“Otići ću!“, rekla je Una i stvarno je otišla. Jednoga dana nekog nebitnog juna. A da samo znate kome je to rekla. Dečku? Majci? Ocu? Šefu? Ne, Una je to rekla prosjaku.

Stavila mu je pedeset dinara u šešir, a on joj je rekao da nahrani golubove. Okrenula se i videla jato golubova. Izvadila je ostatke doručka i zasula ulicu njima. Zatim se okrenula ka prosjaku i rekla:“E sad je stvarno dosta! Otići ću!“

I tako je Una ostavila svoj Beograd da se kupa na suncu. Ostavila je u njemu i roditelje i šefa i dečka. Dečko joj je pisao, šef je se odrekao a roditelji… roditelji su nastavili da se smeju malim stvarima i navijaju za Novaka Đokovića.

I tako eto Une na Dueru, u Portu. Dok se vozila avionom gledala je naslonjena na prozor gradove koji su se smenjivali kao na filmskoj traci.

Kada je došla u Porto, prvo što je uradila je da je dala novac prosjaku, ali on je bio fin. Nije joj tražio da nahrani golubove, a golubova, zapravo nije ni bilo. Zatim je pošla u obilazak zajedno sa ostalim Beograđanima koji su rešili da krenu put Portugala. Bilo je tu i Čeha i Slovenaca i Mađara, koji su preko iste turističke agencije krenuli u nepoznati grad.

I tako, dakle, eto Une na Dueru. Gledala je dugo u plave talase koji su se kupali i izgledali divno i zapadnjački. Zatim je izvadila notes i počela da piše pesmu. Una je bila beogradska poetesa. Tako joj je bio potreban Duero. Osetila se slobodno i moćno.

I tada je videla njega. Izronio je iz reke i hodao stasom fudbalera i korakom manekena. Zvao se Elder.

“Otići ću!“ rekla je Una i stvarno je otišla. Otišla je ka Elderu. Prešla je bosom nogom preko peska i prišla mu. “My name is Una!“ rekla je pružajući mu ruku. A on se nasmejao: “My name is Elder!“…

I te noći, na Dueru, Una i Elder su vodili ljubav u hotelskoj sobi. Da ste samo mogli čuti Unu. Bila je kao Una, reka u Bosni po kojoj je dobila ime. Šuštava i prirodna. Zaboravila je na glupave Čehe i Mađare iz aviona i sva se prepustila dodirima Portugalca.

Sutradan je otišla na Duero – sama, dok je Elder još uvek spavao. I ponovo gledala u plave talase. Zatim je, ponovo, izvadila svoj notes i počela da piše pesmu. Una je bila velika beogradska poetesa.

A onda je ušla u vodu. Plivala je po Dueru. Una je plivala po Dueru.

Da ste samo mogli da uđete u njen notes… i evo, ja ću vam pomoći. Una je tog jutra, između ostalog, napisala:

Zatim je došao i Elder. Video ju je kako pliva i nasmešio se kao onda kada joj je rekao svoje ime. Nakon toga, seo je na pesak i gledao ali ne u daljinu, već negde blizu, u kamenje koje su ljubili talasi ili u sladolede koji su se prodavali. Una je izašla iz Duera i zaplakala.

Elder joj je prišao i pitao da li je sve u redu, a ona je obrisala suze i rekla da jeste. Zatim ga je uhvatila za ramena i poljubila. Bila je tako lepa. Zaljubila se u Portugal, ali ne i u Eldera. Bila je ljuta na Srbiju, ali ne i na Stefana.

I tako su prošla tri dana njene posete Dueru i bilo je ostalo samo još jedno veče. Turistički vodič je poveo turiste u Porto na stadion fudblalskog kluba, ali Una nije pošla za glupavim Česima i Mađarima. Ostala je u hotelu.

Elder je svirao gitaru. Pevao joj je pod prozorom. A Una je, baš kao Una, bila nema. Ustala je sa kreveta i pogledala kroz prozor. Elder je bio tako srećan. Pevao joj je portugalske pesme. Una je plesala, ali nje pevala, možda jer nije znala reči, a možda i jer nije htela da peva. Plesala je, tačnije, njihala je kukovima.

“I have to go!“, rekla mu je. “Tomorrow, I have to go!“

Elder je razumeo njene reči. Prestao je da peva i počela je kiša. Kisnuo je. Sakrio se pod drvo, nešto što Stefan nikada ne bi uradio. Sakrio se pod drvo i gledao u Unu, a Una je “šutala k’o nijema“.

Kao da su igrali krupan kadar u nekom američkom filmu. Elder ju je gledao, a kapi kiše su ipak dopirale do njegovog lika. A, Una je, ponosna, igrala krupan kadar. Gledala ga je i suze su joj navirale na oči i mešale sa crtama ponosa koji joj je dubio pogled. I tako su, bez reči, igrali krupan kadar neko vreme.

“Otići ću!“ rekla je Una i stvarno je otišla. Rekla mu je to na rastanku. Elder ju je poljubio. Una je plakala ali je otišla. Stvarno je otišla. Jednoga dana, nekog nebitnog juna. A, da samo znate kako je to rekla… na srpskom i bez prevoda.

Una je tog jutra doputovala u Beograd. Dok se vozila avionom gledala je, ovaj put preko neke stare gospođe, gradove koji su se smenjivali kao na filmskoj traci.

U njenom notesu mogli ste pročitati tri nove pesme koje je napisala u Portu, na Dueru, reci koju nikada neće zaboraviti. Kada je došla u svoj stan, u Beogradu, majka joj je spremala kafu, a otac je gledao Đokovića. Kada je ušla, otac se okrenuo i nasmešio, a majka… majka joj je donela kafu, kao da je znala čas kada će doći. Šef ju je otpustio, jer se nije javljala, a Stefan, njen dečko, već je bio sa drugom devojkom.

I tako je Una otišla na Savu. Gledala je u njene talase i napisala pesmu, pesmu o Dueru, Elderu i Portu, Elderu, momku sa kojim je vodila ljubav, Portu, gradu u koji se zaljubila i Dueru, reci koja joj je promenila život.

==

+