Fado ili kocka

Autorka: Nikolina Nina Babić

Pišite autorki:

* Priča je nastala kao odgovor na izazov „Una“. Nakon što pročitate priču (koja se nalazi u produžetku), pogledajte odgovore i na ostale izazove ovde.

Fado ili kocka

Nikolina Nina Babić

***

Mart, 2020.

Una! Una? Čujem te kako me dozivaš dok mi guraš nešto nalik papiru u desnu ruku.

Svega tri slova na koja bi trebalo da se odazovem, a da ne upadnem u dilemu jesam li kućni ljubimac ili osoba? Po gramatičkom nastavku ženskog sam roda, no meni je postalo svejedno otkako sam ovde, a to je, po mom narušenom osećaju za vreme, odavno. Nemoj da misliš da ne primećujem kako gužvaš lice u pitanje: „A, ja sam gde tačno?“ Pa, ako konsultujemo ova dva sloga koja oponašaju dva predloga za mesto ne zna da li sam „u“ ili sam „na“. Bilo kako bilo, trenutno sam U Estorilu, NA kauču, U mislima, NA guzici, pijem mlak nes i pišem ti. Nes se smlačio dok sam se odlučivala od čega da počnem. Knjiga se upoznaje od naslova, a čovek – od imena, procedio bi mi tu tvrdokornu površnost u pasažima izgovora kojima bih pokušavala da se izvučem od tvog navaljivanja da pišem. Pretpostavljam da ti je lakše da me čitaš, jer neke redove možeš da preskočiš, za razliku od slušanja. Po sili prilika, šta da ti radim – moraš. Sam si odabrao da budeš tu (gde god to „tu“ odlučilo da bude), da me pomno slušaš sopstvenim unutrašnjim glasom, tako uporno beo.

Volim ovo doba godine, jer još uvek nema horde razbacanih turista, koji isisavaju sav vazduh iz mesta. Ni blizina okeana ne može mnogo pomoći. Sad je pogled na vodu čist, a vazduh odmoran, raspevan kao Fado. Kada sretnem stranca, volim da mu kažem da otvori sluh za Fado, jer kroz njega struji strasna portugalska duša. Prećutaću mu momenat kad sam začeta u jedinom Fado spoju tela dvoje ljudi koji će posle nespretno ući u uloge mojih roditelja. Fado je i lična tuga začetka. A, stranac nakon što bi ispoštovao iznenađenje, ogromnim bi očima, a zatim i pokušajem portugalskog, rekao: „Ne Fado, kasino. Kasino mi treba.“ „U pogrešnom si smeru, prijatelju; okreni se i idi ulicom Dr Egas Moniz, pa tu pitaj za dalje – ali zgradu možeš s te ulice uočiti, toliko je napadna.“ Nisam ni rečenicu dovršila, a stranac bi se već usmerio po preporuci ka kazinu kao mušica na voćni šećer, kao i mnoštvo onih pre njega, kao i mnoštvo onih posle njega što će utihnuti pod batom kockica na plišu. Nastavljam istom ulicom do skretanja u desno, pa pravo do Tamaris plaže gde ću uroniti stopala u još vreo pesak i smazati isečen i posoljen krastavac, tako da od njega ostane nekoliko aromatičnih grašaka soka na dnu sad već prazne, poklopljene činije. Kada bih je vratila u ranac, redovno bi se sudarila sa Saramagovom „Pećinom“ koju mi uporno preporučuješ za čitanje. S obzirom da mi ne daš da ti je vratim nepročitanu, činija s krastavcima i „Pećina“ će se dugo gnječiti u uskom rancu. No, danas sam odlučila da počnem s čitanjem. Moram ti priznati da već vidim kako se slova skupljaju u tvoj nemi osmeh ponosa koji mi je motiv da nastavim i da se zareknem da ću jednom doći i do te zadnje stranice, jer mi se priča sa tobom o pećini koja nije moja.

Mislim da sam dosta pisala za prvi dan.

Ni Bog prvog dana stvaranja nije dao više.

April, 2020.

