PLAVA PROZIRNA KAPSULA

Autorka: Turinski Branislava Glorija Wolf

Pišite autorki:

* Priča je nastala kao odgovor na izazov „Put pod prstima“. Pogledajte odgovore i na ostale izazove ovde.

PLAVA PROZIRNA KAPSULA

Turinski Branislava Glorija Wolf

Glorija nam je za naš IzaZov „Put pod prstima“ poslala priču iz njenog putopisnog repertoara – priču koja se desila na međi jave i sna, u trenucima sopstvenog duhovnog traganja. Branislava Turinski Gloria Wolf rođena je jedne novembarske noći, sedamnaestog dana, leta Gospodnjeg 1965. godine u Zrenjaninu. Na dan rođenja dobila je ime Branislava, a sa udajom je imenu dodala prezime Turinski. Želim reći da Branislava Turinski nije zaposlena, ali ima najlepši i najviše plaćen posao zagrljajima i osmesima svoje dece. Ona je samohrana majka dva odrasla deteta i sa ponosom ističe svoju radost što su oba deteta krenula putem uspeha. Branislava kuva ručak, sprema kuću, pegla veš i sve ono što obično majke i žene rade u kući. Želim vam reći nešto o Gloriji Wolf. Ona je poeta, ona ništa ne radi od onoga što radi Branislava T. Glorija piše poeziju, ali više voli da sebe iskaže kroz prozu. Kada prostre ćilim od šapata svoje duše, nekome izmami osmeh, a nekada to bude suza u oku čitaoca koji sebe prepozna. Turinski Branislava Glorija Wolf, nema hobi. Nekada je skupljala salvete, one tanke, kao paučina, one japanske. I danas ih na tavanu svoje kuće, u koferu uspomena na detinjstvo, čuva u kutiji (od prvih lakovanih crnih cipelica) za neke svoje potomke da im pokaže i ispriča priču za svaki salvet kako je menjan i za koliko „običnih“ salveta. Osim ljubavi prema lepoj pisanoj reči, ostvarila se i krenula putem duhovnosti (religija i duhovnost su različiti pojmovi želi to naglasiti). Ona je takođe Reiki Master i Mai Tri praktičar i rad sa isceliteljskim energijama joj je poznat. Takođe je volonter ACT Srbija i učestvuje u sadnji sadnica voća i donaciji humanitarne pomoći ljudima i životinjama. Njena želja je služiti za dobrobit i da na svetu bar jedan dan ima manje gladnih bića.

***

Tebi pričam. Tebi što ovo čitaš.

Pričali su mi kako postoji jedan grad, jedno mesto, nekoliko stotina kilometara daleko od mene, posebno i zagonetno, a opet stvarno i postojano. Snovi su me vukli ka njemu, oni snovi koji se ne sanjaju dok spavaš. Često sam sebe gledala kako sedim na zidu tog grada, baš tamo, na njegovom najvišem vrhu, iako sam često sebe ubeđivala da je u pitanju dobro smišljen marketing i da takvo mesto ne postoji.

– Ma, izmislili da privuku turiste! – Ubeđivala sam sebe.

A onda je neko „od gore“  četrnaestog septembra dve hiljade dvadesete godine kliknuo na dugme za ispunjavanje želja i namere.

 ***

Tih dana, glavna tema svih vesti bile su brojke koje su se odnosile na broj obolelih i preminulih od nevidljivog virusa nazvanog C-19. Nisam pridavala tome  značaj. Odlučila sam se na putovanje koje bi trebalo da potvrdi moje sumnje u postojanje piramida u BiH.

Od Zrenjanina, do Novog Sada, preko Fruške gore, put nas je vodio do granice sa Bosnom i Hercegovinom.

Kod Zvornika smo prešli granicu. Sa desne strane nas je dočekala lepa crkva bordo crvene cigle, koja, na našu žalost, u tom trenutku nije bila otvorena.

Putokaz nas je usmerio na levo, ka raskrsnici, put prema Sarajevu.

Za mene, dete iz ravnice, svako brdo, planina, šuma, potok koje sam posmatrala iz automobila, izazivali su bujicu divljenja. Uživala sam u toj zelenoj bujnoj lepoti.

Pre ulaska u Sarajevo, sa desne strane, pažnju nam je privukao restoran okružen četinarima u koji se ulazilo preko drvenog mostića.

Romantičan prizor, žubor pоtоkа, cvrkut pticа, sunce i mir.

– Da predahnemo pre nego krenemo ka Visokom? pitao je prijatelj, naš vozač?

