Pesma „Jaz“ Nikoline Nine Babić, iz rukopisne zbirke „ZaSad„, dobila je svoje video ruho u okviru projekta SVI KAO JEDAN, iza kog stoji Spoken Word RS, odnosno njegovi idejni tvorci Dušan Mihajlović, Dalibor Ivanović i Ivan Marinković. Reč je o kreativnoj aktivnosti koja je okupila mnoštvo mladih umetnika (pesnika, muzičara, glumaca, slikara) i ukrstila spektar njihovih talenata. Umetnik po umetnik govori stih po stih odabrane pesme i sve to beleži video fragmentom snimanim ličnim mobilnim telefonom. Što su učesnici voljniji, kreativniji i inspirisaniji, i osmišljeni kontekst je originalniji, sugestivniji, rečitiji.

Autori pojedinačnih video fragmenata su redom: Marica Ćosić („nisam to ja“), Ivan Marinković („u zamahu zgrčenih šaka ideje jednog boga“), Dušan Mihajlović („nije to moje meso mirisalo na podrume“), Mitar Milićević („niti nozdrva hučući plašila ratne pse“), Jasna Kinđić („koji su mi režali na drumove za vratom“), Slađana Branislava Bušić („nije to šamar moje ruke“), Lazar Brajković („na obrazima domovine u ritama načetih početaka“), Zorana Tomić („niti su crveno nebo strugale duplje očiju“), Zdravko Šumić („što su u paru izbegle iz krila osude u predrasude“), Katarina Fiamengo („nisam ta putenost“), Anđela Pendić („ni trag u živom pesku dotrajavanja“), Marija Takić („ni zenica ugojena prizorima“), Adrijana Takić („ni ruke u vazduhu od kojih me sklepaše“), Marija Vujošević alias Morana Leonore („i zapovediše da budem drugima most“), Anđelija Dejić („pramen sam tvrdog svetla“), Ana Pantić („zaključan u kost“).

Na primeru „Jaza“ najpre vidimo uložen veliki trud da se raznovrsnim i upečatljivim prelazima i efektima umanji prirodna razlika u kvalitetu različitih video fragmenata. Ono što je tom utisku ujednačenosti najviše doprinelo je originalna pozadinska muzika, koju su inicirali upravo stihovi „Jaza“, po rečima Ivana Marinkovića, autora muzičkog instrumentala, kao i audio i video montaže. Autori pojedinačnih priloga su na različite elemente odabranog stiha stavili akcenat, u zavisnosti od toga šta su lično u njemu smatrali bitnim. Marica Ćosić je sjajnom facijalnom ekspresijom ponudila jednu od mogućnosti za negiranje u saglasnosti sa stihom „nisam to ja“. Ulizica – nisam to ja. Ivan Marinković je uspelim video efektom sklupčane crne materije i govornim uobličavanjem akcentovao reč „bog“ u stihu „u zamahu zgrčenih šaka ideje jednog boga“. Snimkom podruma u kom su odjekivali izgovoreni stihovi, Dušan Mihajlović je podvukao slikovitost stiha „nije to moje meso mirisalo na podrume“. Mitar Milićević istakao značaj čitavog stiha „niti nozdrva hučući plašila ratne pse“ karakterističnim ujednačenim izgovaranjem. Jasna Kinđić je svoj glas oblikovan u stihove „koji su mi režali za vratom“ pustila niz sablasno prazan hodnik bolnice, dajući im kontekst aktuelnih zdravstvenih dešavanja. Slađana Branislava Bušić se opredelila za vrlo efektan performans šamaranja iza zavese po diktatu stiha „nije to šamar moje ruke“, ističući sav njegov sarkastični potencijal usmeren ka retoričkom patriotizmu. Lazar Brajković je to sjajno podržao svojim naglašeno retoričkim izgovorom stihova „na obrazima domovine u ritama načetih početaka“. Ko bi bolje izgovorio stihove „niti su crveno nebo strugale duplje očiju“ od egzistencijom ucveljenenog lika – stoga se u njega transformisala Zorana Tomić, pogodivši kome su namenjeni. Ko bi pak adekvatnije poneo stihove „što su u paru izbegle iz krila osude u predrasude“ od novinara neke dokumentarno-informativne emisije u kog se vešto prerušio Zdravko Šumić. Katarina Fiamengo Alispahić je u duhu odlično izražene emocije povređenosti, koju često osećaju oni krivo shvaćeni, naglasila svaku reč u stihu „nisam ta putenost“. Anđela Pendić je suptilno ušla u ulogu osobe kojoj je ostalo tek toliko snage da izgovori stih koji upravo to stanje maskiranog životarenja dočarava: „ni trag u živom pesku dotrajavanja“. Živo oko Marije Takić u apsurdnoj paraleli s okom kamere savršeno dočarava suštinu stiha „ni zenica ugojena prizorima“. Adrijana Takić bira pomirljiv ton za izgovor stihova „ni ruke u vazduhu od kojih me sklepaše“ u ambijentu otvorenog prostora. Istim tonom, ali u zatvorenom prostoru, gde se kroz prozor ovlaš vidi nagoveštaj prethodne otvorene scene, Marija Vujošević alias Morana Leonore markira stihove „i zapovediše da budem drugima most“. Odličnim performansom inspirisanim pozorištem senki, Anđelija Dejić ujednačenim glasom i senzualnim pokretom naglašava stih „pramen sam tvrdog svetla“ – iza nje igrom svetla i senke oslikan je prozor, a ona – njegova refleksija tvrdog svetla. Uz topao glas i miran izgovor stihova „zaključan u kost“, Svetlo lice hladnog izraza Ane Pantić će izroniti iz tamne pozadine i tako podržati gotovo fotografijsku simulaciju igre svetlosti i senke.

Tumačenje pesama na ovakav način je umetnički čin sam po sebi, podržen magijom zajedničkog stvaralaštva pod parolom ovog projekta: „Nek nam živi umetnost!“ Intuitivno pretakanje jednog dela u drugo, posredstvom iskrene inspiracije, predstavlja pravi život umetnosti i istinsko priznanje umetniku.

JAZ
nisam to ja
u zamahu
zgrčenih šaka
ideje jednog boga
nije to moje meso
mirisalo na podrume
niti nozdrva
hučući plašila
ratne pse
koji su mi
režali na drumove
za vratom
nije to šamar
moje ruke
na obrazima
domovine u ritama
načetih početaka
niti su crveno nebo
strugale duplje očiju
što su u paru
izbegle iz krila osude
u predrasude
nisam
ta putenost
ni trag u
živom pesku dotrajavanja
ni zenica ugojena prizorima,
ni ruke u vazduhu
od kojih me sklepaše
i zapovediše
da budem drugima most
pramen sam
tvrdog svetla
zaključan u kost

Nikolina Nina Babić