Na papiru koji si mi ostavio na noćnom stočiću sad se nalazi i ova reč, a pored nje i ova, i ova koju upravo pišem, nasuprot onog Una. Strašna mi je ta belina oko imena i ta potreba da nešto dopišem, a samo nažvrljam, pa žalim papir uzaludne svrhe. Znam da ćeš mi opet reći kako preterujem i kako ime uvek može da se promeni, ali kako u mom slučaju žulja nešto ispod njegove površine, pa puka promena tu ne bi mnogo pomogla. Treba da se suočim, izustićeš i cvoknućeš jezikom tačku na kraju. Ali, šta znam, za 28 godina naučila sam da se saživim s njim. Trebalo bi da sam zadovoljna, jer sam se napokon privikla na naslov priče koju vučem za sobom i nazivam biografijom, pa mogu šire, ali nikako dublje, u meso korice, zar ne? Dođu mi tako naleti mržnje, pa ga mrzim, mrzim, kao da je neki ogromni beleg na faci koji sam zapatila rođenjem. Zamisli, i jedno i drugo poreklo vodi od roditelja. Da li se onaj stranac koga sam uputila ka kazinu pita odakle mu beleg i da l ga ime žulja kao kamen u sandali ili kao tebe ovaj pomen roditelja – po tome kako se meškoljiš, prstima stežeš šolju tako da se jagodice zarumene. Potireš napor koji ćeš uložiti slušajući ono što si toliko puta do sad čuo u bol jagodica. Crveni prsti daju lep kontrast tolikoj belini oko tebe. Zamišljam kako pucaju kao borovnice koje sam letos lapila sa tezge na pijaci u Lozani, dok je prodavačica mahala rukama na portugalskom, a govorila na francuskom. Pravila sam se da je ne razumem, da sam neki ubogi stranac s istoka Evrope, znala sam poneku reč tatinog maternjeg i to je izgleda palilo, dok se nije dogegao neki ćoškasti čovek na njen poziv i krenuo da mi priča na tom istom jeziku na kom sam ih maločas lagala. Zagrcnula sam se vrlo uverljivo i iskašljala, dok nisu odustali od namere da od mene čuju još neku reč, pa zbrisala iz njihovog vidokruga u kom su, zajapureni, verbalno većali nad činijom u kojoj više nije bilo ni borovnica. Trebalo je tada pronaći adresu s papirića na kojoj ću boraviti naredna dva naporna meseca.

Ulicu Rue Caroline komšijski sam delila sa klinikom za mentalno zdravlje i njenim pokretnim siluetama na oknima, među kojima je jedna bila moja majka (ili neimenovani poremećaj koji joj je preuzeo i telo i identitet).  Zapazila bih je svaki put sa nosom zalepljenom za unutrašnju stranu prozora, kada bih se spuštala do Lemanskog jezera da od prevođenja ohladim glavu i na vodi odmorim oči. „Ne osećam svoje telo. Una, uopšte ga ne osećam, ja sam bestelesna“- žalila mi se s početka, dok joj se sposobnost pokreta odlučivala da definitivno napušti telo, ustupajući, godinama potom, mesto opštem mlitavilu. Vremenom joj je i lice postalo bezizrazno i opušteno, vilica je pala i širom se otvorila kao grotlo, a nestala je i čvrstina glasa, čak je i disanje zvučalo šuplje, gotovo mačje. Lekari pominju nekakvu propriocepciju i njeno odsustvo u slučaju moje majke. Kažu: „To su vam oči tela, odnosno način na koji telo vidi samo sebe, a kad nestane propriocepcije to je kao da je telo oslepelo.“ Međutim, ne umeju mi reći kako je došlo do toga, kao ni sebi, i tako je kao zamorče ispituju, mučeći se oko imena koje će nadenuti tom novo-starom poremećaju. Ma, pozajmila bih i svoje ime, samo da je ostave na miru. Unitis-nešto-nešto. Unitofagija. Ili – što bi bilo poštenije, jer mora da sam i ja majčinoj agoniji doprinela – samo Una… Eto, predložiću da tu novu bolest po meni nazovu, pa da iako petu godinu nemam fizički prisutnu majku, barem imam njenu dijagnozu – konačnog krivca njenog odlaska i mojih boks mečeva sa vlastitim finansijskim neprilikama u ovom gradu.

