Fotografija bez pogleda

Na jesen često imam noćne more, navikao sam da dodju čim lišće požuti, ali na strah nisam. A ni na ove noćne smene. Tamo negde oko 4 ujutru uvek mi se prispava. Osetim kako kapci postaju sve teži, misli tiše a slika sve mutnija. Samo kada bih mogao da legnem…

Uh, opet sam zaspao. Dobro je da kafu nisam prosuo. A i onako se već ohladila. Valjda neće niko gledati kamere. Koliko je sati uopšte? Pa da, 4 i 15. Bolje da ja napravim još jedan oblizak objekta, taman će mi prijati i razbudiću se. A i vreme će brže proći, Uh, još manje od 3 sata do kraja smene. Izdržaću. Opet mi je mokra uniforma, pa ja…

Tako se naglo trgao iz sna da zamalo nije prosuo vec ohladjenu kafu. Na jesen često ima noćne more i navikao se na njih, ali na strah nije. A, ni na na noćne smene. Tamo negde oko 4 ujutru mu se prispava. Bori se on, ide u vanredne  obilaske  objekta, popije jos jednu kafu. Rekle su njemu mlađe kolege da pije energetska pića, ali zna on da su to otrovi, nije zdravo. Često pomisli da bi mu se manje spavao kada bi zapalio makar jednu cigaretu. I obavezno mu se omakne jedan sasvim mali pokret ivice usne u kojem se krije ona opasna zavisnička ljubav. Moj tata kaže da i dan danas, 10 godina otkad nije zapalio , kada uđe u auto i da kontakt , poželi miris duvana. Tako i on, voleo je uveče kad ga probudi strah da ustane iz kreveta i zapali jednu. I onaj prvi dim uvuče kratko. Onda se trgne i mora sve monitore da proveri, ali i čitav muzej, da bi se uverio da je sve u redu. Radna košulja mu je bila mokra od užasa koji su ga morili u snu i pogužvala se. To ga je dodatno uplašilo. Ovaj posao mu je bio neophodan, još samo nekoliko meseci i uspeće da ode u penziju. Ako naiđe kontrola i vidi kakva mu je košulja kazniće ga smanjenjem plate. Namrgodio se na tu pomisao i zacrveneo. Uzeo je gutljaj hladne kafe i krenuo u obilazak muzeja. Kolena su ga bolela i lekar mu je rekao da valja da šeta, tako da on u svakoj noćnoj smeni obiđe ceo muzej, od praistorije do savremene umetnosti. Nikad ranije nije obraćao pažnju na umetnost, niti je mnogo verovao u nju. Ceo život je verovao u rad, poštenje i trudio se da bude vredan i dobar domaćin, kao što je njegov otac bio. Decu je silno želeo, ali nije im se dalo. Trudio se da ne pati zbog toga da ne bi Daru rastužio. Cinični posmatrač pomislio bi da se osmehuje na vinčansko zlato, ali misao na Daru još uvek mu ukrade osmeh. Popeo se na prvi sprat, srednji vek. Znao je da je sve u radu, ali ipak voleo je da zastane kraj slika svetaca.  Gledao ih je i od prvog dana se čudio kako su te slike u muzeju, a ne u nekoj crkvi. Zapitao se da li posetioci muzeja požele da se pomole ispred slike nekog sveca. Pogledao je u sliku Raspeća i pokušavao da se seti kada se poslednji put molio. Pokojni otac ga je učio da uvek legne na počinak posle molitve. Zagledao se u pažljivo oslikane Isusove oči i iznenada se setio svoje poslednje molitve. Bila je to Ivanjska noć, poslednji sati njegovog oca. Da li iko zaslužuje da umre na tolikim mukama? Umetnik je uspešno naslikao grčeve na telu sina božijeg i Rajku kroz pamćenje proleteše očevi bolni krici. Isus se mučio jedan dan, a moj ćale šest meseci – ljutito je pomislio. Okrenuo je leđa slici, zažmurio i setio se svog desetog rođendana. Tada ga je otac prvi put vodio na kampovanje. Setio se ukusa pečene ribe koju su zajedno upecali na jezeru, setio se uzbuđena što spava u šatoru. Kod kuće i dalje čuva perorez koji je dobio od oca tog dana. Izvukao je mali novčanik iz džepa i izvadio očevu sliku. Odmah mu je uhvatio pogled. Zatim je stisnuo očne kapke, raširio nozdrve i uspeo da projektuje lik oca u sećanju. Sve teže mu je uspevalo da se seti njegovih očiju. Otvorio je oči i ugledao cev pištolja.


