* U 8. redu, na 11. strani legendarne knjige „Mali Princ“, Antoana de Sent Egziperija, nalazi se rečenica „Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je„, koja je inspirisala Sanju Leban da napiše priču o posebnim ljudima koji u naš život uđu kao posebni učitelji i kao takvi se i zadrže, iako bismo hteli da budu možda i nešto više. Sanja Leban je rođena u Vršcu, 11. avgusta 1990, u kom je završila Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu, isturena jedinica u Vršcu, odsek Profesor razredne nastave. Dugogodišnji zaljubljenik u odbrambene istočnjačke borilačke veštine, koje je aktivno trenirala i postizala zapažene rezultate. Obožava druženja sa drugima, putovanja, ćutanje ujutru, šetnje u prirodi, razgovor sa onima koji imaju šta da kažu, poučne knjige i filmove, crtanje, fotografisanje, romantiku, iskrenost po svaku cenu, optimizam i osmeh uprkos svemu. Kaže, ovo je prvo što je napisala, pored dnevničkih zapisa, a da je, za razliku od njih, prepustila očima javnosti. Pa, prepustite se, potpuno opušteni, Sanjinoj priči koja sledi.

Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je moj Mali Princ, koji će uvek biti deo mene, ma šta bilo i gde god bila…

Gas, idemo, već kipim od toplote, u autu mi je samo 35 stepeni, čujte samo, kada sam sela u mog „plavca” bilo je 43. Posledica nenapunjene klime u autiću, ona mi još nije došla na red. Vozim od marketa do marketa, prikupljam sve što mi je potrebno kako bih imala slobodan vikend. Petak je, druga sam smena, sat kuca sve brže, a u gradu je takva gužva i neminovno svi su nešto zavezani, svi su, naravno, usporeni kada se meni žuri. Napolju gori zemlja i meni je u glavi samo da se što pre dokopam kupatila, treba mi hladan tuš, ubedljivo jedan od najtoplijih julskih dana.

Hmm, kružni tok i bez puno razmišljanja odlučujem da skrenem u ulicu koja vodi ka mojoj zgradi, ali i ka jednomm nedozvoljenom smeru, time dobijam na vremenu, jer bih morala da kružim kako bih došla do kuće. Pogledam levo, desno, nema policije i brzo se iskradam u svoju uličicu, okrećem auto ne bi li se što pre parkirala i, odjednom, ispred sebe ugledam njega – visok čovek, proćelav, mio lik, kratka uredna kosa, kratka bradica, sportski obučen, pomislih, poznat mi je. Pritom, on izgovara „Ćao” i smeška mi se. Pozdravljam i ja njega, sva zbunjena. On prolazi i zastaje, vraća se ka meni, pruža mi ruku kroz prozor, ja i dalje zbunjena. Kao da mi čita misli, pružam ruku i pokušavam da mislim, hajde, Anja seti se, možeš ti to, ali ne ide. Mozak mi radi 300 na sat, ništa. Kroz par sekundi on izgovara:

• Ne možeš da me se setiš? A mozak ti radi 300 na sat! (Ja ga gledam u čudu i mislim se – ume li da mi čita misli, ili šta?! Zbunjeno ga gledam… Naprežem se, ne znam i dalje, ne ide).
• Pre nekih mesec dana smo pričali na moru, govori mi.
• Jaooo, evo sad, ali… (Zastajem na trenutak, blago smeškajući se u neverici…) Kako je moguće?! Ti si iz Vršca?!
• Da, isto sam i ja sada pomislio, ali sam poprilično bio siguran da si to ti i zato sam se i vratio.
• Da li je svet tako mali? Beše Stefan? Kako si me se setio?
• Da, ja sam tebi ime zapamtio vrlo dobro… Paa, postoji li još jedna Anja? Kako si? (Smeška se.)
• Dobro, malo u žurbi… Malo više… Iskreno, baš sam se iznenadila. Pokušavala sam da se setim odakle se znamo. Još sam u čudu.
• I ja… I sada baš moram da požurim, nadam se da ćemo se opet sresti. I mnogo mi je drago da smo se videli i da znam da si odavde. (Daje blagi smešak, utrčava u auto i odlazi.)

Ostala sam poprilično u čudu, skroz zbunjena i očarana. Ume meni život da stvori čudne situacije i momente, o tome ćemo možda drugom prilikom. Vraćam se u auto, parkiram se, odlazim kući i pokušavam da ne mislim na ovu čudnu situaciju, alii… Eto, svakako u nekom trenutku posle smene nazovem svoju najbolju drugaricu Minu da joj ispričam šta se dogodilo, jer zaista je ovaj susret na mene ostavio neki treperavi osećaj. Pogotovo on, bila sam poprilično očarana, konačno me je neko ostavio bez teksta, konačno mi se neko svideo. Istina, ne toliko svojim fizičkim izgledom, već stavom i ponašanjem, vedrinom i osmehom; već na prvu „loptu“ poželela sam da ovaj slučajni susret ne bude i poslednji. A ja verujem da ništa u životu nije slučajno i da je svaki „slučajni susret“ već unapred isplaniran, negde.

