Poštovani putnici, let na liniji Srbija – Portugal, odnosno let broj 1-1-1-2, Beograd – Lisabon, sa polaskom u 12.40 časova, kasniće 60 minuta zbog dodatnih kontrola i testiranja putnika u cilju sprečavanja širenja zaraze izazvane visrusom C-19. Hvala vam na razumevanju. Prijatan dan.

Poslednjih deset reči obaveštenja umilnog glasa službenice aerodromskog servisa za putnike praktično se nije čulo od buke koju je proizveo pad sredstava za dezinfekciju i čišćenje sanitarija.

-Budalo jedna! Smotana jedna, nisi sposobna ni da guraš ta kolica! Zbog tebe nisam čula šta govori ova nevidljiva spikerka!

-Oprostite, gospođice – tiho i sa usiljenim osmehom, prikrivajući bol u zglobu, devojka sitne građe pokušavala je da smiri razbesnelu, visoku plavušu, na čijim se usnama nalazilo toliko kubika silikona da se, gledajući iz profila činilo da ima zalepljene implantante. – Nespretno ste se okrenuli i Vaša se štikla zakačila u točak kolica. Ne brinite, ja sam čula informaciju… let Beograd – Portugal/Lisabon, kasniće 60 minuta zbog dodatnih kontrola…

-Okej, razumela sam, dobro je, nisu ništa rekli o Portugaliji. – Mlatarala je rukama teatralno… – Ništa se ne menja, ne kasnim… Ja putujem u Portugaliju, stižem na vreme, neću Momiru ništa javljati.

– Gospođice, Portugal je takođe naziv za Republiku Portugaliju…

– Ma, šta ti znaš, znam ja da je to na engleskom… očigledno je da ne znaš ni krpu da držiš, a kamoli da ispravno čistiš…!

Preglasno Sve mi tvoje nedostajeee dolazilo je iz Limited edition: Gucci Dionysus torbice i za trenutak prekinulo vrištavi glas.

-Da, draga, čekam… na aerodromu sam… čekam… izgleda da ne kasni… dobro, pitaću na informacijama, mada ovde stalno spikerka govori na engleskom, znaš da sam ja slaba sa engleskim…. ma, znaaammm, nisam trebala da bežim sa časova… maaa, neee, ne briniii, nisam zaboravila… da guglam… informisala sam se… sve sam proučila, samo što mene ne zanimaju muzeji i neka Mariza koja peva fado… ma, daaa, šta tu da se raduješ, kad je sve tužno… ma, dajjj, ja volim one naše koje kad čuješ sečeš vene tupim žiletom…. ih kakva si…. daa, znam, do sada sam ludovala za tipom koji radi sve što stigne, ništa određeno i od njega samo obećanje da će me voditi na turistički obilazak Evrope… maaa, jesteee ovo je bolji izbor, samo što je dosadan sa tom Marizom i poslom u kompaniji… jesteee, nije lako voditi biznis, ma, znaš šta, žrtvovaću se da jednom nedeljno slušam i Marizu i neke tužne pevačice, samo neka mi on pokloni visa karticu bez limited, pa ću se ja već snaći na plaži ili u Principe Real centru. Draagaaa, pa ljubav je biznis u dvadeset prvom veku… ti si još uvek zarobljena u dvadesetom. Slušaj, ne morališi draga moja, ovo je 2020. godina… dobro, dooobro, pokušaću da ga zavolim…neću ti plakati kao prošli put, a i kratko je trajalo to moje plakanje… hahhaa… ma, bitno je da ja imam rame sjajne drugarice… hajde, idi, prekidam, plače ti mala… dooobbroo… idem da pitam informacion… znam da me voliš.. i ja Tebe… cmokić… javim se kad sletim… samo da se uredim, neka mala mi je pocepala ove čipkane čaraape guraćuji kolica… ma, imam rezerveee, malo na francuskom, hahahhaa… dobro ne brigaj, Cico… čujemo seee… cmokiććć!

