Ognjište vilinske kućice

autor: Anđelija Dejić

Kreacija kućice i fotografija: Anđelija Dejić

Kroz vijugave šumske puteve pozdraviće te mnoge životinje. To su moje dobre komšije sa kojima delim svaki dan i čuvam ovu našu šumu. E, upravo oni su boli ti koji su mi pomogli da napravim moj topli dom. Bila je to prava moba kakvu šuma dugo nije videla. Skupio se čitav komšiluk, organizovano je izvršno veće koje su činili dabar Vlada Zubić, detlić Krestoje Bušić, mrav Rade Radić, predstavnica pčela bila je Ruža Medić , veverica Lepa Žirić i kreja Žuja Cvrkutić.

Iskusni arhitekta Jović insistirao je na tome da njegova vrsta poznaje graditeljstvo bolje od svih drugih i da on, kao nagrađivani aritekta od strane Šumskog graditeljskog saveza,  treba da bude vodeći arhitekta ovog projekta. Očekivano, tada je izbila jedna od onih rasprava koje mogu da traju u nedogled. Svako od njih iznosio je činjenice kojima je dokazivao neprikosnovenost vekovnog  graditeljskog zanata svoje vrste. Gospodin menadžer Radić uporno je isticao da bez dobre organizacije radnika ne može nijedan posao valjano da se obavi, a ko zna više o tome od mrava. Gospođica Medić, koja je i priznata farmaceutkinja,nasmejala se na ovu Radićevu tvrdnju i rekla kako bez pčelinjeg zanata nema života. Tu se uplela i gospođa Žirić i dodala kako pčele uvek taj argument potežu i da je nervira njihova nadmenost, naravno tu je sada izbila i interna svađa između pčele i veverice koja umalo nije nadglasala glavnu raspravu da mladi Cvrkutić, sa podsmehom, nije rekao da su veverice dobre samo u sakupljanju plodova. Uh, tada je usledio dugi monolog uvređene gospođe Žirić o veveričjem umeću da od starog drveta naprave topli dom.

I, baš tada  ja sam se umešala jer mi se dopala ideja da živim u drvetu – na taj način bi i moja kuća bila deo šume. Znate, šuma je poput velikog organizma u kojem je svaka životinja, pečurka, cvet i drvo povezana putem korenja i oni tako međusobno pričaju, pomažu se i zavise jedni od drugih. Pa čak i staro drvo, koje više ne lista, deo je tog komunikacionog lanca jer ono svojim korenjem prenosi poruke i pomaže u opstanku čitave šumske zajednice, tako da u šumi zapravo i nema smrti. E, baš od takvog jednog starog drveta nastala je moja kuća.

I, dan danas gospođa Žirić likuje kako je upravo veveričje iskustvo pomoglo šumskoj vili da se skući i sebe smatra glavnom za obavljanje ovog teškog zadatka. Iako se mladi Cvrkutić isprva ljutio govoreći da vila, kao i ptice, može da leti i da bi trebalo da živi visoko u krošnjama drveća odakle može da ima bolju preglednost, a  Društvo za očuvanje gneza, čiji je on predsednik, može da projektuje najmodernije gnezdo za moje potrebe, ipak se na kraju složio sa mojom željom i sa ostatkom ekipe koja je odmah prihvatila moju ideju.

Nekako spontano, kako to samo životinje umeju, počeli su da se organizuju i više niko nije potezao priču o tome ko će da bude glavni. Sama ideja o gradnji kuće postala je glavna i svi su radili ono što najbolje znaju kako bi tu ideju realizovali. Prvo je mladi Cvrkutić kontaktirao sve aktivne članove Šumskog letačkog društva kako bi u što kraćem roku pronašli i popisali svo staro drveće na teritoriji šume. Poletele  su tada žune, sojke, slavuji, detlići, kreje, sokolovi, senice i mnoge druge ptice na svoj zadatak. Spisak sa drvećem predali su izvršnom veću koje je u naredna tri dana pregledalo svo to drveće. Nakon dugog proučavanja, odlučili su se za jednu, vekovima staru, napuštenu bukvu koja je verovatno nekada davno bila veveričji dom. Ahitekta Jović istakao je da je drvo na odličnoj lokaciji, blizu šumskog potoka, Cvrkutić je rekao da je savršene visine, a Medićka je bila zadovoljna širinom debla u kojem ću moći dobro da organizujem prostorije. Odmah sutradan započeti su radovi. Detlići su pravili otvore za prozore, dabrovi su donosili grane za pregradne zidove, mravi su se orgazovali u jednu pokretnu traku koja je prenosila sav neophodan građevinski materijal među kojim je i vosak koje su pčele ubrzano proizvodile. Tu su se uključile i sve ostale životinje pa ste mogli videti zeca i lisicu kako zajedničkim snagama delju drvo za ulazna vrata i prozore, jedna specijalna depeša poslata u pećinu iznad vodopada koju je tada oslikavao naš najpoznatiji slikar, medved  Sofronije Medant.