Pozivam moju Minu… Zvoni…

***

Leto 2021. Crna Gora, more, voda, plaža, Sunce, sve što sam u tom trenutku mogla poželeti… Sunčam se, čitam knjigu, leškarim. U blizini mene neka ekipica igra odbojku na pesku. O daa, preplanuo lik, lepuškast čovek, ne obraćam pažnju, sve dok me lopta nije pukla skoro po glavi. Po malo i besna okrećem se da pogledam kome da je vratim. Zatim, ne znam šta se tačno dogodilo, ali bes me prošao, prosto on toliko zrači pozitivnom energijom da i ako sam imala na umu da budem oštra i ljuta, sve nestaje.

• Jesi li dobro? (Prilazi mi i pita me.)
• (Ćutim na trenutak sva zanesena) Jesam.
•  Izvinjavam se puno, nije namerno (uzima loptu, kreće i dodaje), Pridruži nam se, ako želiš?! (Iskren osmeh. Ma, prosto ne možeš da ne vidiš koliko se lepo smeje i koliko ima lepe zube).
• (Daa, sve sam ja za odbojku pomislih, ali ipak zadržah za sebe) Hvala na pozivu, uživajte.

Nastavljam da se sunčam i čitam, ubrzo sam osetila kako počinjem da se pregrevam od toplote, vreme je za hlađenje, rešim da plivam, tako mic po mic, eto me do bova, zastanem da se tu odmorim malo i da uživam u vodi, kad odjednom čujem isti onaj mio glas:

• Sama si ovde?
• Nisam, tu negde mi je drugarica koja se tako zapliva pa nestane. Ti to mene pratiš?
• Možda malo… (smeje se)
• Hmm, znači priznaješ?
• Šta ću, bilo mi je žao, za malo da te udarim loptom… što nam se nisi pridružila?
• Nisam nešto vešta u odbojci, više mi leži drugi tip sportova.
• Koji to?
• Smejaćeš se.
• Neću, obećavam…
• Borilački sportovi.
• Ozbiljno? To je baš kul, znači mogao sam da nadrljam, a nisam ni znao.
• Tako nekako… Šalaa mala, nisam agresivna. Džiu-džica je izduvni ventil samo.
• Znači nisi agresivna? Treniraš aktivno?
• Ne više, duga priča.
• Ok, neću pitati.
• Nemoj. Bolje je, da ne kvarimo ovaj lep dan.
• Ovde si sa društvom?
• Daa… malo da napunim baterije..

Nastavilo se tako neobavezno ćaskanje, prijatno. Razmišljam da li je moguće da upoznaš nekoga tek tako i da ti toliko prija razgovor, sa totalnim strancem, ali vreme je da se vratim nazad, jer će mi se drugarica zabrinuti kad vidi da me nema. Pošto sam se poprilično zadržala plutajući na bovama i ćaskajući sa njim. Krećem da plivam nazad i dodajem:

• Ja sam Anja, a ti?
• Stefan. Gde bežiš, Anjaaa?
• Moram da potražim drugaricu, vreme je za ručak. Vidimo se, uživaj.

Ni sama ne znam što sam izgovorila rečenicu “vidimo se” kada ga verovatno nikad i neću sresti.

Tih dana ga zaista više i nisam srela, nisam to ni očekivala, niti sam mislila na njega, jer more je to, sretneš ljude, isćaskaš se s njima u vodi, na plaži, kafiću i više ih nikad ne vidiš. To je tako nekako normalno. Ali … neko je umešao svoje prstiće … Bože, zašto mi ovo radiš?

***

Bubice, moram da ti ispričam nešto zanimljivo. Pričam joj šta se desilo. Posle Mininog i mog razgovora opet se vraćam u svoju svakodnevnicu. Radim, izlazim, družim se sa drugaricama, gledam svaku priliku ne bih li se okupala, bilo gde, bazen, jezero. Šetnje po bregu, Vršac ima jedan od najlepših pogleda na bregu, uživanje u svakom smislu. Fotografišem prirodu. Volim leto. I tako jedne nedelje, posle jutarnje liturgije u crkvi Sv. Teodora, na bregu, u koju odlazim svake nedelje, rešim da ne šetam, nisam bila nešto u svom dobrom izdanju. Drugarica me juri da idemo u Belu Crkvu na kupanje, ja hoću, neću, posle ručka je pozovem i kažem joj da sam spremna za pola sata, idemo, pa će mi se raspoloženje valjda popraviti. Dolazim po nju, odvrćem muziku, krećemo. Inače jako volim da vozim, to me baš opušta i jedan sam mali Šumaher. Stižemo, hoo, posrećilo nam se i da odmah nađemo parking, kupanjac, oraspoložila sam se. Ležim tako opet u nekom trenutku kad pored mene opet lopta. Vidno iznervirana, pomislih u sebi, da li će me jedna promašiti! Tačnije ni jedna me nije udarila, ali uvek me preplaši. Okrećem se i kažem:

• Pazite malooo! Mogli ste… (nema komenatara na nekoliko sekundi) u glavu da me udarite!
• Da li je mogućeee!? Anjaaa! Ne znam ko koga sad prati.
• Ja ne mogu da poverujem, ti imaš nešto protiv mene? Dok mi glavu ne razbiješ nećeš da se smiriš? (smejem se)
• Nemam, izvini molim te, sad mi je već neprijatno. Ali ovolika slučajnost, opet. Hajde da idemo na kafu gore u kafić, ili sladoled? Moram nekako da se iskupim.
• Pa ne znam, da ne ostavljam drugaricu. (Ona je to čula i rekla idi slobodno, nigde ne žurimo, ja ću čitati). Ok onda, daj mi malo vremena, dolazim za 5 minuta.