Sunce je obasjalo sliku okačenu na zid i jasno su se mogli videti potezi kičice. Na likovima se video, kako strah, tako i blaženstvo što ovu sliku čini tako vrednom. Naslikati Isusa tako da se u tom liku vidi sva njegova čovekolikost i svo božanstvo je savršenstvo koje proizilazi samo od umetnika koji uspeva da pomiri sve suprotnosti u sebi. Sunce je naglasilo oči sina Božijeg koje su gledale u njega dok je čitao vesti na svom pametnom telefonu. Svi portali preneli su vest o ubistvu starog čuvara muzeja i krađi veka. Dragocenosti koje su odnete ne mogu da se mere materijanom vrednošću. Na tu rečenicu ironično se nasmejao. Naravno da sve ima svoju cenu. Platio je on popriličnu svotu novca za Tuluzov „Portert mlade zene“. Samo mu je žao što majstor krađe nije prvo njemu ponudio Jovanovićevu sliku. Ipak je ona najvrednija. Može da pretpostavi koji kolekcionar ju je kupio. Neće taj hteti da proda. Kao što ni on ne prodaje svoje dragocenosti. Pogledao je u Rembranta, najvredniju sliku što poseduje. Ustao i stao ispred nje tako da je zaklonio sunčeve zrake. Svaki dan se divio njenoj savršenosti. Ti kontrasti, igre svetla i tame, uplašene oči apostola i njihovo gordo držanje. To treba znati videti, mislio je u sebi. Mrzeo je galerije i muzeje. U njima posetioci uopšte ne vide lepote jedne slike. Dođu do nje, malo se zagledaju ali nedovoljno da bi videli tu lepotu i uzvišenost koju on vidi. Samo on! Zato je i postao kolekcionar, zato je i počeo da nabavlja dela na crnom tržištu. Zato je i počeo da naručuje krađe. Ljudi ne znaju da cene umetnost. On je tu da je sačuva. Da je zaključa u svoj salon i da niko više ne vidi ono što i ne može da vidi. Svakoj slici iz kolekcije posvećuje posebnu pažnju. Sve su u posebnim ramovima, imaju sjajne uslove a i sam se bavi restauracijom pa ih sredjuje kada je vreme za to. Zagledao se u Isusove oči. U njima nema prekora. Zatim mu je pogled odlutao na očevu fotografiju. Ima već pet godina kako ga nema. Zahvalan mu je što je od njega naučio da vrednuje stvari, da ih čuva. Od oca je nasledio jedan deo svoje kolekcije, ali matori nije verovao u crno tržište. Smatrao je da je to rabota nedostojna umetnosti, ali Damjan je verovao da otac nije imao dovoljno petlje za taj posao. Prišao je bliže fotogafiji. Ni na jednoj nije uspeo da uhvati očev pogled. Na svakoj ima tu gordu pozu, zagledan u daljinu, kao da je čitav svet nedostojan njegovog pogleda. Nerviralo ga je to kod oca. Pored fotografije stajala je polica sa maketom aviona marke Messerchmitt. Dobio ga je od oca za svoj deseti rođendan. Setio se kako je bio oduševljen i silno je želeo da se igra avionom. Otac mu je tada rekao da maketa nije igračka, da mora da stoji na polici i da može da je gleda. Nije mu to tada bilo jasno. Razmišljao je tada ako igračke ili makete dovoljno dugo stoje same na polici i niko ih ne dira i ne igra se s njima da će biti usamljene. Tužne. Počeće da trunu. Da li trulež nastaje iz usamljenosti? Dobro se zagledao u očevu fotografiju bez pogleda. Još nije našao odgovor na dečačko pitanje. Prošetao je po svom salonu gde su izložene slike. Svaka je zračila posebnom lepotom. Lepotom koja nema cenu. Osećao se kao bogočovek kome je dato da uživa u ovim blagodetima. Njemu i nikome više. Izašao je van i zaključao salon. On je čuvar umetnosti i ključ ne poverava nikome. Samo, setio se da je najvredniju sliku iz muzeja dobio drugi kolekcionar. Pognuo je glavu i duboko uzdahnuo.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s