Rečenica koja je Milicu Radosavljev inspirisala da započne poetizovanu prozu pozajmljena je iz 5. reda, 10. stranice romana Doručak kod Majestica, Bore Ćosića, a glasi: „U nezaobilaznoj svešcici moga detinjstva, Vodič kroz Beograd za prvi njegov Sajam, godine 1939, stoje ubeleženi svi njegovi hoteli: Hotel na Avali, Bristol, Ginić, Grčka kraljica, Excelsior, Zanatski don, Moskva, Palas, Paris, Petrograd, Pošta, Prag, Royal, Slavija , Splendid, Srbija, Srpska kruna, Srpski kralj, Takovo – ali, Majestica nema!“. Pančevka rođenjem, a mestom trenutnog prebivališta Novosađanka, Milica Radosavljev je studentkinja filozofije na Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu, neobični, sebisvojni stvaralac i zaljubljenik u književnost. Kada biste je pitali da vam kaže nešto o sebi, čuli biste sledeće: „Kolega sa filozofije Stević Luka mene predstavlja kao wholesome osobu, kaže da je moj način oblačenja smeo i asocira ga na stil lika koji tumači Emily Clarke u filmu Me Before You i da samo moja pojava može svakome ulepšati dan. Kaže da ostavljam utisak detinje i proletnje osobe, da sam stidljiva dok ne upoznam ljude a kada se oslobodim u društvu, tada će me moliti da prestanem da pričam. Najbolji prijatelji su mi dali nadimak Čeljade. Volim kruške, animirane filmove i pse. Poslednjih šest godina radim na kvalitetu svoje prve zbirke pesama koju sam naslovila u konačnici Ajkulom sa Titana, priželjkujem i nadam se najboljim rezultatima na predstojećim konkursima i zainteresovanim, super izdavačima, čitaocima. Jedna od vodećih tema moje prve zbirke jesu ugrožena dečija prava  i ona se kao Queen Mab umiljava budućim generacijama roditelja sa osnovnom mišlju da roditeljstvo zahteva edukaciju i da nije dovoljno da nas za takvu ulogu priprema puko društvo ili porodica i familija.  Tema je inspirisana direktnim kreativnim susretima sa decom kroz moju ulogu vaspitačice jaslenog uzrasta, Mary Poppins i dečijeg animatora kao i samostalnog istraživačkog i empirijskog iskustva.“

U nezaobilaznoj svešcici moga detinjstva, Vodič kroz Beograd za prvi njegov Sajam, godine 1939, stoje ubeleženi svi njegovi hoteli: Hotel na Avali, Bristol, Ginić, Grčka kraljica, Excelsior, Zanatski don, Moskva, Palas, Paris, Petrograd, Pošta, Prag, Royal, Slavija , Splendid, Srbija, Srpska kruna, Srpski kralj, Takovo – ali, Majestica nema!

Mi buduću glumci, stabla sa smolom, četa đaka, oslobođeni i gorljivog srca, naštimovanog glasa, podešenog stila i smelosti što datira kao hrabrost.
Naučili smo se adaptaciji toj intelektualnoj veštini kakvu jednako dobro savladavaju još kameleoni i glumci.
Profesor Nebojša Glogovac divio se ljubavi kakvoj Josipa Lisac voli Karla Metikoša, govorio je nama o toj hotelskoj sobi u kojoj ona nakon koncerata uvek u bračnom krevetu provodi noć sa pokojnim mužem.
Ništa sem scena iz Diplomca nisam znala o hotelima i hotelskim sobama.
Pavle, jedan od nas, etički miljenik profesora Nebojše Glogovca doznao je za snimanje koje profesor ima u hotelu Bristol.
Nije nama trebalo mnogo vremena da kolektivno pođemo. Samo.
Šta smo mi, ko smo, šta hoćemo ?
Mi smo orgijaši.
Dali smo novac za kolektivno noćenje u sobi sa četiri kreveta i malo veštine zavođenja koju je samopouzdano i pronicljivo ponudila kao rešenje naša drugarica elegantnog poprsja.
Bili smo proterani iz kavane u Resavskoj ulici zbog smeha, dok smo se igrali asocijacija, srećom nas ovde niko nije dirao, mogli smo  smišljati kreativne izazove i fote i isplakati se od smeha sa zamislima tako nevine igrarije i čestite interpretacije.
Pomislih da nikada razdraganije duše neće biti u mom prisustvu, slušala sam svoje srce koje je kao badnjak pucketalo, svrbeo me je moj smeh jer je odavao da se zovem Milica. Smešila se i glumica Marija Marković, gledala sam neosujećenu žensku lepotu i uživala u njenim pogledima koji su kazivali da sam i ja lepa, njena je kosa prekrila i moju polovinu hotelske jastučnice. Progovorila je Mara tom lepom dušom:  “Mi smo drugari, treba da se volimo!“  Bile smo samosvene, smejuljile smo se kao laste.
A košulja koju je sociolog i profesor, deda mog najboljeg prijatelja zaboravio u hotelu Putnik nakon šahovskog turnira, a, avaj, on me je zamolio da odem po nju kada vremena nađem, načinje pomisli o beloj košulji Borine mladosti. Ne slušam savete Danila Kiša namenjene  mladim piscima kada govorim o Bori Ćosiću, jer moja je košulja boje slonove kosti i memorija je moja slonovska i pesma je moja Borina, samo je mladost svačija, statistička i od magnovenja. Sove su moie zaspale, vrane Tesline moju su glavu napale, oblak sam sivi ispljunula a još od prašine pozorišnih dasaka nešto je ostalo, gugutka. Šta ću ja sa najuzvišenijima.

Letela sam iznad Brisela kao princip a ne ’tica!