Odlazim do kafića, prelazim pogledom, ne vidim ga, skidam svoje fensi sunčane naočare, tek sad ništa ne vidim. Ne znam što sam pomislila da će biti bolje bez njih, kada su mi one sa dioptrijom, ne vidim na daleko. A nisam ni morala daleko da gledam. Osetila sam toplu ruku na svom ramenu, okrenula se i ugledala ga.

• Mene tražiš?
• Da, ti si taj koji pokušava da mi dođe glave.
• Nisam, tako slatkoj devojci, nee… Hoćemo li?
• Može.

Seli smo na uglu kafića, vidi se obala, zalazak sunca toliko prijatan dan. Razgovor koji smo vodili bio je toliko opušten, kao da sedim s prijateljem kog poznajem ceo svoj život. Totalno sam pored njega JA. Nema garda, koji imam prema ljudima, dok ih ne upoznam, jer sam se više puta jako opekla zbog svoje, kako moji prijatelji umeju da za mene kažu, iskrene naravi i veselog duha. Ljudi to iskoriste, gledaju samo da iscrpe, da oduzmu svu dobru energiju, ali eto ne dam se nekako. I dalje se vodim time da treba biti pozitivan i iz ljudi izvlačiti samo ono najbolje. Koliko me to košta, znam samo ja, ali neću i nikad nisam htela da budem mrgud. Ne umem ja tako da živim.

Stefan i ja smo popili tu kafu, pojeli i sladoled. Smejali se kao mala deca. Čak sam nekoliko puta čula od njega: Pa, ti si stvarno budalaaa i Takva carica. Oduševljenje njegovo sa mnom nije moglo da se sakrije, a ni moje sa njim. On je čovek koji je toliko svestran, bavi se psihologijom, doktor je, uz sve to svira gitaru, u kafiću, u slobodno vreme, bavi se sportom za sebe, voli da pliva, šeta. Što su sve i moji izbori, plivanje, šetanje, naročito po bregu Vršačkom, oazi mira, prelepog pogleda i čistog vazduha. Stariji je od mene desetak godina. Pričam mu šta sam ja završila, čime se trenutno bavim, uopštene teme. Upoznajemo se.

Posle nekih dva sata razgovora, shvatili smo da je već palo veče i da smo predugo ostavili prijatelje da čekaju. Aliii, to je tako, nama vreme kada smo zajedno proleti, a mi bismo voleli da stane i da može biti sve drugačije nego što je sada. Eh…

Pozdravili smo se, rekao je daj mi molim te svoj telefon, stavila sam prst na otisak, otključala ga, ušao je u zelenu ikonicu i ukucao svoj broj, pozvao sam sebe i rekao izvini, ali morao sam. „Vidimo se, budalice mala“. „Vidimo se“. Otišla sam presrećna, puna prelepih utisaka. Ne sluteći šta me zapravo čeka.

A čekalo me je još puno bola, puno razočarenja, puno nade i …

Mislila sam ovo je konačno ljubav mog života, nije opet ćorak. Ali i te kako ne ide sve lako u životu, bar ne u mom. Od malena sam borac, naučena da sve moram da dobijem samo svojim trudom, da nema prečice, da sve moram da steknem sama. Mojima sam zapravo zahvalna na svemu, na lepom vaspitanju, na tome što sam pošten čovek i što nisam izrasla u neku bitangu – doduše, ta opcija kod mog oca nije postojala. Ta opcija da budem Ja nečovek ne postoji, uvek gledam i vagam da prema svima budem fer i dobra, osmeh za sve, za sreću, za tugu, za dobro, za zlo pa kako bude i ko duže izdrži.

U prošlosti sam puno propatila, što se ljubavi tiče, imala sam dugu vezu koja je još malo usledila brakom, ali eto… zaista je ovako najbolje za sve, nije trebalo da se desi. Iz svega toga sam izašla totalno slomljena, nisam znala gde i na koju stranu da se okrenem, kako da složim svoj život i opet budem ona jaka Anja, koja je pravi borac. Ovog puta sam imala malu pomoć. Pojavio se i čovek koji mi je sada ne samo paroh, već i prijatelj, kao deo familije. Hvala našem Ocu, sada sam zato svake nedelje u crkvi Sv. Teodora i to mi daje takav mir. Neprocenljivo, molitva je nešto što leči dušu, a još kad imaš nekog ko će da te sasluša i podržava u svemu. Dođe ti kao bonus, kao melem na ranu. Iz ove priče sam izašla jača nego ikad, sa takvom životnom lekcijom i sada jasno znam šta od svog života želim, samo mi treba još malo sreće i strpljenja, pretpostavljam… pošto je do sada nisam imala, bar ne u ljubavi.