– Nije Miljacka, ali…

– „Ko bi reko čuda da se dese, da Miljacka mostove odnese“… čujem da prijateljica pevuši na zadnjem sedištu.

Izlazeći iz automobila, najpre sam osetila širenje pluća. Ooo, koliko je kiseonika ušlo u moj krvotok!

Izmešani mirisi borova i jela, drveća koja su sama sebe baš tu posadila, naglašavali su magiju Majke prirode.

Posmatrala sam stabla jabuka. Neodoljivo su podsećala na idiličan crtež iz čitanke. Sićušni plodovi pozivali su da ih uberem. Zadovoljila sam svoju želju njihovim mirisom. Kao da sam se uplašila da ih ne uznemirim i ne pokvarim tu lepotu.

Prelazimo preko mostića.

Potok žubori i kao da beži od nas, sakrivajući neku tajnu. Prati nas veseo razgovor dživdžana.

Zažmurila sam i predala se tom vrtlogu dobre energije koja me je dizala u neispitana prostranstva mašte.

Gde izvire taj potok?

Gde se uliva?

Da li je svestan svoje lepote u tom plitkom, jednostavnom krivudavom putu, odlazeći ka tamo negde daleko u nepoznatom pravcu.

Osećam kako mi trnci prožimaju telo. Vibriram. Zalazak sunca je upotpunio lepotu prizora ispred nas. Utonula sam u tu sliku, toliko da sam ohlađenu kafu popila u dva gutljaja.

I moji saputnici primetili su koliko sam energije prikupila na ovoj tački sveta.

Jabuke su me i dalje posmatrale. Činilo mi se da me zovu u zagrljaj.

– Da li je dozvoljeno da uberem jednu jabuku? – Čujem sebe kako se obraćam konobaru.

– Ma slobodno, beri kol’ko ‘oćeš. Ničije su, same nikle iz posečenih stabla. To su u nas stare sorte jabuka. Nema tak’ih u vas.

Zahvalim se i kao malo dete otrčim. Zagrlila sam stablo jabuke. Uberem četiri mirisna ploda rajskog voća. Ukus je bio poseban. Kao da mi je neko šaputao da je nekada davno Zevs sa Olimpa pobacao čarobne semenke na ovo mesto. Ove samonikle divlje jabuke delovale su pitomo i srećno u mojim rukama.

***

Sarajevo, ko te ne bi voleo?

Prvi put sam u gradu za koji se kaže da je na raskrsnici puteva istoka i zapada.

Preplitanje različitih kultura i tradicija osećaju se na svakom uglu.

Ušuškan grad između visokih planina, u svojim njedrima čuva Begovu džamiju, pravoslavnu crkvu i katoličku katedralu, koje nas posmatraju uzdignute i ponosite. Pogledom na grad koji bezglasno priča priče o istorijskim momentima i epohama. Neke zgrade, svojim ukrasnim fasadama, vraćaju nas u vreme austrougarske monarhije. Miljacka nosi sećanje na osmansko vreme.

– Upola deset sa lukom! – Čujem da neko poručuje.

– Meni zeljanicu i burek.

Doći u Sarajevo, a ćevape ne pojesti, kao da nisi ni bio tamo. Naučila sam da se u Bosni sve naziva pita, samo je naziv za burek ako se pravi sa mesom.

***

Oprostili smo se od Sarajeva i ubrzo stigli u Visoko, mali grad sa velikim srcem, koji nas je u miru i ljubavi dočekao.

Odseli smo u moderno uređenim apartmanima „Moonlight“. Toplina i ljubaznost za svaku preporuku – mogu reći da postoji onaj osećaj kao da si kod kuće. Domaćini više nego prijatni.

U Zrenjanin sam ponela radost novog prijateljstva i plavu ešarpu dobijenu na dar.

***

Sunce je obasjalo jutro, kao i nas koji smo krenuli da osetimo energiju piramide.

Uskom kozijom stazom popeli smo se do samog vrha.

Postoje tri puteljka.

Za onaj desno su nam rekli da je najbolji, a meni su, moram priznati, te kozije staze sve iste bile, osim što je taj „najbolji puteljak“ za stopu širi i naizgled ne tako strm.

Preznojila sam se penjući se, ali sam radosna stigla do vrha. Bio je to veliki  uspeh, jer tek sa vrha piramide sam videla koliki sam trud uložila da budem tu gde jesam.

Pogled je bio fascinantan.

