Kako smo došli na ideju za treći IzaZov?
Putovanju treba definitivno vratiti elan glagolske imenice, koja već kibicuje stvari za kofere i zagreva noge za put, pa bi da poskoči, pojuri, oseti neke nove predele. Zapravo, ako ne noge, a ono udružene misao i prste možemo poslati u bilo koji egzotični predeo sveta na put, bez bilo kakvog administriranja, troškova i pandemijskih ograničenja. Kroz kulturno-istorijske tekovine, umetnost, arhitekturu, prirodu, ljude koji su ostavili tragove o najneobičnijim putovanjima, bilo na internetu ili u knjigama, može se zaista vrlo lagodno putovati po bilo kojoj zemlji sveta. Pa, što to ne bismo uradili po, recimo, staroj sumatraističkoj recepturi Miloša Crnjanskog i pomilovali neka daleka polja i planine, nežno, rukom, a i olovkom?
Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče!
„Sumatra“, Miloš Crnjanski
Miša i Nina su zaista jednog hladnog januarskog dana odlučili da „otputuju“ u Južnu Ameriku, tačnije u Peru, pa su danima krstarili internet nebom nad Naska linijama, kroz video raznih jutjubera proveli vreme u Limi, Kusku, među ruševinama Maču Pikčua i ljubaznim ljudima koji žive na ostrvima jezera Titikaka. Odlučili su da probaju Seviče, pa su potražili restorane u Beogradu koji ga spremaju, a upustili su se u kulinarsku avanturu da ga pripreme i sami. No, jestivosti morskog ili tamo poznatog kao peruanskog praseta nije mogla da pomogne ni svemoćna imaginacija, te je ono u svesti ipak ostalo simpatični kućni ljubimac. Pokušali su da nacrtaju nacionalni peruanski cvet Kantutu, prethodno potraživši u nekoj od beogradskih cvećara njegovog botaničkog rođaka da mu kroz dodir upoznaju teksturu. S Lamom su se već fino upoznali u Beogradskom zoološkom vrtu u komunikaciji na nivou onomatopeje i pokušaja peruanskog jezika. Za sve to vreme peruanska muzika je uspela da začini dan, zajedno sa tekstovima peruanskog književnika Marija Vargas Ljose. Neizostavno će jedne subote u februaru nazdraviti Piskom, nacionalnim pićem Peruanaca, uz prženi kukuruz ili kikiriki. Ostaje im da sve utiske stave na papir.
Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje.
„Sumatra“, Miloš Crnjanski
Anđa je, sa druge strane, odlučila da uđe u dubine predela fantazije, odnosno da svoj prostor putovanja izmašta i mišlju i prstima. Otputovala je u vilinski svet gde se oprobala u vilinskoj arhitekturi, a rezultat toga je nadstvarna vilinska kućica koju je napravila. Naravno, u tom poslu nije bila sama, već je uz sebe imala i Druga Starog i čitavu jednu čudesnu družinu graditelja, koju će opisati u basni Ognjište vilinske kućice (kliknite na link ka priči).
Dok čekate da vas inspiracija i istraživački duh povedu na sebi svojstven put, vi bacite pogled i na maštovite odgovore na prethodna dva Izazova (kliknite na lik).
Probudimo se noću i smešimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.
„Sumatra“, Miloš Crnjanski
Šta je treći IzaZov?
S mesta se nisam pomerio ali sam već daleko.
„Odlazak“, Vasko Popa
U trećem izazovu nazvanom „Put pod prstima“ putovaćemo ili stvarnim, egzotičnim zemljama ili imaginarnim predelima, a da se s mesta fizički ne pomerimo. Dakle, putovaćemo duhom kroz kulturno-istorijske tekovine zemlje i mesta u njoj koju odaberemo. Ukoliko ne možete pronaći inspirativno mesto, recite nam broj od 1 do 10, a mi ćemo nasumično odabrati zemlju gde ćete ostvariti svoje imaginarno putovanje.
Pogledaćemo dokumentarne filmove, video putopise, vlogove, na TV-u ili Jutjubu (YouTube), pronaći fotografije arhitektonskih znamenitosti i detaljno im izučavati strukturu zidova, lukova, skulptura, dezena… tako da možemo da ih osetimo pod mentalnim prstima. Pronaći recepte nacionalnih jela i pića i upustiti se u kulinarsku avanturu njihovog spremanja ili u potragu za restoranom koji ga sprema. Načiniti audio ili video snimak svog toka misli nakon jedne naročite imaginarne ture…
Kako miriše jelo iz nacionalne kuhinje koje ste spremili, da li ste dodali nešto svoje? Da li ste tu upoznali nekog zanimljivog lokalca? Da li vam je ispričao nešto interesantno nad čim ste se zamislili i što ste povezali sa nekim ličnim iskustvom? Kakvu ste muziku čuli dok ste šetali prostorom – ko li je izvodi i kako je nastala? Da li ste pročitali neku zanimljivu pesmu ili priču književnog klasika ili savremenog pisca i da li ste ostali isti nakon pročitanog, šta vas je u njoj „pomerilo iz ležišta“? Da l ste upoznali nekog slikara, fotografa ili zanatliju koji vas je inspirisao da nešto i sami nacrtate, fotografišete, napravite?
Zapišite što više detalja sa tog unutrašnjeg putovanja, ali neka bude prožeto vašim iskustvom, crtežima, kratkim videom ili fotografijama (koje ste vi načinili u vašem mestu, a koje nalikuje onome što ste pronašli tokom imaginarnog putovanja). Potom sve utiske pretvorite u tekst, neopterećeni ni formom ni dužinom – jer fokus je na sadržaju, odnosno na onome što je vaš duh napojen maštovitim iskustvom odlučio da ispriča.
Svoju putopisnu priču pošaljite nam do 1. aprila 2022, putem ninodrag@outlook.com elektronske adrese, a mi ćemo je rado objaviti na našem sajtu. Zauzvrat očekujte poklon u vidu knjige iznenađenja na svojoj kućnoj adresi, koja je ujedno i naša poruka vama da od putovanja u prostrane predele sebe kroz stvaranje i čitanje stvorenog nikada ne odustanete.
Dakle, put pod prste i srećno!
Imam tu svoju Poljsku, prostor na kojem bujam u svim smjerovima i živim u nekoliko prezenta. Imam njezin-moj jezik u kojem govorim riječi koje nisam isprobala na vlastitoj koži i imenujem emocije koje u tom jeziku nisam iskusila, pa mogu žonglirati riječima kao lopticama i smijati se ako ih ne uhvatim.
Imam svoju Poljsku, i u njoj ljude kojima nosim knjige napisane na našem jeziku koji je njima kao meni poljski – jezik otklon i zaklon.
Poljska ima mene: dajem joj prednost pred drugima i hrlim joj i bolna, i smrznuta, i samotna. Ona me podmiti za sitan novac, varšavskom kišom i kolačem od sira, začara me kartom za koncert jazz pjevačice koju slušam kod kuće za najboljih i najgorih dana, jer svakima da ton i ritam s kojim lako usklađujem disanje.
Imam Poljsku koju osvajam unatrag, čitajući one koji su je napisali. I osvajam je unaprijed, za druge, nagovarajući poljske studente da na njihov-moj jezik prevedemo poeziju Marka Tomaša, na primjer njegove stihove:
„Htio bih biti luđak, čudak koji u znak prosvjeda jede cvijeće na glavnom trgu, htio bih cijelom svijetu objaviti neki nježan, nikad viđen rat“
Đurđica Čilić
NinoDrag 
2 Comments Add yours