Stefan se naravno javio ne bi li me pitao kako sam i šta radim, pozvao opet na kafu, ili šetnju. Ja sam sva presrećna, naravno, pristala i ne sluteći u šta se uplićem, kroz razgovor s njim, mic po mic rekao je da mora nešto da mi kaže. Nije zvučalo da ću čuti nešto dobro, i nije bilo, ne po mene. Saopštio mi je da on ima porodicu, ženu i dva deteta. Nasmešila sam se, nisam ni sumnjala. Ne može sve da bude savršeno, nešto mora da fali, a ovog puta ima i viška. Samo ne to, to su stvari koje se ne diraju, porodica je svetinja. Uvek i uvek sam se vodila time da se porodica ne dira. Ono što ne želim sebi, ne želim ni drugima… ali teško je, jako je teško samo otići od ovog čoveka. Sećam se njegovih reči, da ne želi da bude sebičan prema meni, da ne želi ikoga da povredi, ali da ni on ne može da se skloni dalje od mene. Da, cela “naša” priča je obostana, sve što sam ja osećala, osećao je i on. Tim gore po mene. Da bar nije, da je bar samo s moje strane, nekako bi sve bilo lakše. Bar mislim da je tako, ili se samo zavaravam, nije bitno sada.

Sve lađe su mi tog dana potonule, nisam više bila nasmejana, danima sam se nekako vukla, kuća – posao, mnogi su me i pitali šta mi je. Nije mi ništa – bio odgovor – samo mi nije dan. To ništa je bio on, pitala sam se i zašto, ne želiš da budeš sebičan, ali nekog uvučeš u priču pa onda kažeš ne može, a s druge strane sam jako dobro znala koliko je teško nadvladati situaciju i osećanja. Mogla sam u jednom trenutku da ga osudim, a u drugom da ga razumem.

Ubrzo posle, nepunih nedelju dana nije prošlo, zvonio mi je telefon. Stefan.

• Ja moram da te vidim, ne mogu da jedem, ne mogu da radim, spavam, mislim. Sve o čemu mislim si ti. Ne izlaziš mi iz glave.
• Isto mi je. Više ne znam kako s ovim da se izborim. (Sve smo nekako govorili jedno drugom)
• Znam da si danas prva smena, mogu li da dođem po tebe oko 19?
• Možeš, proveri samo oko 18 da li sam budna.
• Važi.

Sedam u auto, počinjemo neobavezno da ćaskamo.

• Gde me vodiš?
• Ne znam, staćemo negde u blizini. Najradije bih te oteo. Prelepo izgledaš. (Smeškamo se)

Prvi put sam u životu osetila takvu sreću i takvu tugu u isto vreme. Ako neko nije doživeo ovaj osećaj, ne može ni da zna kako mi je bilo. Okrenuo se ka meni i ja ka njemu, samo me je pogledao i zagrlio snažno. Ono što sam uvek volela jesu čvrsti i dugi zagrljaji. A, on ume tako čvrsto i lepo čoveka da zagrli.

• Nemoj da me pustiš, samo ovako ostani, dosta mi je. Ništa više ne tražim.
• Ni ja ne želim, toliko mi prijaš, toliko sam… ma nek sve ide dovraga, ja moram nešto da ti kažem, znam da sam skot, ali ne mogu da ćutim. Ne znam šta si mi uradila, za ovo kratko vreme, ali tebi prosto sve kažem. Ja sam počeo da se zaljubljujem u tebe.

Tišina. Samo sam ga gledala pravo u oči, njegovo čelo je bilo naslonjeno na moje. Bože daj mi snage, pomislih.

• I ja sam. (Rekla sam to tiho, a njegove oči su bile pune suza).
• Ja ne mogu, Anja. Rasplakaću se kao neka najveća pip. Ne mogu da verujem šta mi se desilo, nikad nisam ni pomislio da će se ovo desiti. Ali razumi me, molim te, ne mogu da ih…
• Znam, ni ne tražim ti tako nešto, nikad i ne…
• Znam da ne bi tražila. Možda se kratko poznajemo, ali sam tačno shvatio kakva si, znam da ne možeš i da ne bi ni tražila da ostavim porodicu.
• Meni je žao što je sve ovako, skloniću se od tebe. To je jedino ispravno.

Ućutala sam, duša me je bolela, nisam mogla ni suzu da pustim, steglo se sve u meni.

• Stefoo
• Anjolino moja

Tišina, oseti se samo tuga u vazduhu, pribižio mi se još više i odjednom osetim njegove usne na svojima, nisam izdržala, uzvratila sam poljubac, bio je to dug poljubac, bez prestajanja, skoro bez uzimanja daha, onako kao poslednji, kao za oproštaj. I posle smo se samo gledali nekoliko minuta, ništa ne govoreći, čelo na čelo, nos na nos. Dok on nije izgovorio:

• Ti se prelepo ljubiš, znao sam.
• I tiii, da si bar omašio i da mi se ne sviđa. (Smeška se onako blentavo)
• Moram nešto da te pitam, glupo je.
• Pitaj, ništa glupo nije.
• Neprijatno mi je, ali… da li je dobra?
• Da, znam na šta misliš. Dobra je prema meni, zaslužuje me.
• Lakše mi je kad to znam, ne bih volela da je neka veštica.
• Nije. Ne osećam se dobro, ne smem ovo da ti radim. Osećam se kao najsebičnija osoba na svetu. Budalice moja, ne zaslužuješ ovo. Zaslužujes samo nekog ko će te držati kao malo vode na dlanu. Ko će moći baš sve da ti pruži.
• Znam to, od toga neću odustati.
• Baš tako i treba. Nikako drugačije.
• Tebe nikad ne bih mogla da uhvatim za ruku i zagrlim na sred ulice, pa povičem svima – On je taj u kog sam ludo zaljubljena! I to boli.
• Sve mi je jasno, tačno znam kako se osećaš i samo mogu da ti kažem izvini što sve to ne mogu da ti pružim, mnogo mi je žao što se ranije nismo upoznali u životu. Mnogo mi je teško. Čak sam o svemu i razmišljao.
• Ne, nemoj, jer znaš zapravo ti i ja nikad ne bismo uspeli da budemo skroz srećni i da sve ostaviš. Uvek bih jednu polovinu tebe delila, bio bi sa mnom na pola, a to ne bih podnela.
• To ne možemo da znamo, ali znaš ne mogu. Sve bih morao da rasturim. Ja sam pre svega otac, dobar otac i nemam loš brak i nikad ovo nisam mislio da radim, niti da će se desiti.
• Zaista mislim da na ovome sve mora da se zaustavi.
• Slažem se, samo mnogo je teško i meni.
• Molim te vrati me sada kući. Ne mogu više na ovu temu. Mora da stane i pre nego što išta počne.

