Moj rođak sa Tare

Autor: Vuk Stevanović

Pišite autoru:

* Priča je nastala kao odgovor na izazov „Pozajmljena rečenica“. Pogledajte odgovore i na ostale izazove ovde.

Moj rođak sa Tare

Vuk Stevanović

 *Fragment rečenice, koji je Vuka Stevanovića inspirisao da započne priču, pozajmljen je iz 8. reda, 31. stranice biografsko-memoarske knjige „Pupčanik“, autora Bešira Ljuškovića (u izdanju Udruženja književnika Srbije, 2020), a glasi: „Šta god da je trebalo mojoj rodbini i prijateljima…“. Vuk Stevanović je mladi pisac, vrlo zanimljivog, živog stila, ali i apsolvent Fakulteta za sport u Beogradu – novinarskog smera. Druži se sa nama u izazovima, evo, već drugi put. U Beogradu je rođen, 31. avgusta 1995, gde živi i stvara. Njegove pesme objavljivane su u mnogim zbornicima poput: „Ćirilica – slovo srpskog lica“; „Pjesma nad pjesmama“, zbornika XVI međunarodnom konkursu ljubavne poezije ;„Sindjelićeve čegarske vatre“, Niš 2019; „Laza Kostić“, Austrija; „Ljubavi od stakla“, Mladenovac 2019. god; „Zlatno pero“, Knjaževac 2019. godine; „Šraf 2020“; zatim, bugarskog portala „Nova asocijalna poezija“, 2020; časopisa „Književne vertikale“, Beograd, broj 9-10 maj – decembar 2016, itd. Dobitnik je druge nagrade na Međunarodnom festivalu poezije „Smederevska pesnička jesen“, 2015. godine; treće nagrade na Petom međunarodnom festivalu “Rade Tomić“, 9. mesta na Balkan kontest „Milidueli“, 2019. godine, nosilac specijalne nagrade žirija za poeziju na XXIX Svetosavskom književnom konkursu „Disu u čast“, koji je objavila Narodna biblioteka „Njegoš“, Knjaževac, 2021, zatim i nagrade za „Najduhovitiju“ satiričnu pjesmu Kluba umjetničkih duša, Mrkonjić grad, 2021. Uživajte u njegovom proznom odgovoru na naš izazov, koji vam dajemo u nastavku.

Šta god da je trebalo mojoj rodbini i prijateljima; mogao sam da računam na njega. Ali ja da dođem kod njega na Taru dao bi mi deset ovaca i rekao: „Pričuvaj dok ne dođem, doći ću kad se vratim od dade; doći ću za pola sata!“ E, takav je bio moj rođak, Dragan Stevanović.

Imao je psa, šarplaninac, veliki i divan, čovek od psa. Zvao ga je Hektor.

Kad ga pitaš: „Što Hektor?“ On kaže: „Pa, onaj ratnik što je ubio Ahila.“

A konj mu se zvao Ahil. I nekad sednem i mislim: „Zašto je Dragan dao konju ime Ahil, a psu Hektor?” Ne znam ni sam, ali da pomislim koje je ime dao volu – verovatno Paris… i tako u krug, dok mu selo ne nazovu Troja.

Šta god da je trebalo mojoj rodbini i prijateljima; mogao sam da računam na njega… ali kad je njemu neko bio potreban – nije bilo nikog…

***

Zaljubio se u jednu devojku iz sela. Ime joj bilo Tijana. A, on već zagazio u petu deceniju, a ona u četvrtu. I Tijana vozila traktor, pa se skinula u majicu, a Dragan gleda sa brda… tačno bio nagib na Tari takav da može da joj vidi grudi. I malo-malo pa Tijana upadne u rupu – pa traktor skoči da joj se grudi zatresu. I tako svakog podneva, baš oko dvanaest – Tijana prolazi traktorom, a Dragan gleda i prošeta preko sela;

Dođe do nje i pita je: „Je l treba pomoć?“

A Tijana odgovori: „Ne treba, hvala na pitanju!“

Pa, onda ona prođe i naiđe Miloš, njen prvi komšija.

Pita: „Tićo, je l i ti treba pomoć?“

Pa, ona kaže: „Imam luft u volanu.“

Miloš se popne na traktor i odvrće volan, a Dragan beži u sobu da legne na krevet i pusti radio, a na radiju svira: „Ti si jedina od svih“, od Čole.

***

Postanem ja veliki fudbaler – zaigram za reprezentaciju. Levo krilo… desna noga. I cela familija gleda kad igramo kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. A Dragan sluša na radiju direktan prenos. Ja centriram, a Jović da gol – Lihtenštajnu. Dragan izađe iz kuće i vikne: „SRBIJA! BRAVO, Vuče, bravo, sokole, moj!“ A, Ahil rže.

***

Svratim ja na Taru kao veliki fudbaler. Dragan me dočeka; smeje se još iz kupatila. Ruka ruci – nismo Turci.

***

Popili po rakiju i vraćam se za Beograd –  pozdravim Dragana. Napravim svadbu, oženim neku manekenku iz Češke. Zaigram za Slaviju iz Praga. Plata: osam hiljada evra mesečno. Postanem kapiten. Brat od tetke mi dođe u Češku… gledamo fudbal i pušimo tompuse.

***

Šta god da je trebalo mojoj rodbini i prijateljima, mogao sam da računam na njega… ali ja sam njega zaboravio! Koga briga za Dragana sa Tare… kad imam Čehinju, golove i pare!

***

Poslednji put sam ga video 2035. Hranio je Ahilovog unuka, Miću. Mića nije Trojanac, više Nemanjić. Ja svratio na Taru, on se obradovao još iz kupatila.

***

Ako ste mislili da je posle on umro – nije! Nisam ni ja! Samo više nisam dolazio na Taru. A, on nije imao para da dođe u Češku.

Tijana se udala za Miloša.

Ahilov unuk i Hektorova unuka su se igrali u Draganovom dvorištu.

Svirao je radio.

Bog je poslao vetar da hladi grane i da žuto lišće padne na travu, a da cveće miluje svoje mlado lišće i da Tara zeva.

A, kako glasi tvoja priča inspirisana „pozajmljenom rečenicom“? Pošalji nam je na ninodrag@outlook.com, a kao nagradu za trud očekuj knjigu.

Saznaj više o izazovu ovde.

(klikni)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s