Plavuša tetralno pritisne crvenu slušalicu na Apple iPhone 12 Pro Max 256GB mobilnom  telefonu, zgrabi ručni prtljak i uleti u prvi otvoreni toalet. Devojci koja je upravo složila poslednju bocu dezifekcionog sredstva, zazvoni Wiko F300 DS.

Nije stigla da izusti molim samo je začula iznerviran glas:

-Slušaj, idi odmah u muški VIP toalet i počisti baljezgarije. Neki diplomata se prejeo školjki i izgleda se napio Banatskog ruzlinga… ne pitaj ništa… kabina poslednja, srećom, muškima je obično hitno i ulaze u prvih pet, neće u petnaestu… Hitno, bez pogovora… znam da nije tvoj posao, Boki se razboleo, poslala sam ga kući sa temperaturom, sve će da nas zarazi. Slušaj, pokupi taj tvoj lepi rep ispod kačketa, ima rezervnih u magacinu, obuci neku uniformu, od Ace na primer, slične ste građe, hahha i on je sitan, ali ne tako zgodan kao ti. Molim te, požuri… hajde, javi kad završiš.

Šta je mogla devojka, nego da posluša šeficu koja joj je ipak pružila mogućnost da radi. Već nekoliko meseci sprema ženskI toalet VIP 00 – LADY, dezinfikuje brave i pultove, ali ne odustaje od slanja biografije na konkurse i oglase i velikih kompanija i porodičnih firmi.

Kada je ušla u VIP toalet aerodromskog hotela, pomislila je kako je lepo imati stan ove kvadrature, sa mermernim pločicama i luksuznom keramikom. Toliko je misao zarobila u kreiranje komforno uređenog životnog prostora da joj nije toliko smetao ogavan miris koji je nadraživao nozdrve. Otvorila je prozor i pustila svežinu dana u zagušljivu prostoriju, na čijem ulazu je stajala mesingana pločica: VIP 00 – MEN.

Maštu joj prekide nagli ulazak dvojice muškaraca. Okenula se i sakrila zajedno sa kolicima, iza staklenih kliznih vrata koje su odvajale pisoare od toalet kabina. Pocrvene od zvuka otvaranja rajflešusa verovatno markiranih pantalona. Bože, izgleda da sam zaboravila na muškarce. Pomislila je. Možda sam ih zamrzela od onog dana. Strese se i poče žustro da riba hromiranom četkom luksuznu wc šolju. Onda je zastala, ne želeći da posetioci VIP 00 – MEN sobe osete njeno prisustvo.

-Znači, izabrao si kandidate… i kandidatkinjeee! – namigne stariji gospodin.

-Jesam, uspeo sam u povratku, na letu Vašington – London – Beograd, dok si ti spavao i veoma glasno … sanjao… hahaha.

-Hahaha, ne prebacuj mi kao moja Smilja! Ne mogu da kontrolišem hrkanje. Sve sam isprobao… prosto ne ide. – Slegnuo je ramenima, dok je stiskao dozer sa tečnim sapunom.

-Iii? Koga si izabrao za mesto prvog asistenta, odnosno poziciju poslovna koorespodencija?

-Da, bilo je zanimljivih kandidata, nijanse su presudile.

-Ooo, nijanse! – namigne značajno stariji sagovornik. – Obim grudi, obim zadnjice, plave okice iliii….?

-Ništa od toga, mada ima zanimljiv pogled, neku toplinu i iskrenost koja pojačava lepotu devojke sa slike. Ali, nisam je zbog toga selektovao. Ima zanimljiv CV. Dobre i lose reference.

-Dobre i lošeee…koje su to lose pored dobrih? – Miroslav Lazin začuđeno pogleda mlađeg kolegu.

-Doktorirala na državnom fakultetu ekonomiju sa temom Upravljanje korporativnim finansijama  u korelaciji sa balkanskim sistemom poslovanja na engleskom jeziku. Radila u sektoru Ministarstva finansija, učestvovala u izradi Zakona o tržištu kapitala i Economic Reform Programme, između ostalog… i između između ostalog, nokautirala je ministrovog pomoćnika čija se ruka nakratko našla u njenom međunožju!

