali stra’ me je. Čim on lupi po noći, ja dobijem neku snagu ‒te pravac kuina.Napipam džezvu među suđem, pa naspim vode do vrha. Palac držim po obodu da osetim kad sam je napunila, ospem malo da mi ne bude puno i stavim da se kuva kafa. Na ovo levo uvo čujem dobro. Načuljim ga ja ka šporetu da čujem kad počne da kipi i iz piksle sipam tri kafene kašike i zakuvam. Ode mi brzo sto grama kafe kad je sama kuvam. Uvek više kafe stavim, jer pola prospem pored, osetim samo smrad kad krene kafa na ringli da gori i pomolim se. Plašim se da se jednog dana ne zapalim.
Sinoć sam izgorela još jednu letnu ‘aljinu. Nek ide vragu, bolje ona nego ja! Zamislila sam se o livadama u Rakanima kad sam bila mala i osetim nešto smrdi. Navikla sam već na taj smrad od izgorene kafe, ali ovo je bilo nešto drugo. Nisam odreagovala, nego tek kad je počelo da me peče. Čim sam osetila bol brzo sam se trgnula sa brdašca i doletela ovde u ova četri zida. Žar mi je probio ‘aljinu i čarape i ispeko me dobro. Odma sam prokuvala malo kamilice koliko sam imala i stavila na bolno mesto. Neću nikome reći šta sam uradila, jer odma‘će me proglasiti ludom i zabraniti da pušim. K vragu i sa njima, pa šta mi je još ostalo!?
Čuvam ti kuću, ne brini se. Drugačije je kad neko živi u njoj i narod to zna. Zove me kćer da idem do nje, kaže da me ona malo čuva. Mani me tog njenog čuvanja, pa ja tamo ne mogu ni cigaretu bez njenog negodovanja da zapalim. A pravo da ti kažem i problem mi je zbog ve-cea. Muči me neki stomak i često ne stignem ni na vreme do njega. Nekako kad sam u svojoj kući pobacam sve što sam uneredila i presvučem se ‒ kako ću tamo da me gledaju takvu unesrećenu?! A ne znam baš dobro ni taj njihov kutak, mnogo brate krivina tamo ima, ko da si na nekom prometnom mestu, te skreni vamo levo, pa ovamo desno, ko će sve to da popamti, a kad teško hodaš sve više od deset koraka ti je ozbiljan put, ne razumeju oni to. A možda su me i razmeli, ne pitaju me više da idem do njih tako često.
Sedim ti ja ovde na ovoj mojoj međi i čuvam ti tron ‒ kad se vratiš iz Beča da ima ko da te sačeka. Jest’ da od mene neke druge pomoći nemaš, ali barem su ti vrata otvorena i videćeš nečiji iskren osmeh. Teško mu dođe kad uđeš u praznu kuću, videla sam to još ko mlada kad sam se u rodno selo svratila da prodam zemlju što nam je ostala. Ušla ja u sobu gde sam mesila hleb i pred petrolejem slova učila, kad tamo neka praznina me udari ‒ ni da zaplačem nisam mogla. Imala sam osećaj ko da sam ušla međ’ neki vešeraj i da treba nešto da operem. Čudna ti je kuća bez dečijeg plača il’ staričine kuke, tišina neka se u zidove uvukla i izjeda grede iznutra. Ko Pikilina kuća pored nas. Kako je on umro, tako se i kuća srušila. U tišini.
E, zato sam ja rekla Miši da iz šupe donese radio. Pa, nek puknu dušmani! Kako čujem da mi neko kuca na vrata ili na prozor, ja uzmem pa pojačam radio do daske. Što oni više lupaju, to ja jače puštam radio. Pravo da ti kažem, ima šta i da se čuje na njemu. Od te-vea slaba vajda. Ne znam ti ja mnogo na tom upravljaču, upalim ga i ugasim ‒ meni dovoljno. Stavio mi unuk jedan kanal, pa samo to gledam. Al’ i on mi dosadio, sve one vesti vrte jedno te isto, pa zatim „Farma“ i onda ono što me najviše nervira ‒ „Pinkove Zvezdice“. Zamisli molim te stavili malo dete da peva ljubavne pesme?! Neka idu bestraga! Ta šta on od sedam godina zna šta je to ljubav, pa te reči… to u moje vreme nije bilo. Pevaju oni svi se oduševljavaju, a ja se u sebi mislim – koji je vrag ovom svetu, pa ni deci ne dozvoljavaju da se igraju više, već odma’, ni glas nije promenilo,pravac na televiziju da mi peva. Svašta! Plašim se da mi od nerviranja ne prođe dejstvo „Bens edina“, pa ugasim te-ve. Tako se okrenem na levu stranu i čekam san.
