da se barem neko o nju ogrejao

Iz majčine utrobe vade te kao korov

ti nastavljaš kao vreme što ti u rukama

jednom iskrvari ili ti njemu

da pišeš reči koje stare

ali izlapele bubrege dobijaš ti

da ti ljudi u prolazu

krzaju ramena ne znajući šta ostaje

po njima ni kakve volje da budem tačna

na mestu gde idem da mi bude teško

ramena su sve kraća:

ne možeš ni ti mene da vratiš, vreme.

---

ja sam htela da zagrmi

da pokrivam što imam i nemam

da tražim promrzle duge a kratke prste

po vodi koja je odnela

vratove koji ne gledaju pravo

ja sam došla

a žega je prkosila svemu iskrenom.

---

Sedite a iz usta izlaze samo okrajci hleba

sramno samo sušne obale

ivica stola nepostavljenog

reči što su samo procvetali kraj kose

odsečen nokat

o čemu se uopšte priča

kada sediš na jeziku

i ne pričaš o zori

u kojoj ne spavaš

ćutanje se zalepi za zenice zauvek

da ne pridoda nikad tuđoj toplini

tela su lepa i siva

kao trgovi

na kojima cveće uvek vene.

---

U tu sam vodu što sam umislila

do ušiju legla

i tonem

i pijem

i bušna usta naviru gde usta nema

da piju

da kažu

prijatelji su barem nešto sveto

izdaje barem da ne bude kožu s leđa

sećanje da ne vuče nogu

u nedogled dugu od umora

ali bregovi rone

na suvo

prebijene oči škrguću

u maglama vode

iz koje ne postaje ništa.

---

Grlo

samo koliko ga nose

gole noge

diše na obraz što spava uza zid;

zidovi gore

iz dimnjaka

padaju orasi.

---

Kao da ljude gledam kroz krošnju

para iz ruku ne dozvoljava

da se lice ohladi

dala bih im sve što hoće

srećno

pa možda nekad

postanemo nešto drugo

ljudi nisu bolji od ljudi

kao da gledam kroz krošnju

i ne trudim se da vidim

ruke ne razmiču

padaju

i prave gušću senku.