EDEN

Ivana Radojičić

Ivana nam je poslala priču inspirisanom imaginarnim putovanjem koju nam je kao odgovor na izazov „Put pod prstima“ prosledila. Priča je data u njenom kratkom i britkom maniru pripovedanja, s završnicom koja ne ostavlja prostora ravnodušnosti. Ako bismo našli alternativne svetove, koji humanoid bi zaslužio da ih svojim prisustvom „razdeviči“? Ivana Radojičić je diplomirani nutricionista – dijetetičar, specijalista javnog zdravlja, večiti zaljubljenik u medicinu, umetnost i pisanje. Radi kao content writer za portal 011info o istoriji Beograda i srpske medicine. Mahom je prozni pisac, koji inspiraciju pronalazi u pričama i sudbinama poznanika. Tako je nastao i autorski roman „Šifra CEREMONYAL“, s burnom temom ilegalne preprodaje citostatika i malverzacije sa istim. Koordinator je i prevodilac u humanitarnom udruženju „Prevodilačko srce“, a bavi se i ikonopisom (ikoneiminijature.rs). Prijatelji i poštovaoci njenog rada i dela je poznaju kao karakternu tvrđavu, koja ponekad sanja ulogu maslačka na vetrovitoj planini, međutim, sigurno ćete je prepoznati po snažnom karakteru, britkom jeziku i smeloj novoj fizuri.

***

Kada sam se prizemljio na planetu na koju sam poslat kako bih otkrio da li postoje uslovi za preseljenje odmah sam poslao kratak izveštaj:

SLETEO. NESTVARNO JE.

Zemlja je odavno bila prenaseljena, zagađena, puna smoga i radijacije. Trebalo je naći novi dom. Ja sam odabran da odem na misiju i proverim kako stvari stoje na planeti koja je delovala obećavajuće.

Nakon tog prvog, počeo sam redovno da šaljem sve duže izveštaje. U njima sam opisivao čarobne azurnoplave vodopade, ptice dugačkog perja jarkih boja. Nisam zaboravio da spomenem čudesne životinje krupnih srnećih očiju koje hodaju na zadnjim šapama dok prednje koriste da se međusobno miluju i jedu plodove slične kajsijama. Počeli su i da me prihvataju. Približili bi mi se i posmatrali me pitomo.

Pisao sam i o delovima planete koje su nalik našim džunglama. Svuda je vrvelo od života. I svi su bili toliko prijateljski nastrojeni. Humanoide nisam video. Niti bilo kakav inteligentan oblik života. Planeta je u potpunosti virgo intacta. Od hrane ima dosta voća, bobica i orašastih plodova. Zemlja je crna i plodna.

Omiljeno mesto mi je jezerce u koje pada vodopad. Okruženo je tropskim rastinjem. U bistru vodu otkidaju se kapljice preko kojih se prelama svetlost rasprskavajući se u dugu. Voda je prijatno topla, ali ima i hladnih izvora među koje odem kada želim da se osvežim.

Kad se popnem na vrh vodopada u daljini mogu da vidim zemlju koja se talasa. Prekrivena je šumama koje deluju kao mahovina rasuta po brežuljcima. Predeo se završava planinama čiji se vrhovi kriju u oblacima. Prekriveni su snegom i ledom.

Moja poslednja poruka glasila je:

OVA PLANETA JE RAJ. ODMAH PRISTUPITE PRESELJENJU.

Nakon oko pola godine ugledao sam brodove koji su nosili najbogatije i najuticajnije Zemljane. Isključivo one koji su imali dovoljno sredstava da napuste Zemlju koju su prethodno opustošili, razorili i namučili, i započnu nov život u izobilju. Žao mi je što nisam mogao da im vidim lica kad su, umesto raja koji sam im opisao, ugledali kamenu pustoš bez kapi vode.

Progutao sam svoju kapsulu cijanida i nasmešio se poslednji put.

Priča „Eden“ u video formi: