Čekaonica

Autor: Anđelija Dejić

Nekada se naša ulica drugačije zvala, sada retko ko i može da se seti kako tačno, ali svi znaju da je promenila ime. Prodavnica je uvek bila na istom mestu, menjali su se vlasnici ali je uvek bila na istom mestu. Baš tu, na raskrsnici naše i Beogradske ulice. Sa svih strana mogli su se ujutru videti stariji žitelji našeg komšiluka kako idu po novine, hleb, mleko i malo razgovora sa komšijama. Svi su oni voleli taj jutarnji ritual, svako je imao poseban ton kad izgovara ono: Dobro jutro, komšija! Poput eha, odzvanjao je ulicom taj njihov dobronamerni pozdrav, leteo do svakog otvorenog prozora i uvlačio se u sobe jos uspavanih mališana i spremao ih za novi dan. Neki od njih hodali su uz pomoć štapa, ali nisu odustajali, makar ne u letnje doba, od jutarnjeg odlaska u prodavnicu. Zimi, nisu se tako često viđali, jer zima je opasno doba za one koji su prešli sedmu ili osmu deceniju života. Svaka poledica predstavljala je smrtnu zamku. Zato, s prvim znacima proleća našu ulicu su pored, kao pamuk belog, procvetalog drveća krasile i sede glave naših starih. Srećni su bili što se vide, što i dalje hodaju i što su dočekali još jedno cvetanje trešanja. Zbog svega toga ta prva prolećna dobra jutra bila su najlepša i najiskrenija. Voleli su ti naši stari da sede ispred svojih kuća i da posmatraju užubani radni narod, mlade, kako idu na posao i da komentarišu kako je u njihovo vreme narod bio vredniji. Sećaju se kako su oni išli na posao, kako je ulicom prolazila kolona radnika, svako ka svojoj fabrici, kancelariji ili gde su već radili. Sada toga nema. Nece ljudi da rade kao nekad, mislili su oni i bili su ljuti zbog toga. Oni su svoje penzije pošteno zaradili, možda ne mogu baš da žive spokojno od toga što imaju, ali ako se dobro prištedi, nekako se istera do kraja meseca. Mladi ne štede, vide oni sta ti mladi kupuju u prodavnici. Neće samo hleb, mleko i novine. Tu su razni namazi, te sa ukusom paprike, te sa mirođijom, pa šunke pa cigarete pa časopisi ovi, casopisi oni. Neće niko da pravi ajvar, ostavlja kupus, da kuva džemove. Nekada se znalo koje je godišnje doba po mirisima iz kuhinje. Proleće je kad se oseti miris soka od zove, leto se poznalo po slatkom od malina a jesen, naravno, po ajvaru i džemu od šipurka. Ima i sada toga, ali retko. Plasile su se te bake da ce se izgubiti ti dragoceni recepti koje su one jos od svojih majki ili svekrva nasledile. Bezuspešno su pokušavale da ih proslede svojim kćerkama, snahama ili unukama  i uvek su dobijale isti odgovor. Kako danas nema vremena za toliko kuvanje, kako moraju da rade i da ce sve to kupiti u prodavnici, i to ne u ovoj našoj prodavnici, vec u velikim supermarketima u gradu. Sećaju se naši stari kako su nekada  godišnja doba lepše mirisala. Baš o tome je mislio deda Drago dok je čekao svog komšiju i vernog prijatelja deda Ljubu da dođe na partiju šaha. Zadnjih 20 godina, otkad su u penziji, igrali su svaki dan šah. Na sto deda Drago postavi staru, drvenu tablu sa drvenim figurama koje je sam napravio onog dana kada se penzionisao, i ceka da sat otkuca jedanaest i tad stize Ljuba i partija može da počne. Željno je iščekivao da mu prijatelj dođe, jer juče je izgubio i morao je danas pobediti. Smišljao je unapred taktiku, šta da uradi ako bude beli, a šta ako bude crni igrač. Čini mu se da je i sanjao današnju partiju. Toliko se zaneo, da nije ni primetio da je već bilo jedanaest i pet, a Ljube nema.  Šetao se po kuci levo, desno, zavirivao kroz prozor, ali nije ga video. Isprva je bio ljut što kasni, a zatim mu prodje jedna strašna misao kroz glavu i odmah je panično otera. Prošlo je jos tačno sedam minuta, kad udje Ljuba na vrata.

-Aman čoveče, kasniš dvanaest minuta!!

