Još malo sam napregla oči

Autorka: Marija Žmukić

Pišite autorki:

* Priča je nastala kao odgovor na izazov „Pozajmljena rečenica“. Pogledajte odgovore i na ostale izazove ovde.

Još malo sam napregla oči

Marija Žmukić

*Na 12. stranici, u 11. redu, priče „Klinac od dva metra“, autorke Jelene Lengold (iz zbirke priča o odrastanju „Klinci od dva metra“, koju je priredila Ljubica Arsić, a objavila Laguna) , nalazi se rečenica „Još malo sam napregla oči, žmirkajući kroz taj…“, koju je Marija Žmukić pozajmila za početak svoje priče… Marija je po struci psiholog, ali i beskrajni zaljubljenik u razne vidove umetnosti, poput plesa, horskog pevanja, muzike, a naročito u pisanje. Marijine psihološke tekstove možete pročitati i ovde. Uživajte u njenom proznom odgovoru na izazov koji sledi u nastavku.

Još malo sam napregla oči, žmirkajući kroz taj prozor s pogledom u bolju budućnost. Jutro je bilo bledunjavo sivo, sa tek ponekim zrakom Sunca koji se očajno probijao kroz guste oblake. Dan je bio krajnje neinspirativan za lepe aktivnosti u prirodi koje su mi uvek ispunjavale dušu harmonijom. Ipak, ovakvi sivi dani su imali svoju lepotu, navodeći nas da se zagledamo u dubinu svoje duše i da tu potražimo svetlost da nam osvetli put.

Telefon je zazvonio, kao da je slušao moje misli. Dobro poznat broj na displeju telefona izmamio mi je osmeh na lice, i probudio nadu da će ovaj dan doneti prijatna iznenađenja.

  • Halo?
  • Zdravo. Kako si?
  • U skladu sa vremenom, pomalo tmurno.

Dubok glas sa druge strane žice se nasmejao. I ja sam.

  • Pa, hajde da uradimo nešto povodom toga. Obuci svoje omiljene boje i sačekaj me u Abraševićevoj. Uostalom, vikend je, dozvoli sebi malo zabušavanja.
  • Veruj mi, nikad to nisam želela više nego sada. Može za nekih 45 minuta?
  • Biću tu. Ćao, bella!
  • Ćao, signor.

Omiljene boje. Pa, uvek je to zavisilo od raspoloženja, mada su neke stvari bile konstante. Crvena je bila moje drugo ime i uvek nepogrešivo dobar izbor, osim kada su sahrane u pitanju. Obukla sam mekanu crvenu tuniku i crne pantalone, očistila crne kožne čizmice i namazala ih kremom za dodatni sjaj. Posle jutarnje rutine u kupatilu, koja se sastojala od umivanja, pranja zuba i nanošenja hidradantne kreme, dodala sam svom licu malo neupadljive dnevne šminke. Provukla sam četku kroz dugu kosu, prethodno naprskanu sprejem za raščešljavanje, stavila jedan od svojih omiljenih parfema i krenula.

Dok sam se kretala ka mestu susreta, počela je da pada kiša. A, nigde kišobrana pri ruci! Tačno sam znala da sam nešto zaboravila. Nadala sam se da je moj prijatelj bio pametniji i da je proverio prognozu kao što to ljudi obično rade u ovo doba godine. Ovog puta sam imala sreće.

Signor je stajao na dogovorenom mestu, u dugačkom sivom kaputu, utapajući se u sivilo koje nas je okruživalo – sive zgrade, sivo nebo, sivi trotoar. Ipak, žuti kišobran u njegovoj ruci je razbijao monotoniju nedeljnog jutra, kao zrak Sunca koji sam tražila. Zagrlila sam ga oko struka i poljubila u rumen, hladan obraz.

  • Hej! Stigla si na vreme… Svaka čast. Hoćemo po kafu za nošenje, pa do parka?
  • Potrudila sam se. A za kafu, pa može, naravno. I park deluje kao dobra ideja.

Kupili smo kafu u obližnjoj kafeteriji, ušli u park i počeli da šetamo. Park je bio skoro prazan, tek poneki prolaznik je šetao psa. Mokro lišće u bojama jeseni je šuštalo pod našim nogama. Naše hladne šake su bile isprepletene i nežno pritiskale jedna drugu, stvarajući prijatnu tenziju. Toliko toga bi moglo da se desi između nas, razmišljala sam. Ipak, ta linija koja nas je delila je bila opasan prelaz, otvarala je brojna pitanja i nedoumice. Ipak je on bio moj prijatelj, s kojim sam podelila puno značajnih iskustava. Verujem da je i on mene tako posmatrao – kao osobu od poverenja, rame za plakanje, nešto između porodice i prijatelja.

Šetali smo i ćutali. Prva sam počela da smejem, a on mi se ubrzo pridružio.

Kafa se u međuvremenu ohladila. Ali ipak smo je popili.

A, kako glasi tvoja priča inspirisana „pozajmljenom rečenicom“? Pošalji nam je na ninodrag@outlook.com, a kao nagradu za trud očekuj knjigu.

Saznaj više o izazovu ovde.

Foto: George Desipris

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s