 Skupoća u Lozani naterala me je da radim dodatno sve i svašta. Čuvala sam decu (tačnije skidala ih sa lustera, pokušavajući da ih nateram da nešto pojedu ili urade domaći zadatak), pisala tekstove za razne portale (najčešće o mobilnoj telefoniji, sigurnosnim brava na vozilima, inovativnim utikačima sa skrivalicama, regulatorima kiselosti…), čak sam po nekom karmičkom usudu – prodavala i borovnice. Za sve to vreme prevodila sam na engleski Kamila Kastela Branka i zapela kod njegovog neprevodivog pucnja revolvera u vlastito čelo.

Odlučila sam da se vratim Estorilu, pa kako bude.

Maj 2020.

Una. Una. Kažeš mi da kad osetim da ću se okomiti na svoje ime, otkucam na pretraživaču ta tri slova i čekam da mi otkrije sa čim sve delim naziv. Hoću li se bar malo osetiti kao kosmopolita u ovoj malenoj beloj sobi? Smešno mi je, ali ipak ću te poslušati. Možda i znaš šta radiš.

Una. Grad u Indiji. Vidim je, tu desetogodišnjakinju kako se okreće oko svoje ose u centru Lisabona. U ruci drži šareni sladoled na štapiću, koji se ubrzano topi i sliva niz njenu ručicu. Ona je uporna u svom kružnom kretanju i odluci da na taj način sačeka razočaranu majku da joj donese plavu togu iz indijanske radnje. Čvrsto je odlučila da na ovom završnom školskom maskenbalu bude žena iz Indije. Vršnjaci će joj biti obučeni u kostime Vaska de Game i Pedra Alvaresa Kabrala, kružiće oko papirne zemaljske kugle, i preko Rta Dobre Nade tek putovati do Indije, ili pak otkriti Brazil. Kao slavni moreplovci iz ekspedicija umesto zlata, svojim roditeljima će doneti ponos za jednokratnu upotrebu zbog baš takvih izbora uzora s kojim će se poistovetiti. Makar jedan dan biće svi veliki od nadimanja tuđim zaslugama, a neki će tom praksom isisavati i stvaralačku i životnu energiju najčešće boljima od sebe. Odrasli će pak zapaziti istupanje male Une. Unina majka će se truditi da je i više nego obično ne primećuje i ćaskaće sa drugaricama o frizuri koja je baš tog leta ušla u modu, o karnerima, nudistima i Brazilu; ako je nešto o maloj Uni i njenom izboru kostima – odmahnuće rukom i pomenuti nasleđenu svojeglavost njenog oca i njegovo „istočnjačko“ poreklo. Mala Una se igrala sa naborima toge, razvlačila je to siroto, providno platno i levo i desno, a zatim ga, zajedno sa sobom, snažno vrtela u krug. Vrtela se sve dok siluete oko nje nisu postale jedva razanajuće razmrljotine. Mala Una je tada bila Indija, iako nikad nije kročila u nju.

Hej, bila sam Indija, ne kročivši u nju!

Tražim i dalje…

Una je i rekao u Bosni. „Istok“ moga oca je zapravo veoma blizu, čak u Evropi. Iz svoje Bosne nije mogao poneti čitavu reku, pa je odlučio da me po njoj nazove. Da mu svaki put, kad mi izgovori ime, potekne jezikom, maternjom mu melodijom, kako je umeo da kaže. Valjda je tada bliži domu. Bog će ga znati. Često krene nešto da mi priča na tom svom šištavom jeziku koji se ne može odlučiti kako će se zvati, a ja tupavo zurim u tačku između njegova dva oka (jer u oči ovako nemušta ne smem). I vidim mu ruku kako odmahuje i glavu koja se okreće u nešto manje razočaravajuće od mene. Ta tačka među njegovim očima proširi se na čitav potiljak, taman od njegove kose. Ova Una nije uspela da mu simulira Bosnu, jer na tom jeziku ume samo nečujno izbečiti oči, a posle i – slagati. „Nezamislivo“, izustiće s druge strane potiljka. Una mu posle ovako nemuštih scena deluje prazno, kao pogrešan naziv brenda za firmu koja pakuje konzerve tunjevine. Una je samo ono nemo „ćao“ koje okrzne jutro nad džezvom kafe koju kuvam za dvoje, a popije se u jednini, jer otac čim pre odjuri za nekom baš tog jutra vaskrslom obavezom, koja će mu pojesti čitav dan. Ti ne razumeš koliki je umor od onog što se ne izgovori, a tvrdne sve veći prostor između mene i njega, te on postaje biće koje odlazi i koji će jednom zaista nestati…