Poslušam na tom jednom kanalu i „Dnevnik“, onaj Pajtić sve bi da nas porobi, ne znam da li si pratio šta se dešava? Preti da će, kad dođe na vlast, i penziju ovu od dvanaest ’iljada da mi smanji. Đavo će ga znati, samo da on ne pobedi, onda smo nadrljali! Kažu da nam dobro u privredi ide sada. Što bi na na televiziji lagali?! Al’ ako dođe taj iz Novog Sada ima da nas vrati opet u Slobino vreme. Pazi se za koga ćeš da glasaš ako izlaziš tamo, u konzulat, na izbore nemoj da te zanese taj tajfun, tajkun, kako se već kaže.
Ne mogu više ni taj te-ve da slušam. Nekako dani prolaze, a vidim kod unuka ništa bolje vreme nije napolju. Ne može dete posao da nađe, a tolike škole završio. Ma neće ni on da radi bilo šta, kaže da čeka pravi posao. Koji, bre, pravi posao!Pa ja sam tražila ko mlada da radim bilo šta. Ko me je pitao da li znam da pišem ili ne. Prvo sam u Beogradu služila kod doktora njegovu slepu ćerku, a zatim i po firmama kad nađem nešto da počistim. Radila sam i u čokoladi i u pivari ko sezonac i bila najbolja u svom poslu, ovi iz čokolade, kad su me zvali, kažu ‒„Na ispomoć samo Jelu zovemo, ona najbolje čisti i pedantna je u svome poslu.“ Nisam nikad pitala kolika mi je plata, ćutala sam i radila. Trebalo je para da se ćerka iškoluje, a onda si došao i ti. Posle kad sam tražila da idem u penziju, a onaj u socijalnom mi veli: „Jao, Jelo, pa vi ceo život primali ispod minimalca!Kako to?!“ Čuj kako, kako mi daju pare samo viču:„Ovo ti je topli obrok“, „Ovo ti je prevoz“, a plata mala. Ko, bre, šmirgla platu i penziju, nisam ni razmišljala tada o tome!Htela sam da preživim tog meseca, a ne da razmišljam kako ću da živim za tries’ godina. Nisam ni verovala da ću toliko da poživim. Pa čisti kafane, čisti restorane i na kraju toalet u hotel „Srbiji“. Naradila sam se dok su me oči služile i dok me taj prokleti automobil nije udario.
Setila sam se pre neki dan te saobraćajne nesreće. Vraćam se sa posla, a ono „Grožđebal“. Ja platu još nisam primila i po džepu mi krcka neki sitniš. Taman dovoljno da ti ostavim da imaš za grad. Ja ću se već nekako snaći. Razmišljam šta me je sve snašlo u životu samo mi još fali auto da me udari. Kako sam ja pošla da pređem ulicu, tako mi u susret dođu dva svetla koja me podigoše u vazduh i ja lupim glavom o trotoar. Sednem nekako posle toga (još sam imala svest), a on u rikverc i ‒ još jednom me udari (valjda da bude siguran da me je dokrajčio). Videla sam ja da su to neke bečke tablice, sigurno od ovih naših Čukurana koji žive preko… i onda mrak. Probudila sam se u postelji, a ti me držiš za ruku i plačeš. Mislio si da ću umreti. Neka, tvrda je bosanska glava.Ne možeš je tako lako uništiti.
Nekako od tog dana sve je krenulo na gore ‒ i noge mi otkazuju.Navukla se mrena na oči pa više i ne vidim. Uhvatim po neki obris senke i siluete. Počela sam da zaboravljam kako koja silueta izgleda. Ako mi levo uvo otkaže kao ovo desno, neću više moći ni da razaznam ko mi je u sobi.
Nisi stigao da me obiđeš ovo leto, a trebao si doći, čisto da vidiš da smo višnju obrali kako si nas zamolio. Ispustili smo vodu u šahti, napolju, i namestili vodokotlić.
Počela sam da se gubim u sopstvenoj kući. Krenem negde ni sama ne znam gde i samo se nađem među četiri zida, ko kad se naglo trgneš iz sna, pa ne znaš gde si. Juče sam pola sata tražila kupatilo među zidovima kujne. Srećom,morala sam na malu nuždu, pa sam uspela da izdržim i da se ne izmokrim na laminat. Krenula sam kafu da kuvam i o štap se saplela, te udarila glavom ivicu stola. Nemam snage da ustanem, evo, već četvrti sat, a tek sutra dolazi zet da me poseti. Mislim da neću izdržati.
Volela bih da vidim i da ti u pismo sve ovo mogu napisati.


*priča objavljena u časopisu Sveske, broj 132, jun, 2019. str. 35, u Danici 2020, godišnjaku Vukove zadužbine, na stranici vauars.blogspot.com (https://vauars.blogspot.com/2019/09/blog-post.html)
Ponela je prvu nagradu „Dositejevo zlatno pero“ za 2019. godinu.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s