Dovezao me je do kuće, uz put smo ćutali. Uhvatio me je za ruku, pitao me je da li sam dobro, samo sam klimnula glavom i odgovorila da ću biti. Bio je zabrinut, ali ja na licu više nisam uspevala da zadržim osmeh, koji je tako karakterističan za mene. Nisam uspevala da se smeje, nisam uspevala da pričam. Samo sam ga nežno poljubila u obraz i rekla – Vidimo se. izašla sam iz auta, osetila sam da se gušim. Nazvala sam moju Seku, ona i Mina su jedine upućene u deo dešavanja.  Rekla sam joj samo da ne mogu da dišem. Vrišti mi se, ni to ne mogu, ne mogu ni da plačem. Upravo mi je rekao da počinje da se zaljubljuje u mene, sva osećanja su ista, obostrana, ali ne može. Ne sme. Samo sam ponavljala sebi konstantno nee, nee i nee. To ćeš da urežeš sebi u glavu, Anja. Ponavljala sam joj na telefon. Samo sam na to mislila, nikada nisi bila sebična, nećeš sebe staviti u ovakvu situaciju, da nekome budeš druga opcija, a ni da neko pati zbog tebe, ako budeš prva. Ona je znala koliko mi je teško i zna kakva sam osoba, da ću uvek žrtvovati pre sebe, nego što ću drugima nauditi, molila me je da se smirim, pitala me je da li da dođe i bude uz mene. Rekla sam joj – Nemoj, želim da budem sama. Morala sam sve ovo sama da svarim, morala sam da prihvatim i nastavim. Da me sve prođe.

Prekinula sam vezu. Dan je bio tmuran i hladnjikav, srećom završiće se uskoro… Bilo je pitanje trenutka kada će pasti kiša. Nisam ni razmišljala, samo sam krenula da šetam. Nisam imala plan kuda ću, stigla sam do jezera, sela sam uz vodu i pokušala da se opustim, da ne mislim  ni na šta, ali samo mi je on bio u glavi. Sve mi je prolazilo kroz glavu, prošlost, sadašnjost, opet pomisao da li je moguće da se meni ovo dešava, samo sam htela da me niko ništa i ne pita, suzdržavala sam suze, htela sam da budem jaka. Ispružila sam se, pogledom sam tražila zvezde, nije ih bilo. Umesto toga, počela je ubrzo kiša, nisam želela da krenem. Neka pokisnem, možda nebo spere ovu tugu s mene. Padala je sve jače i jače. Telefon je konstantno zvonio, nisam se nikome javljala, umesto toga sam otišla na avionski režim. Šetala sam, prvi put mi nije bilo bitno da pobegnem od kiše, koju baš ne volim. A, samo sam htela da pobegnem od sebe. Posle duže šetnje vratila sam se kući, otišla pod vruć tuš. Pa odmah nakon toga sam legla, potom isključila avionski režim na telefonu, odgovorila svima kratko na poruke i pozive i pustila klasičnu muziku, želela sam da se opustim. Ubrzo sam i zaspala.

Stefan je čovek koji nije želeo ništa od ovoga da se desi, voli ljude, voli da se druži, isto tako je mislio da će se i sa mnom super družiti, da neće otići do ovde. Kako se ovo otrgne kontroli, kako? Ni njemu, ni meni nije bilo jasno. Ali oboje smo znali, ne sme se prelaziti dalje, ne korak dalje. Nikuda nas to ne vodi. Deca su za mene oduvek bila svetinja, jedva čekam kada ću ih ja imati. On je neko toliko divan, neko kome mogu sve baš reći. I ne ljutim se na njega. Iskren je bio sa mnom od početka, do kraja. A ja iskrenost uvek cenim, iskreno pa kako bude. Neka i boli, proći će.

Jutro, otvaram oči, pogledam u prozor, dan je divan, ni traga onoj kiši od noćas. Sunce sija, slobodna sam danas. Danas ću sebi prirediti jedan prelep dan. Tuširam se, potom oblačim bele pantalone sa plavim prugicama i moje kožne bele patikice, biram crnu majcu sa „V“ izrazom, razmišljam šta s kosom, pletem pletenicu u stranu, jer ako je pustim prokuvaću u roku od pola sata i unervoziću se, nabacim malo šminke. Stavljam svoje nove naočare, svoj omiljeni parfem i krećem. Cilj mi je bio da odem do gradskog parka, prošetam sama par krugova i u kafiću u parku popijem prvu kafu sama. Iako sam vrlo pričljiva osoba, prvih dva sata kada ustanem, to zaista ne volim, niti da pričam, niti ikog da slušam. Tada mi je potrebna samo jutarnja kafa i uz nju može tiha muzičica. Posle šetnje i kafice, šaljem devojkama poruku na grupi, da li je neka za druženje danas? Ja ću na brdo, dok je rano, kasnije ću na bazen, pa ako je neka za, neka se pridruži. Želim da uživam i ne mislim, da se dobro iscrpim sa šetnjom i plivanjem. Devojke su se javile, provele smo zaista divan dan. Zezale se i uspela sam da zaboravim.