Da li onaj stranac što sam ga uputila ka mestu gde je Ian Fleming svoju inspiraciju za Džejmsa Bonda i „Kazino Rojal“ dobio upravo tu, u kazinu, upoznavši špijuna Duška Popova? Ne bih ni ja znala da me otac jednom retkom prilikom nije zaustavio upravo ispred kazina i repetirao tu poznatu repliku u mom pravcu: „Moje ime je Popov, Duško Popov.” Možda se zaista i nastanio u Flemingov roman i tamo traga za misterijom prave Une, autentične, dostojne semantike svog imena, Une onakve kakva nisam uspevala biti. Ovako sam od unikata postala „možda“.

I dalje ukucavam na pretraživaču „Una“. 

Una kao nekakav nacionalni park. Una kao naslov romana, naziv filma, naziv društvene igre. Una, vlastito, a zajedničko ime mnogim ženskim osobama na društvenim mrežama, koje su tim istim imenom prevarene da su jedinstvene. Šta mi to govori, pitaš me. Govori mi da mogu biti istovremeno i grad, i reka, i park, i nečiji film, i gomila drugih žena, ali ne i društvena igra – jer ona je ipak u muškog roda. Zapravo, mogla bih biti sve to da oznaka zaista predstavlja ukupnost onog što označava. Una je samo ime. Ja bi trebalo da sam njegova punina.

Decembar 2020.

Una, Una. Rekao si mi da zapisujem svoje ime nekoliko puta na dan, jer svaki put kad ga se setim, izvojujem pobedu nad sobom. Volim kad to proslavimo oboje sokom od cvekle praveći se da nazdravljamo vinom, koje nam je ovde strogo zabranjeno. Hoću li ga opet okusiti? Hoće li majka?

Ona se, verujem, odmorila od ovakvih razmišljanja, odavno je naučila da izmesti svoju svest na meni i tebi nepristupačne prostore. Čitav svet joj je u toj jednoj tački u koju neprekidno zuri živo bestelesna. Telo oseća kao da je mrtvo, nestvarno, tuđe – nikako ga ne može spojiti sa sobom – dok ja to isto ne mogu učiniti sa imenom. Traži li i ona svoju autentičnu Unu, onakvu o kakvoj je maštala pre nego što me je rodila, ili još pre – pre nego što me je začela? Koje li je moje mišljenje o tome, pitaćeš me, a znaćeš vrlo dobro da smatram da nije moja krivica što se nisam odlučila da živim po njihovoj zamisli, ako su otac i majka uopšte imali nekakve zamisli. No, istina za volju, nije mi se dalo ni da živim po svojoj.

Znaš li koliko je teško naučiti ponovo koračati nakon sloma i biti duboko disanje? Ma, samo istupiti napred kad telom grebu stotine malih, podmuklih bolova, i nositi ih sve zajedno sa sobom? Ili se makar postaviti na sve četiri, pa otpuzati? Volela bih da ponovo odem do Tamaris plaže i umočim nekada živa stopala u pesak, a nozdrve u okean. Volela bih da sretnem onog stranca i slažem ga kako je put ka kazinu, zapravo put u Fado bar. Ma, nek se i naljuti, znam da će ga držati kratko, neuporedivo kraće od kandži kazina ili ove nove bolesti o kojoj slušam kao kroz odškrinuta vrata. Volela bih da pomerim telo u tom lelujavom ritmu i da se opet s nekim spojim, makar na noć. I da mi se desi Una, onakva kakva sama sebe želi. I da me ta Una nauči kako se rasparčanost zaceljuje i živi se ceo. Volela bih da skineš tu belu boju na koju te tera službena dužnost; u kojoj si, istina, zgodan, a mlečan u mom sećanju kao zaborav. Bela nije tvoja, već plava, govoriš mi – plava kao Portugal. Volela bih da te vidim u tom tvom omiljenom plavom, da, pre nego što me za obe ruke snažno povučeš ka okeanu, šapneš kako si imao feniksa koji je uspeo da oživi mit, šireći se kao kiseonik u oba plućna krila i kako to neće uspeti ponovo, ako se predam.

