Vislava Šimborska. Odavno želim da čitam njenu poeziju, njen vid prefinjenih reči sa dozom odmazde i praha prkosa. Više puta sam bila oduševljena njenom zaokruženošću, a ujedno i vraćanju na sam početak dela. Genijalnoj veštini pisanja koju poseduje, želela sam da priđem što bliže, čak nesvesno i da je prisvojim. Pitam se da li je ona na isti način razmišljala dok je stvarala?

  Odlazim do gradske biblioteke i razmišljam kako dva meseca nisam vratila dve knjige. Da li baš danas radi stroga bibliotekarka koja će mi sigurno opet reći „Je l znate koliko dugo ih niste vratili“?

 Kako bilo, ulazim u biblioteku i naravno, sumnja se ostvaruje. Dajem svoju člansku kartu, a ona izgovara upravo tu rečenicu. Podižem obrve i pravim smešak ravne linije, uvlačeći usne kao da ih nemam. Sledi i drugo pitanje: „Zašto niste doneli i drugu knjigu da vratite?“, na koje sam samouvereno uzvratila bez i jednog tračka sumnje na svom licu: „Doneću sutra ujutru.“ Gospođa kratke, nežno plave kose i pogledom između obrva i naočara, izreza mi kockicu sivila, izbaci napolje i u mesto memorijskih ćelija smesti reči „Zapamtila sam ja to, nemoj slučajno da misliš da nisam“. Ponekad pomislim da će me i telefonom tražiti kako bih vratila knjige. Da, nije mi prvi put. Dolazim do police sa poljskom poezijom, tražim, ali je ne nalazim. Opet se moram obratiti strogoj gospođi. Prekidam, slobodna, priču nje i jednog gospodina, s obzirom da već traje i neobavezna je…“Izvinite, ne mogu da nađem knjige Vislave Šimborske“. Zbunjena, sa malom dozom panike uprti mi pogled i reče „Kako je to moguće?“, želeći da se što pre vrati gospodinu iz priče, dolazi do police i brzim pogledom prelazi preko knjiga. Nervira se i opet čini isto, ali ne nalazi. Duboki uzdah, širom otvorene oči i nagli okret tela ka meni, ali ja se pravim da to ne primećujem, i sama ih takođe tražeći. Između dve velike knjige poljskih pisaca našlo se čak četiri zbirke poezije Šimborske. Zamislite koliko su tanke kad ih obe nismo videle. Uzima ih u ruku i predaje mojima. Zahvaljujem razmišljajući koje dve da izaberem od ponuđene četiri, na šta ona zbunjeno i zapanjeno upita: „Zar nećete sve uzeti?!!!“ Istinski nasmejala, ali se njena ozlojeđenost nije otklonila, zbog čega sam rekla da ću ih ipak uzeti sve četiri.

               Hm, nisam sigurna da li bi me shvatila, ako bih joj opisala čitanje jedne zbirke. Naročito velikih pesnika. Te blagodeti u malim sadržinama me toliko razgale, da nakon čitanja jedne pesme, utisak traje danima. Nekad pročitam celu zbirku za sat vremena, pa opet za nekoliko dana, a nekad budem pod tako jakim utiskom i inspiracijom već posle nekoliko pesama, da odmah uzmem olovku i papir i zapišem svoje misli u obliku pesme ili priče, kao što je upravo ova sada…

PS.

  Ozbiljna gospođa bibliotekarka radi besprekorno svoj posao i ona je primer da su nam takvi radnici zaista sve više potrebni. Magični čuvari knjiga. Verujem da je baš ovakve za primer imala i Vislava i da joj je taj osnovni red sačuvao put do istančane genijalnosti.