Uh, napokon je otišla!

Volim je zaista svim srcem. Mnogo godina smo drugarice i uvek sam bila tu za nju. Čak i u najkomplikovanijim situacija imala sam potrebu da budem makar pored nje, kako bi lakše podnela sve. A ja? O, imala sam i ja probleme, naravno, i ona je mene tešila, ohrabrivala… ali kao da više pamtim njene  od mojih… hm… možda, jer su njeni nadjačali visinom predstavljanja moje, pa su se i rešili u hodu, a moji su… još uvek tu.

Znam, mislim čula sam od više žena koliko brak donosi nenadanih situacija; deca koja ne mogu da se  kontrolišu, muž koji je prevario ženu jer je ona uvek želela da bude po njenom ili je njena karijera zapostavljena upravo zbog njega (evo, čak joj i ovde dajem previše pažnje). Mene je samo napustio verenik i otišao u Portugal, i to u Porto, koji sam oduvek želela da posetim, pa ko još misli da je to veliki problem?! I da je još nerešivo?! Nisam mogla sebe da vidim tamo, jedva se navikavam i na ovde.

Ljudi uglavnom znaju šta je bolje za vas, pa tako i moj ginekolog. Baš juče mi je napomenuo da bi uskoro trebalo da ostanem u drugom stanju. Kada sam ga izbezumljeno pogledala, zabrinuto je uzvratio: „Stanje tvojih reproduktivnih organa nije najsjajnije, već smo o tome razgovarali, ako u narednih par godina ne postaneš majka, pitanje je da li ćeš ikad.“ Sve vreme dok sam pričala sa Marijom samo sam o tome razmišljala, nisam mogla da joj to saopštim. Šta bi bilo ko mogao da kaže utešno na ovo. Ćutanje mi je prijalo.

„Hej, ćao, imam 23 godine, plata mi je mala, jer radim sve što stignem, ništa određeno, ali preživljavam sa osmehom i uzdignute glave. Nisam mogla da završim srednju turističku školu jer mi je baka, koja me je izdržavala tad preminula. Inače sam jako pozitivna osoba i vedra, daaa, a ti, kako se zoveš?“ sad ću da izađem na ulicu i prvom ću muškom liku to izgovoriti. Možda će reagovati : „Želim da budem tvoj zauvek!“…Bljak! Čak i da se to desi, okrenula bih mu leđa. Mogu misliti koliko je neko mora biti očajan da padne na patetiku…..ali kako ikome reći da moj reproduktivni sat otkucava, naročito sada, kada imam osećaj da ne bih mogla više nikog ni da zavolim…

Odlučim da izađem ipak ispred kuće, smejući se sama sebi, dolazim do kapije, a srce poče sve jače i jače da kuca, oblio me hladan znoj, žmarci gmižu dužinom nogu. Pogledam levo, potom desno i setim se da je policijski čas u toku. Kako bih i mogla nekog da sretnem ili upoznam? – pitala bih to sad svog ginekologa! Pandemija virusa covid 19 nam je svima promenila živote ove 2020.godine. Samo državne službe rade, svi ostali smo u izolaciji. Zabranjeno je kretanje van kuće, naročito vikendom, kada su najviše strahovali da će se mladi okupljati i tako širiti epidemiju. Zar sam stvarno pomislila da je moj „pravi“ ispred vrata… Protresem glavu, udahnem duboko i okrenem se ka dvorištu, a ispred mene stoji Bojan.

Boki, kako sam ga zvala od milja, ponovo je došao prečicom do mene, nadajući se da neće baš njega da uhvati policija. Kada me je ugledao, uhvatio se za stomak i smejući se celim telom u prekidima izgovorio: „Izgledaš kao da si videla duha, pri tom je tebi pobelela faca!“

Hahaha, odjekivalo je u mojoj glavi kada sam počela usporeno da pomeram svoje kapke, više na dole nego gore. Moj dugogodišnji prijatelj je ubrzo prestao da se smeje, shvatajući ozbiljnost situacije, uhvatio me za ramena i tresući celo moje telo pitao da li sam dobro. Na šta sam počela da se smejem. „Uplašila si me, hajdemo do reke, mislim da bi trebalo malo glavu da ohladiš.“ Sa tim predlogom sam se vrlo lako složila.

Iza kuće je proticala reka po kojoj sam dobila ime, Una. Moji roditelji su se upoznali pokraj nje. Želeli su da im uvek bude na vidiku, pa su u blizini sagradili kuću. Kada su me napustili te 2000, tačnije izgoreli u fabrici u kojoj su oboje radili (kako obično kažem, sad su definitivno u večnoj ljubavi), doselila se baka kod mene. Često sam gledala njihove slike, upravo pokraj žubora zelene bistrice, kako bi osetila njihovu energiju i ljubav koju su mi bližnji opisivali. Ne znati kako je nemati roditelje, kad si ih imao je težak emotivni hendikep, koji mi je pomogao da prevaziđem upravo Boki, pričajući viceve ili svoje dogodovštine kad god bismo odlazili na obale naše Une. Često bi me savetovao, da mogu satima da plačem i danima da slušam o njima, ali njih niko ne može da vrati. „Prihvatanje je jedina opcija, praćena isključivo osmehom“ – nadglasao je bolnu tišinu u koju su me uvele misli. Gotovo kao da sam se tek probudila, pogledala sam ga, iščekujući nastavak rečenice. On je sakrio ruke iza leđa i rekao da izaberem jednu. Pomislila sam da se šali, jer sad su te iste ruke bile širom otvorene ispred mene i ničeg nije bilo u njima. Ponovio je nestrpljivo: „Hajde, izaberi jednu!!“ Sa čuđenjem sam odabrala levu, u njoj su bile karte. Upitala sam o čemu se radi na šta je Boki ponosno i nasmejano izgovorio : “ Karte za turistički obilazak Evrope! Stalno govoriš da postoje lepše prirodne tvorevine od naše Une, a ja ću ti dokazati da ih nema, plavo zelena boja vrela jedne reke je neprocenjivo bogatstvo, to je unikat. Ipak su je Rimljani prvi nazvali Una, jedina, jer nikad nisu lepšu reku videli. Dobio sam ih od prijatelja i pomislio da si prava osoba za avanturu u 2021!“

Hahaha, nasmejala sam se ne prihvatajući dokaze pred sobom. Mahala sam mu rukama ispred očiju: „Hej, izađi iz mašte. Kako ti ili tvoj drug znate da će pandemija nestati do tad?“ Slegao je ramenima, uputivši mi jedno melanholično „Ne znamo… ALI znamo da ako omoguće ponovo putovanja, njegova agencija će dodeliti deset ovakvih karata kako bi svoj posao ponovo pokrenula.“

„Iako ne znamo da li će tako biti, hajde da se nadamo“, rekla sam mu, naslonivši glavu na njegovo rame sa čudnim uzbuđenjem pred novim, sasvim mogućim događajima punih života.