-Auuu, znači to je ta negativna referenca! Ma, čekaj, to je ona skandal priča od pre dve i po godine?! Čaršija kaže da je pomoćnik bio toliko besan da je iskoristio sav svoj uticaj i zabranio da je bilo ko zaposli u ovoj državi. Šteta zaista. Čuo sam Smilju i njenu sestru kako su komentarisali da sada čisti toalete u nekoj privatnoj firmi i sakuplja novac za inostranstvo, Australiju, Island… što dalje od ovog sveta.

-Da, to je ta priča. Pomoćnik je u međuvremenu avanzovao položaj u diplomatiji za neke prljave usluge, a Una Mihajlović riba toalete, ko zna gde. Ta devojka je zlato. Potreban mi je takav saradnik. Pružiću joj priliku. Zaslužuje. Tipujem je za mesto direktora za Balkan u A sektoru. Naša kompanija zaslužuje sposobne kadrove, tako da se Unina negativna referenca potire. A, znaš i sam da ne podnosim gospodina pomoćnika diplomatu, poznatog po prljavim posredničkim poslovima, a posebno njegovu sklonost da se prežderava dagnjama i kapelungijima zalivenim galonima belog vina.

Iz udaljenog ugla, blizu kabine 15. dopirao je zvuk valcera Johana Štrausa Mlađeg, Na lepom plavom Dunavu… Devojka brzo otvori telefon i začu uznemiren glas:

-Slušaj me, onaj ludak je saznao da si ovde, brzo beži kući i ne dolazi na posao dok te ne pozovem. Ne znam šta će biti i sa mnom kad bude čuo da sam te primila. U svakom slučaju ćemo se snaći…i ti i ja… Bože pomozi! – prekine naglo. Devojka izgura kolica i žurno istrča pored dva začuđena gospodina, trudeći se da ih ne gleda.

-Ooo, Saša, baš si se zagledao u ovo zgodno dupence. Da te ne znam, pomislio bih da si peško! – začikavao ga je stariji kolega. – Hajde, još ćemo zakasniti na let za Lisabon.  Četrdesetogodišnjak je izlazeći iz toaleta razmišljao o očima momka koji je slušao Štrausa. Učinilo mu se da ih je već negde sreo.

Užurbanim koracima pratili su momka koji je čistio toalete.

-Stvarno, Saša, bez šale, zar ovaj momak nema graciozne pokrete poput žene i pored ove, dva broja veće radne odeće?

Opet se aerodromskim hodnikom začuo Štraus.

-Una dušo, izađi na sporedni izlaz, tunela B.  Bezbednije je.

-Izaći ću na glavni ulaz gospođo Marija, uzdignute glave. Uskoro ću vam se javiti iz ozbiljne kompanije. I ne brinite, pozvaću vas da mi se pridružite, čim pre. Ipak u ovom svetu postoje i časni ljudi.

-Eh, ti, Mihajlovićka, baš si tvrdoglava i ponosna! – čula je Una pre nego što se veza prekinula.

Gospođa Marija nije videla kako je devojka skinula kačket i radni prsluk i prebacila ih preko kolica sa sredstvima za dezinfekciju.

Začuđeni muškarci gledali su u smeđu kosu. Aerodromskim holom odzvanjao je ljubazan glas: Poštovani putnici, ovo je poslednji poziv za let na liniji broj 1-1-1-2,  Beograd – Lisabon, sa polaskom u 12.40 časova koji kasni šezdeset minuta.

Una požuri prema izlazu lebdeći. Iza nje je ostala prošlost. Krenula je u susret izlazu kao da leti. I dva direktora komanije GLOBAL KAPITAL – finance investment osetila su kako nepoznatu devojku i zove i nosi uzbuđenje pred novim.