Šaka puna sveća


Za S.

Pred kraj juna bila sam u Bohumu gost na seminaru prestižnog Ruhe univerziteta. (Na samom ulasku u ovu rursku oblast obrisi zečijih iznutrica širili su se asvaltom). Poslednji sendvič koji sam pripremila u Beogradu već je izgubio svoje konture i izgužvao se u rancu punom knjiga. Zvuk aplikacije na telefonu pola sata podsećao me je da je vreme za vodu, te se kolega preko puta mog sedišta ponudio i pritekao u pomoć. (Ovo je jedina nelagoda koju sam osetila u putu.)
Na seminaru, pored standardnih doktora koje sam viđala (od kojih ništa novo nisam očekivala da čujem), pojavila se i gospođa Tompson, diretorka obližnjeg hospisa Sveti Hildegar, koja je održala predavanje na temu palijantivne nege. Mene je kao zagovornika eutanazije izuzetno zanimala ova tema, te sam sa posebnom pažnjom odslušala njeno predavanje.
Kao što znate, pre šest meseci umro mi je brat. Kada je Dejan upao u poslednji stadijum raka, hemoterapija je pravila više štete nego koristi. Svakodnevna povraćanja su se povećala i prelazila su dvocifreni broj. Kada su doktori shvatili da ne mogu više da mu pomognu, pustili su ga da kod kuće umre. Zauzimao im je krevet u bolnici koja je u svakom trenutku bila prepuna, osim u prazničnim danima. Tih nedelju dana u kući konstantno je spavao ili vrištao od bolova, a otac i ja smo igrali svoju igru.Tek pošto smo iz Hrvatske nabavili medicinsku marihuanu i krenuli da je dajemo Dejanu, počeli smo i mi da spavamo. To nam je, doduše, rešilo samo problem večeri. Dejanova buđenja su postala ruleti i u tome se sastojala naša igra. Ko bi se probudio sa više volje, taj je budio i Dejana, proveravajući da li je živ. Igrali smo tu igru nedelju dana, u želji da i otac i ja svako jutro izgubimo, pa da možemo da ponovimo ovaj naš okršaj i sutradan. Na kraju je izgubio otac, a meni je ostalo da počistim stan i tu negde, među izlučevinama svoga brata, ubedim sebe da je eutanazija pravi put.
Gospođa Tompson nam je detaljno objasnila razliku između palijantivne nege i distanzije, terapijske upornosti koja se primenjuje u svim državama. Palijantivna nega se fokusira na lečenje nus pojava glavne bolesti i kao takvoj, primarni joj je cilj da omogući smrt bez bolova sa što je moguće više dostojanstva u životu. Kao glavni primer svoje teze uzela je u obzir svoj hospis gde je proučavala pacijente i navike koje su uspostavili poslednjih dana.
Njeno predavanje prihvatila sam sa dozom skepse, jer se veći deo izlaganja svodio na poverenje. Iako se kod nas, istina, pojavio prvi hospis, pravu primenu palijantivne nege nisam imala prilike da vidim. Ovakvo, pre svega skupo lečenje za sada je samo san malih i ekonomsko siromašnih zemalja poput moje. Na koktelu posle predavanja prišla sam gospođi Tompson i izrazila želju da se uživo uverim u rad njenog hospisa.
Na ovaj moj predlog odmah se složila i dodala da bi trebalo da ostanem još pet dana ne bi li stekla bliži uvid u način njihovog rada. Dalji tok razgovora dešavao se nekako spontano i u jednom trenutku shvatila sam da je pola jedanaest i da sedim u nekoj pivnici u Bohumu, jedem kobasicu i, sa tek načetim drugim pivom, pričam o Murakamiju. Na moje insistiranje platila sam račun za obe i u telefonu upisala adresu hospisa. Gospođa Tompson se ljubazno ponudila da bude moj lični vodič ‒ pokazaće mi primenu palijantivnog zbrinjavanja u praksi. Kaže, biće mi dostupna za svako pitanje.
Sama zgrada hospisa Sveti Hildegard podsećala me je na starački dom kog sam imala prilike da vidim na Miljakovcu. Velika spratna kuća, sa novom zelenom fasadom nije odavala njen bolnički status. Ispred samog objekta pružao se vrt sa sveže pokošenom travom i drvećem sa strane gde je počinjao park. Gospođa Tompson me je sačekala ispred belih ulaznih vrata sa standardnom dobrodošlicom, požurujući me pritom da uđemo unutra i sklonimo se od sparine. Tokom našeg sinoćnjeg razgovora saznala sam da je ona zapravo medicinska sestra u obližnjoj bolnici, a da je njena pozicija upravnice ovog hospisa volonterske prirode, kao i da su svi u ovoj ustanovi zaposleni na volonterskoj bazi.
Pod prijemne sobe, koja je prva prostorija na ulasku, bio je pokriven parketom, svetle braon boje, dajući joj neku toplotu. U uglu prijemnice postavljen je mali sto prekrivem belim miljeom na kojem se nalazila upaljena sveća. Tek kada mi je gospođa Tompson objasnila razlog njenog plamena, više sam obratila pažnju na njen sam oblik. Naime, sveća se u ovom hospisu pali svakoga jutra u znak svojevrsne izjave saučešća za tek preminulog, a kako je ova kuća i namenjena za lepo umiranje, tako se i sveća pali svakodnevno, sa pauzom jedino noću, kad i ptice zaćute. U međuvremenu redovna zaliha potrepština stigla je u hospis. Mladić koji je bio zadužen za nabavku uzeo je šaku punu sveća i stavio u obližnju fioku. U nekom trenutku primetila sam i nedostatak crne trake na sveći, a ubrzo i manjak crne boje u hospisu. Sve je bilo uređeno u svetlom tonu, samo je ta upaljena sveća gorela radi uspomene i života samog.