Tanka linija na horizontu odvaja nebo od vrhova četinara. Širina pogleda je takva da sam imala osećaj da vidim sve u trista šezdeset stepeni oko svoje ose. Osetila se energija iz „bunara“ za koji meštani kažu da se noću vidi iz njega svetlosni stub ka nebu. Kažu još što šta, ali nisam ja baš lako poverovala u tvrdnju meštana i vodiča da je „bunar“ portal za kontakt sa vanzemaljcima.

Vazduh, tišina i blizina sunčevih zraka učinili su osećaj da lebdim ispod samog neba.

Povetarac koji je milovao, prijao je posle teškog uspona.

Naslonila sam se  na zid i utonula u san.

***

Bića iz meni nepoznate galaksije bila su pored mene. Ležala sam na nekom ležaju koji je levitirao. Čini mi se da su me snagom svojih misli zajedno sa ležajem međusobno pomerali i posmatrali. Glas im se nije čuo, ali u predelu trećeg oka osetila sam na svom čelu neko pulsiranje. Komucirali smo telepatski. Neka jarko bela svetlost je prelazila preko mene. Osećaj kao da je to galaktička infuzija. Nisu me njihove ruke dodirnule. Dodirivala me je energija iz njihovih dlanova. Bila sam kao na rolerkosteru gde su zvuk i svetlost pratili moje putovanje gore, dole, gore, dole…

Zavrtelo mi se u glavi.

Kao da sam u centrifugi neke mašine, okretanje je postalo ubrzano.

A onda, sve naglo prestaje. Sve se smirilo i utišalo. Ležim i osećam da sam na tvrdoj podlozi.

Podižem glavu oslonjena na laktove i gledam svoje ruke, šake, prste; gledam grudi, stomak, butine, kolena, listove, stopala. Gledam sebe u odsjaju kao u ogledalu. Gola kao na danu ovozemaljskog rođenja, u plavoj prozirnoj kapsuli, disala sam isceljujući vazduh tunela Ravne 2. Osećala sam se  poput teleportovanog putnika kroz vreme, vraćena u nekom osnaženom vozilu.

U tunelima ozdravljujem. Udišem pranu zatvorenih očiju. Sve ovozemaljske bolesti tamo zauvek nestaju.

***

Pogledala sam snenim očima prema prijatelju.

Čula sam ga da mi zabrinuto govori kako sam se izgubila u tunelima i da me je on pronašao da spavam na klupi u „sobi“ za meditaciju. Uz osmeh sam potvrdila da sam se izgubila i da sam od umora zaspala. Prećutala sam mu sve detalje. Ne znam da li bi razumeo da iako fizički u ovom životu nikada nisam bila tu, znala sam svaku stopu u tunelu i gde Ruta 3 vodi i do čijeg kamena.

U tunelima ispod piramide ja sam kod KUĆE i ne mogu se izgubiti.

***

Zrenjanin spava svojim snom.

Ravnica diše ravnomerno i još jedna noć je odevena u pliš. Ništa se u okolini nije promenilo od mog povratka iz Visokog.

Kada poželim da budem tamo gde nisam, navučem na sebe onu plavu prozirnu kapsulu koju sam nekoliko puta savila u jednakostranični trougao i sakrila u unutrašnjost džepa jesenje jakne. Mislima je otvorim i zatvorim. Bez hodanja premestim svoje telo TAMO iako ono nije kročilo iz Ulice belih jorgovana sa kućnim brojem pedeset, kuće u kojoj živim.

Izreka kaže, učimo se svakodnevno.

Mene je boravak u Viskom naučio da se teleportujem i to činim svaki put kada poželim da budem tamo gde nisam do sada bila, a gde ću se osećati srećnim bićem.

Neka nova destinacija krije iznenađenja.

***

Ispričala sam ti priču o mom putovanju, između jave i sna, između stvarnog i astralnog, između verovali ili ne…

Da li želiš plavu prozirnu kapsulu, da zajedno sa mnom uđeš u nju i kreneš  na putovanje?

Šapnuću ti tajnu koju nikome nisam rekla:

Imam samo jednu, za sebe i onog koji ovo čita.

A, kako glasi tvoja priča inspirisana imaginarnim putovanjem? Pošalji nam je na ninodrag@outlook.com, a kao nagradu za trud očekuj svoju priču u video formatu, koju ćemo deliti putem društvenih mreža.

Saznaj više o izazovu ovde.

(Klikni na sliku)
Fotografije Branislave Turinski
Foto: Maria Eduarda Loura Magalhães

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s