Prolazili su dani, ja sam se bavila samo sobom, šetala, trudila se da uživam i družim se.

***

Prestala sam da se javljam Stefi, inače, prestali smo da se čujemo. Znao je on jako dobro što to radim, jer je i on bio u istoj situaciji. Bilo je dana kada sam bila u užasnom stanju, nisam mogla da slušam ni muziku, pesme su me podsećale na njega, bolela me je duša. Znala sam noću da zabijem glavu u jastuk i plačem. Mina, moja najbolja drugarica, koja je zapravo i više od toga – kao rođena sestra koju nemam, koja se nikada nije mešala u moje odluke i izbore, prvi put mi je u životu rekla: Nemoj, Anja, nemoj molim te, nećeš uspeti da se sastaviš ovaj put, a ja ne želim da te gledam tužnu, ne zaslužuješ ti ništa na pola. Molim te povuci ručnu kako znaš i umeš, prevaziđite ovo i bićete tako dobri prijatelji. Znam to. I kad je teško zovi me, plači, vrišti, sve ću da slušam. Poslušala sam i sebe i nju, kad je bilo teško zvala sam je, šetala, radila, izlazila. I tako danima je bivalo lakše… Ali nema dana da na njega nisam pomislila. Verujte mi to je tako čist osećaj ljubavi. Uzmem nešto pa se setim naših šala, šta on voli, šta ne voli, prođem gradom, pa vidim isti auto, tako su prolazili dani, pa nedelje. Nigde se više nismo sretali. Šta je život. Prvo ne prestaje da nas spaja, slučajnim susretima, pa ga onda skloni od mene tako da ga baš nigde ne sretnem. Često sam mislila da li je dobro, zdravo, ali nisam smela da pozovem. Uzimala bih telefon u ruke, ukucala ime, ali i obrisala. Potom prošlo je nekih mesec dana, malo više možda, usudim se da okrenem broj, sva sam se opet potresla, a mislila sam da sam prevazišla sve. Ne javlja se, oblio me je tako neki bes, razočarenje, nisam mogla da verujem. Pomislila sam zašto sad ovo.  Neka se javi i kaže mi ne mogu, ili ne želim da se ikad više čujemo, zabolelo me je u trenutku, čak i pomisao je bila loša. Posle nekih desetak min zvoni mi telefon. Stefan. Osmeh je već na mom licu, neprocenljiv osećaj. Nije me zaboravio. Odahnula sam.

• Halo (rekao je).
• Budalice?
• Budalice moja, kaži, da li je hitno?
• Ne, zapravo sam htela da te čujem samo.
• Mogu li te pozvati onda za 15 min, na poslu sam, pa mi je gužva?
• Naravno.

Petnestak minuta kasnije:

• Hej, evo me. Jesi li mi dobro?
• Jesam, evo i mene na poslu.
• Htela sam da te čujem, ali sam se bojala da više ne želiš da me čuješ i da se nećeš ni javiti.
• Znaš da je to nemoguće, ja tebe da ne želim da čujem?! Razmišljam o tebi danima, nego ja nisam imao hrabrosti da te pozovem. Iskreno sam se nadao da si pronašla nekoga i da si srećna.
• Nisam, ne ide to tako brzo. I nije tako jednostavno. Pogotovo što si moje kriterijume, koji su bili visoki, digao na još viši nivo. (Smejem se)
• Mogu li da te vidim ovih dana, dovedi mi moju Anju, nedostaje mi jako, hoćeš?
• Hoću. Kada?
• Može li u ponedeljak popodne? Stvarno ne stižem za vikend, fališ jako.
• Može, naše mesto?
• Daa.
• Javim ti vreme.
• Vidimo se pa ćemo se ispričati.

Nikako da dođe ponedeljak, jako me je zanimalo kako će sada biti, s obzirom da sam se smirila, svarila neke stvari. Želela sam da budemo oboje dobro.

Do ponedeljka sam radila uobičajne stvari, posao, kuća, druženje, raduckanje po kući.

Budim se, ponedeljak je. Dan je poprično tmuran, kao da će kiša. Nikada nisam volela kišu i ne znam kako neko može da je voli. Kada je vreme loše i ja se tako osećam.

Ulazim u auto, odvozim se do našeg mesta.

Pa konačno, poljubili smo se u obraz i zagrlili.

