Pećina

Petar Jevtić

Pećina


(„Insekt će ležati sahranjen, u dnu pećine, da se iz nje ne može izvući?

Neprekidno kretanje i nadovezivački sklop razdiranja? Na svakom kružnom podeoku kačenje kože, presa i ostanak na toj šavoskoj vezi, prihvaćenoj za usmereno mesto, sa poslom koji traži šivenje tela? Odmereno kreketanje tog kucavičnog sklopa, po pravilu, u ritmičnim ponavljanjima, u spiralnoj liniji zanosa, po istoj prtini, opet, opet, opet, bez objašnjavanja? Osetni hod kružića na podupirajućem gazu, guranje i nemir, dakle, skladni hod kružića i njihovo dodirivanje? Kretanje jezika od jedne do druge strane? Polizani brojevi i staklene kugle vidovnjaka koje više ništa ne prepoznaju?

Njeno se i njegovo telo klati na prozoru? Pipkaste dirke tek je zaplelo i ne pomera se, već samo izmoždenim crvenilom beonjače deli sliku, kao da bi je razvijalo, a zapravo je diže i lepi sluznim končićima da se ne raspadne, da ostane korisna? Drhtavi pomeraj guši mirno telo i zujanje dopire iz njegove ili njene nutrine? Nije to reč i nije skaz nego samo krik i beznačenjsko lupanje u limeno lonče prozora, onomatopejski ratni poklič minijatura? Svetlo spoljne gungule mu (joj?) promiče pred očima, podeljeno nekim kapricioznim premazom koji se magli ako se u njega duva? Po toj se magli može i pisati, ali ona uvek bude tu sve dok ne prekrije svaki drugi zvuk i istakne crninu dlakave spodobe koja je pravi?

Grebana nizija iverice; opna staklenog konca posuta šljunkom; kovitlanje kraćeno zamahom ruke; nadiranje, nadiranje, nadiranje, zvukovi? U zatovrenom sjaju sijalice nešto bi bilo preobraćeno i izolovano, nešto bi bilo promenjeno, nešto se ne bi moglo čuti? On ili ona prepoznaju klaćenje jezika – klik-klak, klik-klak (ili tika-taka, ako vazduh sme da se prelomi)? Nutrinsko zujanje odgovara tom taktku, prvo nesigurno, da vidi da li će onaj režati, onda opuštenije, jer ovo je njegova teritorija? Meko probijanje prostora hladnim mehanizmom neće prestati – jezik na točkićima nastavlja da ponire – tika-taka, tika-taka (jer vazduh sme da se lomi)?

Krilata spodoba se odvaja od glatkog prozora ćelije, da se obrne i da mesnatu zadnjicu uperi prema plafonu, koji se uvek ponovo kreči? Ta je zatvorenost jezika mami, onaj želi da je proguta i u toj pećini joj pokaže kako radi i kako se pomera kad mu glas ne deluje kao da je živ i kao da je i on insekt, već neka mašina, zamka? Krila se onda prvo protresaju da bi zazujena nutrina ponovo odgovorila na pitanje neživoga, ona postaju sve šira u svom tkanju jedraste ljige dok ne pokupe vazduh i ne otisnu se? Onda se čangrljanje testastog lima nastavlja, jer je olovo kuglice što se tom stvorenju nalazi u grlu večito nošeno vazduhom kroz trbuh pištaljeke, da udara i čangrtavo skreće na sve strane?“)

Let će uznemiriti Njegovu glavu, krhku, čovečju, ako vidi kako se muva obrće ne znajući na koju stranu želi da udari prvo. On će je samleti ako mu se približi, jer zna i može da je menja i određuje, zato što je stvorena po njemu i za njega, da bi mogao da uživa u zvuku.

(„Eliptično pokretanje gvozdene mase, čangrtanje, čangrtanje, a opet kratko i jasno klak kad se dođe do te tačke koja određuje ritam. Ali, vibrato zvuka presreće mnogo oštrije zujanje, konstantno i gradacijsko, više kao odraz besa nego kao zadatak dat toj metalnoj živosti da u svoj kliktaj sabije svaki drugi spoljni zvuk, sve što je van sobe i sve što i zidovi pokušavaju da odbiju?

