-Da li je dovoljno da ponesem pet brusthaltera?

-Brate, ne kaže se brusthalter, nego brus..

-Alo, nisam ja to izmislila!

-Znam, ali smaraju me tim novim jezičkim pravilima..zamisli da te na poslu zovu kriminološkinja. I daj, reci mi, kako je moguće da u isto vreme loviš kriminalce i nosiš brus na mafine? Dobro, siguran sam da se svakako muškarcima više sviđaš bez njega.

-Hvala Bogu što smo samo drugovi, prostačino!

-Takvi su ti svi muškarci, Maria!

-Jorge nije. Nije me takao.

-Zato ga i nema, evo vec četvrti mesec. Moraš da se opustiš malo, daš sebi oduška, inaće ćeš ostati s jednim od onih serijskih ubica, koje sama loviš. Da sam na tvom mestu i da imam tvoje grudi, bio bih tamo sa svakim Evropljaninom, koji pije skuplje piće.

-Da li možeš da prestaneš, molim te? Pakujem se za veoma važan put. Ako se ispostavi da on ima veze sa..

-Čekaj, čekaj, ne ideš samo turistički… ideš zbog… zbog Amsterdama i…? Prestani s tim, znaš da je bila epileptičarka i da joj nije bilo preporučljivo da leti avionom!

– I to joj se sigurno desilo baš kada je on saznao čime se bavi u Amsterdamu?! Nećeš me odgovoriti, ovaj slučaj bi konačno mogao da mi osigura posao, bar sada kada sam dobila priliku. Neću više da konobarišem i brišem tuđa govna ili odvikavam od cucle tuđu decu. Između ostalog, znaš da ni od umetnosti ne mogu da živim… i nisam za džabe učila kriminalistiku četiri godine! Daj, molim te, proveri pištolj i vidi da li sam ga dobro sakrila, umesto što pokušavaš da dokažeš da sam dosadna riba u mafin brustu. Toliko sam uzbuđena zbog toga što mi ovo može otvoriti nova vrata da me ne bi čudilo da sam umesto metka stavila Pez unutra.

 Tako i bi. Pet sati kasnije, Maria je iz Lisabona krenula za Amsterdam. Stigla je nakon tri sata leta, u lepršavoj, žutoj haljini, s naočarama poput Odri Hepbern, državši veliku torbu, čija je težina ukazivala na zaobljenost njenih mišica. U torbi je bilo dosta brusthaltera, a legitimacija, ispod njih, bila je potvrda da će moći da iskoristi pištolj, koji se nalazi između sivog i plavog donjeg veša. Amsterdamska tura je već dugo trajala. Približavala se noć, a Maria nije primetila išta što bi joj bilo sumnjivo. Putnici su standardno oznojani, stjuardese su standardno drage, a vodič standardno ne ćuti. I svi se smeju… što znači da je tu neko veoma hladnokrvan.

-Dragi putnici, sada idemo u poznati De Valen. Marihuana je ovde legalizovana, samo da podsetimo! – rekao je jedan od vodiča. Međutim, nisu svi bili na broju. Falio je on. Osumnjičeni.

– Izvinite, gospodin Miguel ne radi više? – pitala je njegove kolege.

-Miguel je na odmoru, bila je ovo dugačka godina za njega, jadan čovek! – odgovorila je u ime svih, niska, plava žena.

Stigli su do De Valena. Bilo je to mesto, koje je čekala.

-Dobar dan, vidim zainteresovani ste! Da li ste od onih koje vole da gledaju ili biste se na najbezbedniji način bavili ovim zanatom uz pomoć nas? – obratio joj se sedi čovek u mladalačkom sakou.

-Da li mogu da uđem da porazgovaramo o poslu?“ – rekla je Maria, pretvaravši se da joj se dopada ideja o stajanju u izlogu.

-Naravno, samo izvolite.

Otišla je u kancelariju. Svuda su bile polepljene fotografije lepih devojaka, koje izgledaju bujno i nesrećno.

Na jednoj od tih fotografija primetila je poznate oči.

-Izvinite, ko je ova žena? Lepa je!

-Naša stara radnica. Bila je najbolja… i najskuplja…

-Holađanka?

– Ne, to je pravi portugalski ten..a, kažu da je i tokom rada zvučala kao „Fado“, ako me razumete…

-Poznata mi je.

– To je majka devojke koja je iznenada preminula u avionu pre mesec dana. Bile su skoro identične…

Shvativši da je na tragu, uzela je adresu njene majke i uznemireno pobegla odatle.

Otišla je do adrese, koju je kreonom zapisala na ruci. Kucala je, ali niko nije otvarao. U jednom momentu začula je udarac štakom. To joj je bio znak da treba da uđe. Unutra je sedela nepokretna starica, čije je oči prepoznala sa fotografije. Pokušala je da joj postavi par pitanja, ali nemoćna žena nije mogla da govori.

Međutim, na pitanje:

-Znate li šta se sve desilo onog dana kada je Vaša ćerka preminula? – starica je na kutiji od cigara napisala:

Una sve zna!

Maria je pomazila ožalošćenu majku, pogledala u prozor potkrovlja i zapitala se:

Ko je Una? I ko sam ja kad od tuđe smrti gradim svoju sigurnost?