Ili – nek me pusti ta svemoćna šaka da se aman više raspem po plišanom stolu kao Fado loše kombinacije kockica.

… Ne vredi ni da započinjem s pisanjem kad sam zapela kod naslova. Ne umem dalje od ova tri prokleta slova koja mi čine ime. Bojim se da će onaj papir na noćnom stoćiću ostati i dalje netaknuto beo. Kao i ti, a bogami i ja.

***

– Hvala vam, gospodine Dameo, što ste nas prokrijumčarili unutra da je vidimo, makar i u proredu odškrinutih vrata. Znamo koliko su pandemijski propisi strogi. Zaista vam to nikako nećemo zaboraviti.

– Slažem se sa Žizelom, doktore, hvala vam. Nego kako je ona? Ima li nekakvog pomaka?

– To je najmanje što sam mogao da uradim. Una je, nažalost, negativni fenomen krajnosti šizoidnog poremećaja, koji ju je skoro pa potpuno zaključao u um, a za okolni svet je autistična.

– Jao, bože strahote! Ne, nikako ne možemo da shvatimo kako je to tako uznapredovalo. Dali smo sve od sebe da ima normalno detinjstvo, nismo je nikad ni za šta pritiskali, kako je moguće? Užasno je kad majka doživi ovako nešto da umesto deteta gleda živi spomenik, a ne može ništa – prokleto ništa!

– Hajde, Žizela, nemoj sad. Diši, draga, samo diši. Znaš da našoj devojčici ne možemo pomoći slomljeni.

– Pa, jesmo li mi krivi? Koliko je samo htela da postane pisac, bože, gutala je one knjige, koje su nam celu kuću zauzele. I priznanja koja su stizala sa svih strana…i ništa nije vredelo, samo joj se jedan lik uvrteo u glavu…

– Žao mi je zaista, ali to vam je tako sa poremećajima psihe, teško im je uhvatiti uzrok, pogotovo ako pacijent ne sarađuje. No, značilo mi je to što ste rekli. Svaki put joj pored noćnog stočića ostavljam papir i komad uglja, jer olovka ume da bude potencijalno oružje. Nalazim ih netaknute. Ponekad joj čitam Saramagovu „Pećinu“ ili pričam o mojim izletima na Tamaris plažu, dok je sestre hrane krastavac salatom. Deluje mi kao da jedino tad imam njenu pažnju. Primetio sam da kad je dozivam, da kao da se uznemiri, negoduje, doduše malim, jedva primetnim pokretima tela – ali i to je nešto.

– Recite nam, doktore, iskreno, ima li nade da će se njeno stanje ikad poboljšati?

– Izgleda da se nazire. Primili smo poziv od kolega iz Lozane, iz jedne renomirane privatne klinike za eksperimentalna istraživanja mentalnih bolesti, da su ispitali Unin slučaj na osnovu celokupne medicinske dokumentacije koju smo im poslali i da bi, ukoliko dobiju saglasnost od vas kao roditelja, počeli sa primenom nove eksperimentalne terapije. Oni su poprilično optimistični. Ja se samo nadam da to nije uzbuđenje pred novim koje naučnike često obuzme i da su stvarno na tragu otkrića i to kakvog. Zamislite, ako uspe, kolikim bi to agonijama dalo život, a Una bi bila pionir?!

-Pristajemo, doktore, na sve što je ma i malo može otrgnuti iz ovog stanja. Hvala vam, ova nada nam je hleb nasušni. Teško je, doktore, teško je gledati je kako nestaje, a biti u strahu da ćete nam javiti da smo ostali bez nje.

– Ako i ostanemo, doktore, važno nam je da znamo da smo sve što je moglo da se uradi za njeno dobro – uradili. Jedino s tim saznanjem možemo živeti posle nje. Jedino s tim.

– Daćemo sve od sebe. Uveren sam da će i kolege u Lozani. Moram sad da vas napustim, jer je vreme da Uni stavim novi papir na noćni stočić. Dozvolite mi da vas ispratim.

A, kako glasi tvoja priča o Uni? Pošalji nam je na ninodrag@outlook.com, a kao nagradu za trud očekuj knjigu 🙂

Saznaj više o izazovu ovde.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s