• Koliko si mi nedostajala.
• I ti meni. Ne možeš da zamisliš.
• Kako si mi?
• Super, koliko se može. Lažem, malo sam ukočena.
• Treba li ti pomoć?
• Možda. Oko termina zakazivanja kod tvog kolege.
• Pobogu, rekao sam ti da uvek u svemu mogu i želim da ti pomognem, oko svega, ti znaš da si ti moja.  (to bi uvek govorio sasvim nežno i nikako bezobrazno, bez ikakvih perverzija, ”moja” u smislu „neko moj, blizak, poseban“).
• Znam, ali ne želim da te zamaram.
• Samo se opusti, to ti je završeno, javi se doktoru, mi smo dobri, samo reci kad ti odgovara.
• Hvala.
• Hajde sad da čujem problem?
• Ma ne znam, lumbalni deo leđa. Biće ok. Mislim da i nije strašno, ali znaš da nikad ne čekam, proverim da bih bila sigurna.
• Uvek pozitivna, ludice.
• Uvek, haha.
• Kako si mi ti? Kako su tvoji?
• Dobro smo svi. Ima li nešto novo?
• Nema, nedostaješ mi. Mislim na tebe stalno, ali neću da lažem, lakše mi je, nastavila sam da živim. Ili kako bih ja to rekla, životarim.
• To mi je drago, zato i nisam hteo da te pozovem, dok se sama ne javiš.
• I sad ne znam što sam, ali eto nadam se da možemo biti prijatelji. Bar toliko.
• Moram da ti priznam, probudim se i zaspem s tobom u mislima. Pokušao sam sebi da nametnem misli na fazon – ma misliš na nju samo fizički, ali nije tako, znam ti dušu, ona mi se sviđa. Ti mi se sviđaš, tako blesava i luda. Tvoja energija, sve u paketu s tobom. Dugo nisam našao toliko inteligentnu osobu, koja može toliko da me oduševi. Obaraš me s nogu, budalooo.. znaš to? (Smeška se).
• Moja duša ti se sviđa više od onog što si izjavio? (Dobijam napad smeha, mislim na svoju guzu).
• Bezobraznice, do kad ćeš da me zezaš za guzu?
• Uveeek, haha.
• A da, sad ću još da ti sredim da doktor pipne ono što ja nisam mogao. (Smejemo se oboje, šala za guzu je njegova izjava da bi trebalo da je zaštitim na milione, kao J. Lo. to kada sam čula, smejala sam se kao blesava).
• Eto vidiš, nepravda. (Smeh).
• Smešno ti je, ha? (Golica me).
• Daa, nemoj, nije feeer. Udaviću se od smeha.
• I kako živiš?
• Životarim, budalice moja, krenem na posao, a ulicu ispred uvek parkiran isti mali plavi autić kao tvoj, eto tako mi počne dan, pa onda kad se vraćam kući isto. Tako u krug, ali nauči čovek da živi sa tim. Pre neki dan me žena pita nešto, misli mi odsutne, ja kažem molim, osećao sam se čudno. Mislio sam na tebe, nisam ni slušao. Pokušavam da to ne radim. Ali stalno si mi u mislima.
• Nauči čovek sve kad mora. Prevazićićemo mi sve ovo. Nekako…
• Hoćemo, pričaj mi šta radiš i šta ima novo.

Pričali smo, brzo je prošlo nekih sat i po, dva, isćaskali smo se o još raznih gluposti, izjadali jedno drugom o poslu, o pandemiji i teroru koji nam se nametnuo, sva mišljenja nam se poklapaju, zezamo se. Sve je super. Kad treba da se rastanemo ne ide nam se. Prosto nam je lepo i samo da pričamo. Teme nam se samo nižu.

Ovog puta nisam bila tužna kada sam otišla, prihvatila sam sve u glavi. Iako možda nije trebalo uopšte da se viđamo, nismo mogli da se ne čujemo nikako i ne vidimo, s vremena na vreme bi se isprčali po pola sata, sat preko telefona, a ređe videli, ali bi svakako bilo prijatno. Suzdržavali smo se, sve je bilo normalno. Prijateljski. Javila sam mu svoje zdravstvene rezultate, koji su bili dobri. Kad god bi mi nešto trebalo, zaista je bio tu na delima, ne samo na rečima. Tako je u mojim očima rastao još više kao pravi čovek, prijatelj pre svega.

Prošlo je nekih par nedelja od kako smo se zadnji put čuli, sedela sam u fotelji i gledala neku seriju, ušuškana u bade – mantil, preko mene je bio tanji prekrivač, krenulo je hladno vreme – oktobar… kada je moj telefon zavibrirao, pokušavam da shvatim gde je, nalazim ga ispod prekrivača – poruka, nisam očekivala njega, mislila sam da je neko od prijatelja.

Stefan – šook! Odmah sam prekinula sa gledanjem serije i brzo ušla u poruku.

• Znaš o čemu sad razmišljam?
• O meni! O čemu bi?
• Hahaha, naravno. Negoo…
• Negoo..?
• Nego palo mi je nešto na pamet.
• Ja! Znam, hahaha. Reci…
• Kako stojiš s vremenom? Ako se ne varam petak je i imaš produženi vikend? (Produženi vikend je kada u petak izađem iz prve smene, a krećem s poslom u ponedeljak treću smenu.)
• Imam, paa?
• Imaš li hrabrosti da provedeš jedan vikend sa mnom?
• Da. Kako misliš da to izvedeš?
• Kum ide nešto poslovno da obavi za vikend, a ja idem ”sa njim”.
• I gde me vodiš? (Nije mi bilo jasno što pristajem, ali kako da se izborim s tim).
• Pa negde daleko.
• Hmm, pristajem na sve. Neka bude neki hotel s bazenom samo.
• Znam, oboje volimo da plivamo.
• Onda Ždrelo možda?
• Može.
• Večeras dolazim po tebe, zakazaću nam dva noćenja, vraćamo se u ponedeljak.
• Meni odgovara.

