Аутор: Миодраг Миша Јовичић

“У соби нема огледала. У читавој кући нема огледала. Шта Паулина мисли! Стално поновља да се у ратно време огледала тешко набављају и да су сувишна.”

Миодраг Матицки

            Свако јутро трљао је очи испред огледала не би ли био сигуран да је устао и да више не сања. Његова опседнутост животом приморавала га је на то. У свом јутарњем ритуалу пажљиво је склањао сваки крмељ и бројао младеже испод очију, испитивајући стварност јаве зором, када се сунчеви зраци поигравају снопом прашине. О свом огледалу знао је апсолутно све, сваку шару оштрења стакла неприметну голим оком редовно је загледао лупом, коју му је деда поклонио за четврти рођендан.

            У продавницу огледала често је свраћао. Прегледао би ту сваки производ на ком је могао да испита дејство стварности на своме лицу. Местимично досадни продавци давили би његову знатижељу и гурали га из комфорне зоне дисања и самоспознаје, од чега би се одбранио осмехљивим ћутањем. Убрзо је путем интернета почео да купује обиље огледала различитих величина. Неприсуствовање других људи било му је круцијално у истраживању површина. Посла на новоформираном институту било је на претек, тако да је морао оставити своја досадашња задужења, не би ли се посветио потрази за одразом. Гомилањем материјала дошао је у ситуацију да се са свих страна окружио пословном грађом. Цео свој животни простор облепио је њоме.

Са зидова спаваће собе скинуо је полице, слике са венчања и крштења детета такође, и поставио огледала преко сва четири зида, градећи чудесно четвороугаоно огледало. Одгурао кревет на средину собе, прекрио се преко крста и заспао. Пробудио се зором и краичком левог ока угледао на зиду одраз човека отпозади. Био је сигуран да још увек сања.

*прича објављена у Годишњаку Вукове задужбине „Даница – српски народни илустровани календар“ за 2019 годину, стр. 190.