O onome što vidim

Petar Jevtić


Rastržuća težina sa svakog uda ide nagore, do usta i nosa i ušiju da uđe unutra i ostane u toploti sluznih kanala. Ne držim je i ne činim ništa drugo osim što se grčim svaki put kad prodre u mene, kakva god da je, jer ne vidim je, već samo osećam sopstvenu bremenitost, razbijenu, razvodnjenu krutim nepovrenjem onih koji znaju, mada ne znam da li ih ima i da li se njima uopšte može verovati. Takav muljavi talog spušta se preko krečnjačkih naslaga na dnu zglavaca, sloj po sloj, nevažno ni kada ni koliko ni sa kakvim žarom ostrašćenog nadražaja, spušta se i želi da zauzme sav prostor koji mu i jeste i nije dat, zavisno od toga da li mu se neko sme usprotiviti u govoru i mišljenju. Onda pokušam da tanušnom iglicom razbijem tu pokožicu, krutu koricu kraste još uvek končićima sraslu za već zdravu i izraslu kožu, višak, korov, neki nezasićeni nerad, bezvoljno neslaganje sa očiglednim moranjem što jasno govori da se treba skloniti sa tog mesta, što pre, što brže, dok još uvek vilice mogu da držim širom otvorene i da ih iz želuca oslobodim.

Polako se u brašno uvaljani svici, veći i manji i kameleonski prevrtljivi dok se pod okom presvlače i menjaju kostime, goje se i mršave i sudaraju jedni o druge, kažem, polako se u brašno uvaljani svici sve više grupišu i dobijaju oblik i smisao ne bi li, da li po svojoj volji ili po nečijoj naredbi, zaklonili čistotu nadražaja pred širom otvorenim okom. Ono ne sme da se buni i ja slušam njegov kapilarni sklop; živci se ne miču i kožna cirada ga ne prekriva, mada je ono već zapalo u duboko slepilo i zenica se pojela i štirkom isparavajćeg bezdna nagrizla sebe do krajnjeg usijanja, dok se nije izjednačila sa žilicama brazdanom beonjačom. Sad je to kugla; možda bi mogla biti pravilnija i baš će je zato šmirgla te osetne težine ka krilima svitaca glačati guleći opiljke sopstva sa unutrašnje strane oka, sve dok ne ostane samo kliker, prozračan i staklen, sa svetlom koje dolazi samo od sunca, koje je uvek neživo i hladno.

Možda bi se sve to i moglo izbeći, samo da se poznaje način i da se miris moljaca sakrije i razluči dalje od te tegobne trudnoće primljenoga što se oseća u telu. Vilice su zašrafljene i bleda, šrafirana tečnost pretvorila se u zamašćenu fugu, netopljeni žele bez želje za topljenjem pod jezikom, kao da se ta iskonska težnja da mu se to dogodi preinačila i pretvorila u nešto potpuno suprotno. Svo je ostalo meso hermetički zatvoreno i ti pampuri ćelija se ne mogu povući i ograničiti na to da izbace samo ono što se nagonski ili bilo kako drugo želi izbaciti.

Težina ostaje u središtu zida, između cigala i maltera u dubini kamenitog sklopa građevine vavilonski nestvarne, mada duboko promiošljene i neosuđene ne pad. Kamen u malteru, zadriglo telo očvrslo od glačanja. Koža ne želi da lepi cigle i da se sa nje stresaju opiljci sivilia, trakasti, zagušljivi. To se mora izbaciti, kroz prste, kroz glavu, kroz trbuh i stopalo, korak i petu, bilo kako i bilo kad, to se, dalke, mora izbaciti, čak i da taj što je ovde žrtva (svakako nesretna kreatura čovečja) to ne želi da doživi.

Zato se, mislim, piše.

Autor: Petar Jevtić

Više o njemu (klikni)

Foto: Amine M’siouri

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s