Spakovala sam se na brzinu. Došao je po mene, brzo sam sišla. Izašli smo iz grada, dok je vozio držao me je za ruku, lagana muzičica, lagan razgovor. Oduvek sam maštala o tome samo da nam je jedan dan i jedna noć, samo jednu noć da naslonim glavu na njegovo rame, da tako zaspemo zajedno, samo da je tu pored mene. Da me zagrli i ne pušta. Zapravo mi je bila ideja neka planina, Tara na primer, brvnara, sa velikim staklima, pogledom na jelke na kojima je napadao sneg, kamin, pucketanje vatre, oko nas sve belo, a mi pod toplim ćebetom, da ga tako stegnem i ne puštam nikada. Samo jedan ogroman zagrljaj, samo da osetim njegov miris i ušuškam se tako. Lažem i te mekane, divne nežne usne.. I njih sam poželela.

Ali eto, zadovoljiću se i bazenom u Ždrelu.

Putovali smo oko dva sata. Bilo je već nekih devet sati, vreme je za večeru. Ostavili smo stvari u sobu i sišli u restoran. Večerali smo, pričali smo, smejali se. Zaboravili smo na stvarnost. Ništa nam nije bilo bitno sem nas. Otišli smo u sobu, gledali film i tako i zaspali, bilo je lepo probuditi se na njegovom ramenu. Sutradan smo plivali i zezali se, bili smo i na toboganima i spuštali se, smehu i šali nikad kraja, spa, slana soba, tursko kupatilo, sauna, hlađenje, đakuzi… posle ćaskanja u vodi umirili smo se, uz vince i muziku, a potom je usledio jedan nežan i divan poljubac, toliko je trajao, ostajali smo bez dahaa…

Odjednom osetim da nešto vibrira, ništa mi nije jasno, i vibrira ispod mene, opet mi je telefon upao ispod prekrivača, budim se, nee, ne želim, sve je bio samo san. Nisam želela da se probudim, pogledam na telefon i okrenem ga. Ne mogu sada da se javim. Želela sam da je potrajalo, bar u snu. Serija je i dalje išla, zadremala sam na nekih desetak minuta. Pomislih, podsvest verovatno priča svoju priču. Zapravo mu nikad nisam rekla kako bi izgledao jedan savršen dan na Tari s njim, uvek sam se bojala da to ispričam, jer prosto neke je stvari bolje sačuvati za sebe.

Kroz nekoliko dana mi se javio jedan zanimljiv dečko, dajem mu šansu, počinjem da se viđam s njim, spontano, sve ide u lepom smeru, prija mi, ali… kroz neko vreme viđenja i druženja shvatam da to ipak nije to. Velika je razlika u razmišljanju, u stavu, u načinu gledanja na život, na sve. Prekidam kontakt, jednostavno je postalo, ne produbljujem odnos koji nema smisla, ne gubim više svoje dragoceno vreme. Bolje kvalitetno biti sam, nego s nekim ko ti ne leži samo da ne bi bio sam.

 I sada konačno znam. Neki su ljudi dar od Boga, neki su lekcija. Stefan je za mene kao dar, neko ko mi je otvorio oči za čime treba da težim. Za čime treba da idem i jurim, a šta da odbacim od sebe, iz ove priče jasno vidim i znam da mi ne treba neko ko me ne razume, pored koga nisam ono što zapravo jesam, ko mi ne pruža pažnju i ko me ne poštuje. Naravno, ne tražim kopiju njega, ali samo jasnije vidim i znam koje su mi želje. Šta mogu da prihvatim, a šta ne.

Mi smo nastavili da se čujemo i družimo, prošlo nas je, tačnije prihvatili smo sve, priznali smo jedno drugome, da šta god bilo, on će za mene biti poseban i uvek će imati posebno mesto u mom srcu, kao i ja u njegovom. Tu je da mi uvek pomogne, da mi pruži iskren savet, bez ljubomorisanja, bez ispada. Tako i ja za njega, da me u pola noći probudi, tu sam. Toliki respekt ima kod mene. I posle svega što je bilo, uspela sam da dobijem takvog prijatelja, koga ću uvek voleti. Možda je istina, uvek će biti malo više od prijatelja, ali na ovome će ostati. Poseban prijatelj. Neko vrlo mio, drag. Mi ćemo uvek biti nešto kao Mali Princi i njegova ruža.

Ovaj svet je toliko surov, često se pitam da li treba svaki dan živeti kao da je poslednji? Pa ako je tako, živim ga, ne bežim ni od čega, sve što se dešava, dešava se sa razlogom. I da, verujem i znam, ako nešto čvrsto želim to će se i desiti. A ja čvrsto želim iskrenu ljubav, toliko jaku, a iz te ljubavi želim najmanje dva mala anđela… I znam, Bog će mi sve to i dati. Do sad sve što sam jako želela, uspela sam, borac sam. Takva sam, vesela, srećna, posebna. I znam neko će to videti, baš kao što je i on video, neko će shvatiti koliko vredim i voleće me baš onako kako ja želim i zaslužujem. Tako daaa, mislili ste da je kraj, nijeee, ovo je kraj samo jednog poglavlja, a glavna priča tek treba da počinje kad se odloži olovka!

Vidimo se u nekoj drugoj priči!

Nastaviće see… 🙂