Kreatura se u stenjućem zanosu uputila tačno tamo gde i treba, preko dirki, preko nota, sve do osvetljenog laka ravnice od šmirgle, do tog strijama dubljenog drveta na kome sve bez pomeranja leži? Ona (on?) sada čeka da jezik mašine pređe sa jedne na drugu stranu da se ritam po kom se kompozicija svira nastavi još jače, sa tim zujastim jaukom kao pratećim vokalom? Oči stvorenja prate jezik – levo, desno, levo, desno, levo desno – uvek isto i uvek na tom mestu sa tim zvukom, da se održi neuhvatljiva konstanta bega?

Grlo stvorenja drhti i njegov klinasti nanos bi želeo da zamaskira konstantnost drugog zvuka – prvo da ga imitira, onda da ga uzme, da se tom mimikrijom sabije u prostor od mahagonija? Ono će ući u pećinu, da iznutra ukrade ritam žive mašine, da mu preuzme glasnice i na dlakavim ih leđima odnese u svoje gnezdo? To će mu biti poklon, sa tim bi se blagom mogao od svega braniti?

Koračanje u nutrinu mehanizma?

              U ušima stvorenja taktični zamah postaje sve jači i razumljiviji, kao da je to zapravo bio šapat pa ga jasno čuje tek sada kada mu se približilo? Želi ga još, još, još, pored svih ostalih zvukova i svakog drugog sada već dvostrukim zidovima ograđenog vibrata koji je poslat od Njega da bi se namerno poremetila harmonija, tako da se ne može uživati u lepoti tajnog sazvučja?

Grebanje po dnu, po postavi, po drvenom hrbatu, Atlasu metalnog sklopa? Neizdrživo grebanje, grebanje koje remeti ritam?

              Još, još, još, mora se zaći dublje da bi kreatura upila svo to opersko saznanje, neizdrživu tajnu za koščati nakovanj ušiju koja se sve vreme krila pod mogućnošću njegovog (njenog?) tela da samo zuji? Sve se to treba upiti, više, više, kažem, sve se to treba upiti ne bi li se konačno došlo do potpune replikacije tajne?

Grebanje po dnu i nogice na prvom zupcu? Gubljenje ritma pod težinom nečega što se u organe probilo? Sada jasnoća zapinje, sada je kvar sve očigledniji? Dalje se ne može svirati?

              Da, to je to mesto, među pokretnim diskovima? Zujanje sve jače tutnji i sada iz te rezonantne kutije može da se pojača i da nadglasa ritam. Sada!?

Zaustavljanje? Onda teret pod okretajem, pritisak, jak, pritisak koji se mora prevaliti?

              Telo je upalo između dva diska. Stvorenje oseća jak pritisak na leđima, ograni kuljaju kroz usni otvor i oči se sklapaju uz poslednje panično zujanje. Telo ostaje sasvim mirno u pećini, a diskovi ga, spljoštenog i umrljanog sopstvenom krvlju, polako izbacuju natrag na rezonantno dno. I zujanje zamire.

Zamiranje zujanja i ritam u ponovnom jeku?“)

Zujanje je zamrlo. On, veliki, On, Stvoritelj, koji je odlučio da njegova samosvirajuća harfa usmrti onoga što se usudio da joj dotakne dirke, on, casua sui, neponovljivi, sada ponovo može da sluša isti umirujući zvuk. Prišao je klatnu postavljenom na ploču stola i zaustavio ga, pa ponovo pokrenuo, da se istovetnost končastog ritma obnovi. Ovaj put bez zujanja. Ovaj put van domašaja svake gamadi.

(„Insekt će ležati sahranjen, u dnu pećine, da se iz nje ne može izvući“.)

Autor: Petar Jevtić

Više o njemu (klikni)

Foto: Anna Roguszczak

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s