Zagonetka

Izbor iz rukopisne zbirke Marice Ćosić

Stvaralački portfolio Marice Ćosić

Marica Ćosić

Prihvatanje

Čoveče,

vrati onaj trenutak

kad je čuperak na čelu

jurio za vetrom

i kada su oči gledale

čiste boje.

Zaustavi vreme.

Parališi snove.

Umiri atome misli

 i koraka.

Neka um tišinu pozove.

Udahni vazduh,

pluća da sputana

prodišu.

Ne brini,

činjenice te čekaju

na istom mestu ne nestaju

neprihvatanjem,

samo se vremenom

ključevi za njih

po meri narežu.

Potop

Svi mi gledamo na jedno oko.

Kada bismo pogledali na oba

beonjače bi bile večno plave

.

Zatečene od neočekivanog

neme od konačne istine

sluteći bespreobražaj

plašeći se te suštine

Utonule bi u nepovrat misli

shvatajući da korak nazad ne postoji

pred ambisom bi uočile

da konačnost ivice kroji.

Bonjače bi vidno odudarale

i pitale se

zašto drugi skrivaju

pola vidnog polja.

Možda bi samo to uspela

do potpunog utapanja.


Pareza

Želiš da pomeriš planine

i namestiš oblake,

lepšeg Boga i anđele

da me čuvaju.

Čujem pogled,

kaže da više ne može da priča.

.

Iznad tebe je haos nereči.

Zagrlila bi me, ali se plašiš,

da to ne bude mali

i nepamtljiv zagrljaj

ili čak suviše jak

pa da se zapitam

za tvoje mentalne noge.

Razgovor tebe i noći je čest,

proveden pogledima,

mislima,

molitvama…


Slika bez reči

Svi smo mi pomalo ljudi bez usta

sa mišljenjem da nam je Neko ušio usne

ili da smo (sa)mi odlučili tako.

Rezultat je isti.

Da zapečatimo

nemušti mišić.

Da ga ubijemo.

Aura sivila,

najmirnija.

Mislimo da je bezbojno

bezbolno.

Mislimo da turbulenciju

ne možemo preživeti,

iako se nismo ni vozili avionom još.

Ruke nam neme,

atrofirale,

a nisu ni svesne

da mogu napraviti

sopstveni let

samo ako prstom pokažu gde

i njihov je svet.

Vidimo,

al ne uočavamo više

dobro od zla.

Spoj u ravnodušnosti.

Pogled ponekad obojen bunilom.

Suza ni na vidiku.

Ćutanje, pa pucanje.

Bez praska.

Kumulacija sramote

iako glavu držimo

na ramenima,

ispod stopala nam je

zakopana golim tuđim rečima,

koje su u nama otvorile

bezdno.

Izbrisano sećanje

na osećaje.

Trag ćemo ostvariti

u sledećem životu.


Porodica

Od čega ste gradili krov

kad ima rupu i iz njega kaplje?

Od ljubavi uglavnom.

Lepili smo ga

tolerancijom i strpljenjem

sad da propust

sagledamo dobro iz svakog ugla,

kako bismo shvatili

čime da je popunimo.

Možda oproštajem.

Ako smo zaboravili u temelju,

dobro je da ga vratimo na vrh,

jer kada roda sleti na krov

svi znamo da dolazi sreća

i niko se ne pita

sta se nalazilo pre toga

na velikim kućnim plećima.


(Za)obilazak

(Za)obići

oštećene         momente   bitnosti

nedorečene      susrete      mašte

ometene         ljubavi      zanavek

nedovršene      magije      svetlosti

preterane        iskaze       moći

halapljive        sreće        nade

načete          krajeve       noći

naglašene      emocije       gladi

Svetlost u mraku.

Tminu u zraku.

  • Pesma je objavljena u zborniku „Poezofija“, septembar, 2019.

ReForma

Oko nas Senke.

Tačka od kvadrata,

kocka od kruga.

Odraz izobličenog od običnog.

A mi

golotinja u ogledalu,

obučena u predodređeno.

Ispred nas obraz ili odraz?

Gušobolja,

steže i ne mari.

Za vratom nam je,

ali nas nije ugušila

sopstvena Senka.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s