-Znam, znam izvini, zadržao sam se…

Dobro je razumeo Ljuba Dragovu ljutnju. Kad se zađe malo dalje u starost, lepo je kad je sve na mestu i sve u tačno vreme. Mladost je za nalaženje navika a starost za uživanje u njima.

– Što kasniš, je li se nešto desilo, kako su ti deca? Sa zebnjom upita Drago.

– Dobro je, nije nama ništa, nego Prle u bolnici…

Zaćutali su obojica. Kuća deda Draga nalazila se bas prekoputa kuće deda Prleta. Njihovi sinovi su najbolji drugari i pre trideset godina su zajedno otisli u Australiju i tamo izgradili svoje zivote, pokrenuli firmu oženili se, dobili decu. Drago i Prle posvadjali su se pre pedeset godina i otada nisu ni reč progovorili. Prođu jedan pored drugog i nema pozdrava, sretali su se u prodavnici i pravili se da ne vide jedan drugog. Dočekivali su i pratili svoju decu, radovali se njihovom dolasku, čak iako ne dolaze obojica, ali ništa nije moglo da ih natera da jedan drugom požele dobro jutro. Njihovi zajednički prijatelji, kao što je deda Ljuba, jos pre četrdeset godina su prestali da ih ubeđuju da se pomire, jer su dobro znali da su obojica tvrdoglavi i da nijedan neće prvi popustiti. Mlađi su znali da njih dvojica ne govore, da je tu bila neka svađa  sredinom prošlog veka, i bilo im je zanimljivo da ih posmatraju kako hladnokrvno prolaze jedan pored drugog, danima, nedeljama i godinama a nikada ne razmene ni pogled , ni jednu jedinu reč. I obojica su bili ponosni na tu svoju istrajnost. Pažljivo oko moglo je i kod deda Draga i kod deda Prleta da uoči taj ponosni sjaj dok uzdignute glave ćutke prolaze jedan pored drugog. Ipak oni pola veka nisu progovorili ni reči, a svaki dan su se viđali i životi su im isprepletani, obojica su u tome videli nešto vredno poštovanja. Dok su bili mlađi išli su oni i po veseljima, svadbama i ispraćajima u vojsku, bilo je nekada i rakije i muzike i pomračene svesti, ali ništa ih nije moglo opet zbližiti. Sad po stare dane, sretali su se po sahranama svojih bliskih drugova, baš prošle godine kad je umro deda Jova obojica su bili na sahrani. Skrhani starci, oplakivali su svog druga, deda Drago patio je i sećao se kako su Jova i on svakog dana zadnjih pedeset godina zajedno pili jutarnju kafu, činilo mu se da je za svaku popijenu kafu prolio po deset suza. Znao je da će mu se život i navike promeniti i patio je što neće više nikada čuti Jovu kako priča svoju, već naširoko poznatu i više puta izmenjenu, priču o tome kako je uspeo da pobegne sa streljanja na Kadinjači četresprve. Malo dalje od njega, stajao je deda Prle i prolivao suze za svojim drugom i kolegom sa kojim je trideset godina radio u istom preduzeću. Istog dana počeli su radni vek i istog dana se penzionisali. Sećao se Prle kako je čekao Jovu da završi svoju kafu sa Dragom pa da pređe kod njega kući da igraju karte. Deda Jova je umro a nije dočekao da mu se prijatelji pomire. A patili su i Jova i Ljuba zbog te svadje. Morali su uvek da vode računa da nekog ne uvrede i da obojici posvete isto pažnje. Nekada su maštali kako bi lepo bilo da se sva četvorica opet skupe, kao nekad pre te proklete svađe, pa da igraju karte ili da popiju makar kafu zajedno. Do pre više decenija pokušavali su Jova i Ljuba da ih na dobronamernu prevaru nameste na isto mesto da sednu ne bi li propričali, ali svaki put je bilo bezuspešno. Nadali su se da će se stvari promeniti kada su Marko i Milan otišli za Australiju, da će ih ta čežnja za decom zbližiti, ali uzalud. Nije ovo bio prvi put da deda Prle ode u bolnicu, ali još uvek ovog proleća nije išao u prodavnicu. I varate se ako mislite da Drago to nije zapazio. Jeste i te kako. Primetio je da nema kome da se ne javi na ulici. Znao je da je bolestan, pa i on sam je bio bolestan i taj prokleti kuk ga je mučio, ali nije se dao i išao je i dalje svakog dana po hleb i u šetnju do parka sa svojom Marom. Ali isto tako Drago je poznavao svog druga Ljubu, nikada do sada mu nije pominjao kad je Prle loše, a i znao je da pročita šta piše na njegovim borama. A nije pisalo ništa dobro. Video je Drago da je Ljuba baš zabrinut.

