Danas sam pomislio da se ubijem. Da objasnim.

Već tri godine razmišljam o tome da napustim sve, Fundao, mamu, Unu. Da se otisnem od svega i krenem da obilazim svet. Ta misao mi je postala još jača kada sam kod Saramaga pročitao da čovek na svakih deset godina treba da promeni mesto prebivališta, ode u za njega nepoznatu sredinu i iz nove perspektive vidi svet. A ja?

Ja sam osuđen na smrdljivi Fundao koji zimi miriše na spaljene gume, a leti na kanalizaciju, još kad dune vetar preko livade osetim prigradske Cigane kako pale septičke jame. Već tri godina maštam o tome kako napuštam ovo mesto.

Maštam.

Na svaki moj pokušaj da napustim rodni grad, majka bi ispekla ribu i tražila od mene da ostanem. Treba mi pomoć oko imanja, Koje bre imanje ženo, odgovarao bih joj ja u sebi, jer drskost prema majci nikad nisam pokazivao. Kao da je drsko reći istinu u lice ženi koja te je rodila, Idem! vikao sam, Idem, ne mogu više!

Svaki dan bi mi bio isti. Otvorio bih oči i pogledom tražio staklo ne bih li proverio da li mi je ostala još neka vlas na glavi. Prokleta genetika, osudila me je na ćelavost; da li će me Una voleti kad oćelavim? Koliko sam do sada upoznao Unu, ona ne voli nikoga tako da, kada bih ja i imao kosu, kod Une ne bih starost dočekao. Una voli mišićave momke, koji mirišu na krastavac i citiraju Fernanda Pesou. Opet znam da Una bez mene ne bi mogla da živi. Ko bi joj čuvao snove kada ih zaboravi na ladici pre odlaska na posao?

Kada sam je pitao da li želi da ide sa mnom na obilazak Evrope ne bi li proverili da li postoji bolji Fundao u svetu, rekla mi je da sam lud i da je samo jedan Fundao pravi, a da se svi ostali gradovi zovu drugačijim imenom.

Nosila je žutu haljinu do kolena tako da sam mogao da joj vidim mladež oblika punog meseca na butini kada je sela. Ruke su joj drhtale, a ja sam je čvrsto uhvatio i privukao k sebi, svaki put kada bi njena dojka bila u blizini moje kite, automacki bi počela da se diže, što je bilo nezgodno u ozbiljnim situacijama poput ove kada bismo trebali da donesemo dalju odluku. Posle dva minuta već sam uveliko bio u njoj, ona je to smatrala pobedom, a ja sam znao da sam izgubio Unu.

Koliko sam samo prethodne tri godine mrzeo sebe zbog laži prema Uni, mami i Fundau. Uni i mami nisam rekao da sam napravio plan da radim sve što stignem ne bih li zaradio što više para i u martu 2020. godine otišao. A, Fundao sam lagao na svakom mestu, kada bih mesaru rekao dobar dan, kada bih prodavačici rekao laku noć, kada bih prosjaku na ulici rekao izvinite, ali nemam ništa sitno. Fundao bih slagao neposredno pred otvaranje i zatvaranje očiju. Fundao sam mrzeo. Fundao treba nestati. Sve je bolje što nije Fundao, i neću praviti nov Fundao, neću uništiti Fundao, uništiću sve.

Jutros je bila plata. Sa ušteđevinom koju sam skupljao u proteklom periodu danas sam tačno na pedeset hiljada evra, dovoljno za nov početak u nekoj novoj državi. Kada napravim računicu ja ne grešim, tako da me nije iznenadio balans kada sam jutros u banci proverio svoje stanje. Nule su se sijale, a ja sam krenuo ka aerodromu, odlučivši da u pismu ostavim jednostavno: Dobro sam, kao poruku mami i Uni. Na kraju to mi je jedino bilo bitno da znaju. Svaka druga rečenica bi bila suvišna. Ako niste hteli da me slušate dok sam bio tu, onda ni ne zaslušujete duže pismo, sve što sam mislio pričao sam vam svih ovih godina, a vi ste gledali dole i tražili puževe za ručak, niko ne voli puževe da jede, niko! Ovo poslednje Niko, izgovorio sam naglas u punom autobusu, tako da su se ubrzo sedišta oko mene ispraznila. Glupi Fundijanci, pa niste mi više ni bitni, ne zanima me šta mislite, ja danas odo’.

            Kada sam stigao do prijave leta, osetio sam nervozu po aerodromu; ljudi su duvali u šake, a deca plakala. Svi letovi su otkazani, rekla mi je ne baš ljubazna službenica, Vlada je donela odluku o privremenoj obustavi letova, zbog pandemije Kovid virusa, Ma nosite se i vi i virus, ja hoću samo da napustim Fundao, Ali, gospodine, vi niste u Fundau, Znam ja dobro gde sam, a znam i gde bi trebalo da budem, kada je sledeći let? Ne znam, gospodine, sve zavisi od daljih direktiva vlade, Vi mene zajebavate, sada i direktive treba da pratim?! Tako je svima, gospodine. Na to njeno poslednje gospodine počeo sam da vičem; palo mi je na pamet da ako ja sada posle one moje poruke: Dobro sam, treba da se vratim i da živim sa Unom i mamom i da se pravim kao da se ništa nije desilo, radije ću da se ubijem i da skratim sebi muke. Tu sam popizdeo.

Znam da nije trebalo, ali zato sam pukao, oborio pult i pretio policiji.

Oprostite.

Samo sam hteo da napustim Fundao.

Šta tu ima dalje da se objašnjava?