Gospodin Medant je sa oduševljenjem pristao da oslika vilinsku kuću uz samo jedan uslov – da ima potpunu umetničku slobodu. Smatrao je da jedino na taj način može da se izlije sva lepota stvaranja iz jednog umetnika. Ja sam se apsolutno složila sa njim i poručila mu da bi mi bilo veliko zadovoljstvo da oživi zidove stare bukve. U međuvremenu, gospođica Medić kontaktirala je Društvo za očuvanje i kultivaciju lekovitog bilja, čija je predsednica bila lija Lukijana Lepić, i zamolila da pošalje stručnjake koji bi u mom vrtu zasadili svo bilje koje je potrebno za zdrav život jedne vile. Odmah sutradan došli su biolog Vuk Sivić (pretpostavljate koja je on životinja) i diplomirani inženjer poljoprivrede Koja Sporonogić, inače najobrazovanija kornjača naše šume, proučili su zemljište oko kuće i uz pomoć Belog Ušića, omiljenog pejzažnog aritekte među zečevima, dizajnirali su vrt. Radovi su tekli savršeno, svi su vredno radili, a preko noći angažovana je agencija za bezbednost Šumske oči da čuva materijal i kuću od eventualne krađe, mada se to u našoj šumi ne događa, ali nisam mogla da odbijem gospodina generala Ušu Sovića. Njegova parola je: Nikad dovoljno opreznosti i ja sam rešila da mu verujem. Inženjerka Svetlana Guzić organizovala je ekipu svitaca električara koji su osvetleli moj dom. Nakon skoro 3 nedelje napornog i zajedničkog rada zablistala je sva lepota moje kuće.

Ja sam u dogovoru sa ketering firmom vučice Dare Vukojević organizovala gozbu za čitavu šumu. Naravno, za dobru atmosferu pobrinulo se Šumsko pevačko društvo na čelu sa maestrom Slavkom Dirigovićem, ali i destilerija Pčelarska sreća koja je obezbedila dovoljnu količinu domaće medovače, na radost svih prisutnih. Naravno, kako to obično i biva, gozba se pretvorila u celonoćno slavlje uz obavezne zdravice svih majstora, inženjera, dekoratera i svih ostalih bez kojih ne bi bilo ove lepote u kojoj živim. Meda Sofronije je možda malo preterao sa medovačom, ali on tvrdi kako je to deo boemskog života. Njegova supruga, gospođa Lara Medant samo je zakolutala očima na tu izjavu. Mladi Cvrkutić pitao me da napravi maketu kuće i da je pošalje na sajam građevine koji se svake godine održava u zimzelenoj šumi tri brda severozapadno od nas. Ja sam svakako pristala i naredne godine osvojili smo nagradu za najbolji građevinski poduhvat.

Fotografije makete ti prilažem uz ovu priču, a gde se tačno moja kuća nalazi? Pa, prošetaj malo vijugavim putevima šume, oslušni cvrkut ptica i pokušaj da otkriješ tajnu koju prenosi šum krošnji – i tada, čistog srca, naići ćeš na moj dom, a ja ću se potruditi da te dobro ugostim.

Ukoliko i ti poželiš da ti čarobna družina Ognjišta vilinske kućice načini vilinsku kućicu po želji, slobodno kontaktiraj glavnog vilinskog arhitektu za dogovor – andjelija1990@gmail.com

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s