-Ma žilav je on, izvući će se. Reče Drago, ne  bi li utešio druga. Ljuba se brecnu. Ovo je prvi put posle toliko godina da je čuo da Drago kaže nešto za Prleta. Koliko mu je bilo drago, toliko se i uplašio.

-Ih, osamdeset peta mu je, plašim se da nema više vremena. Svi smo tu pri kraju, eto prođe godina kako nas je pokojni Jova napustio, a meni i dalje čudno da kažem pokojni.

Obojica su se namrgodili na ove reči. Nije im bilo pravo što je došlo njihovo vreme za umiranje i što čekaju ko je sledeći i plaše se, ne toliko da su baš oni ti koji su na redu, već da će ispratiti sve i na kraju ostati sami u čekanju.

-Ne mogu da igram šah danas, odoh da čekam da mi jave šta se dešava a i Milan je krenuo iz Sidneja, ne ljutiš se?

-Ne ljutim, ajde pa dođi sutra.

Zbunio se Drago dok je pratio Ljubu. Znao je da nije dobro čim i Milan dolazi. Nije znao šta da uradi, a i Mara nije bila kući, u ovo vreme ona pije kafu sa Ljubicom. Bio je sam. Bilo mu je žao Ljube, setio se kako su prošle godine zajedno čekali vesti o Jovi, tešili se međusobno. Sad Ljubu nema ko da teši. Pokojna Jela mu je umrla još pre pet godina, Mara i dan danas pati za njom. Nije mu bilo prirodno da ga on teši, a možda je trebalo? Sad se skroz namrgodio, osećao je kako mu se bore i obrve dodiruju. Ne bi znao ni koga da pita šta da radi, ne zna nikoga ko je bio u ovakvoj situaciji. Pitao se da li je Prle mislio na njega. A što bi, pedeset godina nije se potrudio da se pomirimo, istina nije ni on ali ipak je Prle taj koji je trebalo da se izvini. Onda mu se lice skroz opustilo. Proletelo mu je pitanje kroz glavu- za šta da se izvini? Trebalo mu je par minuta da se seti zbog čega su se posvađali. Prelistavao je sećanja i unervozio se što ne može odmah da se seti. Napokon se setio i bilo mu je lakše. Ipak nije lud. Ipak postoji razlog zašto je sve to tako, zašto Ljuba pati sam, zašto nije zajedno plakao sa Prletom kad su sahranjivali Jovu i kad su im deca odlazila. Sad već nije mogao da zadrži suze. Setio se da Marko nije bio od prošle godine, da nije igrao karte godinu dana, da je poslednji put pre pola veka išao na pecanje. Zapitao se kako je moguće da su sebi to dopustili, sve se promenilo za ovih pedeset godina. Nema više Jove, Jele, nema više ni njihovih preduzeća ni džema od šipurka, zar će posle njih ostati samo njihova svađa? Zar će po tome da ih pamte? Čuo je da se otvaraju vrata. Brzo se primirio i obrisao suze, znao je da Mara sporo hoda sa štapom, nije mogla nikako da se navikne, a nije mogla ni bez štapa. Video je da rukavom briše suze. Stajao je zaleđen. Postoje ti momenti u životu koji traju duže nego u realnom vremenu. Pogledao je Maru, sa štapom, pognutu od starosti, setio se kako je bila lepa kad ga je Prle upoznao sa njom.

-Sad me zvao Marko na mobilni, da si živ i zdrav umro je Prle malopre.

Izgovorila je u dahu i zaplakala. Dogegala se do stolice i sela, naslonila glavu na ruku i jecala. Drago je i dalje stajao u mestu. Polako je izašao ispred kuće i pogledao ka Prletovom domu. Dobro je znao onu trešnju kraj kapije. Procvetala je i ovog proleća i krasila njegovu ulicu kao i svake godine do sada.  Vetar je njihao behare i poneka latica je opadala dole na put. Poželeo je da još jednom vidi Prleta kako izlazi u onoj njegovoj zelenoj jakni da zalije cveće, i u svojoj mašti prešao je ulicu i viknuo- Dobar dan komšija! Prle se ne bi dao zbuniti, odmah bi uzvratio pozdrav. Znao je deda Drago vrlo dobro da bi pokojni deda Prle uzvratio pozdrav. Seo je na stolicu ispred kuće i nastavio da mašta.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s