Una… tako lepo i nezaboravno ime, kao i osoba koja ga je nosila.

Volela je leto, more, modu, Italiju je obožavala. Živela je sa roditeljima. Znala je od sitnice da napravi glamur, svojom pojavom, držanjem, hodom – ma, pozavidele bi joj mnoge modne piste. Radila je u modnoj kući i imala je za sebe dovoljno radeći ono šta voli. Imala je neke kratke veze, ali uglavnom je bila sama, jer je malo ko mogao da parira njenom temperamentu, njenoj mašti, ogromnoj količini ljubavi i želje.

Već se dugo dopisuje sa jednom osobom koja joj odgovara u mnogo čemu, rečima, postupcima, maštanjima. Maštali su zajedno o mnogo čemu, ali nisu mogli da zamisle da će im jedno putovanje doneti kraj. To je, zapravo, bio početak kraja. Dobila je nagradno putovanje za dvoje u Portugal, poslavši neki upitnik za turističku agenciju, grad Lisabon, na obali Atlantskog okeana. Gledala je sa nevericom u obaveštenje o nagradi, pitajući se koga da povede. Napisala mu je poruku: „Hoćeš sa mnom u Portugal na sedam dana“? Stigao joj je odgovor: „Ne znam…plašim se…“ To bi im bilo prvo viđenje oči u oči, mada su se u mislima sretali već mnogo puta. Želela ga je pored sebe na tom putovanju. Odavao je utisak snažnog, ozbiljnog, zanimljivog, blesavog, duhovitog čoveka… sve ono što je nju činilo ženom kakva jeste i pored koga bi bila ono što jeste, u mislima.

Pristao je. Našli su se na aerodromu, bila je srećna. Bio je baš onakav kakvim ga je zamišljala, nasmejala se podižući ugao usne kao Đokonda, cmoknula ga je i procvrkutala: „Hajde da šetamo, imamo dva sata do poletanja“. Trebala joj je šetnja da bi sakrila svoju tremu, nervozu, leptire u stomaku koji su odjednom svi poleteli izazivajući grč. Bila je zaljubljena, sada je to shvatila ma koliko se opirala tome. Let je prošao brzo. Bez svesni vremena oko sebe, odvojili su znojave ruke kada se oglasio signal za vezivanje pojaseva…

Sleću.

„Odseli smo u hotelu na obali okeana, ostavili stvari u sobi i izašli, još u neverici da smo jedno pored drugoga, zajedno, da oživljavamo sve ono što su sanjali i izmaštavali. Prvog dana smo ceo dan lutali po Alfami, obilazili dvorac, hedonisali na terasama sa pogledom na grad, kupovali u malim pekaricama i prodavnicama slatkiša. Sve to pešaka kroz divne, male krivudave ulice sa kućama obloženim slikanom keramikom. Uveče bismo išli do Bairo Alto-a, gradske četvrti pune lokala, stranih turista i pijanih mladih ljudi, ali kako nam noćni život nije bio u prvom planu, uspešno smo lutali dok nismo nekako našli put do metro stanice kojom smo se vratili u hotel. Bilo je nestvarno voleti i biti voljen, isijavati ljubav iz sebe, staklastog pogleda zaljubljene žene.“

Silazili su samo zarad obroka, shvativši da vreme leti, da su željni jedno drugog. Nije postojalo vreme, pa bi se budili još željni jedno drugog. Spavali su kada bi ih stigao umor od poljubaca i dodira. Bilo je fantastično. Mislila je u sebi „Kada bi mogli da ne spavamo nikako sve ove dane“. Bilo joj je kao nikada u životu, nikada se nije toliko predala nekom muškarcu, toliko volela, želela, žudila… i budila se srećnija, želeći još… i opet… Želela ga je za sebe, za ceo život…

Dan sedmi i povratak u stvarnost. Let je prošao još brže nego u dolasku. Nije dizala glavu sa njegovog ramena, držeći ga za ruku koju je grčevito stezala, šireći nozdrve da upije što više mirisa njegove kože. On je bio ćutljiv, hladan, zamišljen… Pitala ga je, ispitivala reakcije plašeći se da nije uradila nešto pogrešno. On je samo kratko odgovarao: „Sve je u redu“.

Sleću.

Aerodrom, pa taksi…

Nije hteo sa njom zajedno u isti taksi. Izgleda da se uplašio. Uplašio se života sa ženom koja voli nesebično, koja daje celu sebe. Gledala ga je krupnim očima, prepunim suza, uzdržavajući se da ih pusti. Bila je jaka, hrabra, stajala je uspravno gledajući taksi koji odlazi. Uzdahnula je, sigurna da se on više nikad neće javiti. Nije nikada mogla da zamisli koliko ljubavi može nositi u sebi, a koliko se ljudi mogu uplaše prave ljubavi, bez glume i maski. Ipak će u mašti i dalje gaziti nekim svojim modnim pistama, dok slaže komade odeće u butiku modne kuće, zamišljajući Italiju. Gricnula bi usnu, potom umutila hladan nes, u inat onima koji ne mogu da pariraju njenoj ljubavi, sama i svoja, 2020. godina…