Penjući se na sprat, gde su bile sobe pacijenata, primetila sam i veliki broj rodbine koji se kretao hospisom. Oni su bili uključeni u rad sa obolelima kao i osoblje ove ustanove pomažući u što kvalitetnijoj nezi. Zidovi sobe su do pola popunjeni belim pločicama, a druga polovina je bila takozvani slobodan zid na kojem su bolesnici imali prava da okače šta žele. Prva soba u koju sam ušla bila je puna glava trofejnih životinja ‒ simulirajući tako lovačku kolibu. Kasnije se ispostavilo da u njoj obitava izvesni gospodin Johan, koji je kao strasan lovac želeo poslednje dana da provede sa lovačkim trofejima.
U sobi pored nje bio je mrak. Zamračeni su prozori tako da se u njoj na početku ništa nije videlo. Po našem ulasku gospođa Tompson je otvorila šalone i prizvala junsko sunce da se probije kroz okove prozora, poput fudbalske lopte. Zidovi su bili prazni, a u uglu sobe nepomično je ležala starica. Prišavši njenom krevetu uvidela sam da su joj oči otvorene, a tačkica koja je nekada bila zenica prelila se u svetlo braon boju. Gledala je negde ka plafonu kao da ga je sekla pogledom i tražila nebo iznad njega. Na komešanje u susednoj prostoriji gospođa Tompson se uzbunila. Na nerezumljivom nemačkom doviknula je i otrčala u pravcu meteža ostavivši me samu u sobi sa staricom. Mogla sam da primetim njene naborane prste požutele od duvana kako oponašaju trešenje pepela u zamišljenu pikslu. Odmakla sam se od kreveta i zagledala se u njen prazan zid. Začudilo me je što nikakvi uzorci njenih sećanja nisu bili okačeni na njemu, te nisam mogla da ocenim o kakvoj se osobi radi. Na stočiću pored kreveta nalazili su se sat i nekoliko banana, a na drugoj strani ‒ pelene i voda. Uzevši u ruke njen Šafhauzen džepni sat (za koji će se kasnije ispostaviti da je sve vreme bio neispravan) učini mi se da sam čula nerazgovetni šapat. Međutim, prislonivši svoje uho bliže njoj, sasvim jasno sam mogla da razaznam da me moli za pomoć.
‒ Žele da me otruju! Pomozi mi! Svi su ljubomorni na mene.
Uhvatila sam je polako za ruku i upitalo ko, ko to želi da joj naudi.
‒ Prekoputa mene, Ona! Ona me ne voli! Kako ugasi svetlo, tako dođe da krade od mene. Uzela mi je vodu! Merka i moj sat! Vreme mi krade.
Okretala sam se oko sebe iako sam znala da nema nikoga. Dan se razbuktao u sobi tako da sam mogla svaki kutak da vidim.
‒ Nikoga nema sa vama ovde – smirivala sam je – Na sigurnom ste, nemate razloga da se plašite.
Zvuk koraka u pozadini umirio ju je. Gospođa Tompson se vratila u sobu i zatekla me iznad staričinog kreveta.
‒ Upoznali ste Helgu. Ona je ovde već četiri dana. Dementnost ju je uzela pod svoje. Totalna atrofija, nažalost. Počela je polako da se gasi, slabo je razumemo. Nije mogla da nam da tačna uputstva šta želi da joj okačimo na zid, a ni deca nisu znala šta bi je usrećilo. Insistirali su da je dovedu ovde. Njen sin je procenio da su ovde najbolji uslovi da umre, smirena i spokojna.
‒ Rekla mi je da je vi ovde trujete?! – U blagom šoku sam je prekinula.
‒ Odbija hranu. Kada ima snage da priča, misli da smo je oteli i uglavnom se svađa sa nama. Ratoborna je, pokušavamo da je smirimo kako god umemo. Prvih dva dana dolazili su fizijatri i radili sa njom, dizali je iz kreveta, ali sada i to odbija. Juče smo joj ispunili želju i dali cigaretu, strastveni je pušač. No, opekla se na žar, nije mogla da je drži u ruci.
Helga je polako ruku podigla i mahala u pravcu stočića gde je bio sat. Blago sam se naježila, jer sam iz dugogodišnje prakse na gerijatriji znala da stariji ljudi, kada osete da im vreme izmiče, traže svoj sat. Poslednji put bi da čuju kako vreme protiče. Stavila sam joj Šafhauzen u ruku i polako ga poklopila dlanovima. U tom momentu je, kao vođena nekom nevidljivom silom, dobila iznenadnu snagu ‒ krenula je da mlatara rukama i čupa pelenu sa sebe, sve to propraćujući snažnim vriskom. Učinilo mi se da čujem kako kroz škripu glasnh žica govori: ne čujem, ili ne čuje se (nisam mogla da razaznam taj nemački). Bezuspešno smo pokušavali da je smirimo, a na sve to i moj telefon počeo da oglašava vreme kada treba da popijem vodu. Smeša zvukova u prostoriji je postala nepodnošljiva. Svo osoblje se skupilo pored Helginog kreveta. Njihove nervozne senke na belom zidu zatitrale su kao plamenovi sveća u stisnutoj šaci.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s